Научници: Тешко га је разорити, то би могао бити озбиљан проблем.
Око нашег Сунчевог система јури мноштво камења и другог материјала, попут астероида и комета. Ако би један од њих кренуо ка Земљи, да ли бисмо могли спречити судар који предстоји? Можда. Недавна мисија DART показала је да можемо променити путању неких астероида. Но стручњаци су сада открили да је једна врста свемирске стене практично неуништива, односно да ју је тешко елиминисати.
Астероиди се, углавном, налазе у астероидном појасу, а могу се класификовати у две главне категорије. Монолити се састоје од једног чврстог комада стене и процењује да они с пречником од око једног километра обично преживљавају у свемиру само неколико стотина милиона година. Други тип су астероиди крхотине, а састоје се од мноштва делова насталих након потпуног или делимичног уништења постојећих монолитних астероида, и до сада није био познат њихов точан век трајања, пише Science Alert.
Мисија DART (Double Asteroid Redirection Test) под окриљем НАСА је у септембру 2022. успешно ударила у астероид Диморф и променила му путању. Пређашње мисије свемирских агенција установиле су да је Диморф астероид крхотина, да таквих тела има у изобиљу у свемирским пространствима и да имају ниску густоћу јер су порозни. С обзиром на то да су честа појава, ти астероиди могу представљати велику претњу Земљи, стога су важна сва истраживања повезана с њиховим саставом, својствима, смером кретања или другим карактеристикама.
Научници сматрају да је Итокава толико отпоран јер апсорбује ударце. Наиме, будући да је то крхотина, порозност му износи око 40 посто. Другим речима, готово половина овог астероида испуњена је шупљинама и удари гњече те празнине између фрагмената уместо да их разбијају. Итокава је, дакле, попут дивовског свемирског јастука – једном када се формира, јако га је тешко уништити.
Јапанска свемирска летелица „хајабуса” 2010. проучавала је 535 метара дугачак астероид Итокава у облику кикирикија. Сонда је на Земљу донела више од тисућу честица тог свемирског камена, од којих је свака била мања од зрнца песка. То су били први узорци донети са астероида. Јапански научници су након анализе узорака утврдили да је Итокава настао након потпуног уништења матичног астероида који је био велики најмање 20 километара. Сада су стручњаци са аустралијског Универзетета Картен отишли корак даље и у најновијем истраживању проучавали неколико тих честица помоћу две технике.
Првом су испалили сноп електрона на честицу и детектовали електроне који се распршују, што нам говори је ли у стену ударио метеор. Другом методом се помоћу ласера мери количина радиоактивног распада у кристалу, а то нам указује на старост тог удара. Резултати су показали да се велики удар који је уништио Итокавин матични астероид догодио пре више од 4,2 милијарде година, односно да је сам догађај стар готово као Сунчев систем. То значи да је Итокава преживео у свемиру много, много дуље од монолитних астероида.
Научници сматрају да је Итокава толико отпоран јер апсорбује ударце. Наиме, будући да је то крхотина, порозност му износи око 40 посто. Другим речима, готово половина овог астероида испуњена је шупљинама и удари гњече те празнине између фрагмената уместо да их разбијају. Итокава је, дакле, попут дивовског свемирског јастука – једном када се формира, јако га је тешко уништити.
Ове информације су кључне за спречавање потенцијалног судара астероида са Земљом. Мада је мисија DART била успешна, пренос кинетичке енергије између мале летелице и астероида од хрпе крхотина је врло мали, а то значи да је такав астероид отпоран на јаче ударе. Стога ће, сматрају научници, у случају озбиљне претње судара са Земљом вероватно морати да се примени агресивнији приступ. На пример, можда ће употребити ударни талас нуклеарне експлозије да би се астероид одгурнуо, с обзиром на то да она може пренети много више кинетичке енергије на тело које се састоји од крхотина.
Тела (објекти) који пролазе близу Земље (near-Earth object, NEO), попут астероида или комета, често пројуре релативно близу наше планете, а медији су склони претерати са изјавама опасности само на темељу тога што су сврстани у категорије PHO и NEO, које су звучног имена. Но шта те категорије уопће значе? NEО је сваки објекaт који у близини Сунца прође на удаљености мањој од 1,3 АЈ (АЈ, астрономска јединица). АЈ означава оквирну удаљеност Земље од наше звезде и износи 150 милиона километара. То значи да се ради о телима која ће проћи близу наше планете у релативном смислу. Примерице, неки астероид категорије NEO може проћи унутар удаљености од 6,3 милиона километара од наше планете, што је заправо доста далеко. За упоређење, Месец је од нас у просеку удаљен 384.400 километара. Потенцијално опасан објекат (PHO) је свемирско тело чији је пречник већи од 140 метара и пролази покрај Земље на удаљености 0,05 АЈ (7.500.000 километара) или мањој.
Удари већих астероида и комета су у прошлости увелико утицали на живи свет на Земљи. Најпознатија таква катастрофа догодила се пре 66 милиона година када се 10 километара широк астероид срушио на подручје данашњег полуоистрва Јукатан у Мексику. Удар је изазвао експлозију која је имала енергију неколико милијарди атомских бомби и уништио 75% свих биљних и животињских врста, укључујући све копнене диносауре.
„Знамо где се налазе велики астероиди јер их можемо видети помоћу садашње генерације телескопа и знамо да се ниједан од откривених неће приближити нашој планети у следећих неколико стотина година. Тако да за сада можемо мирно спавати”, изјавио је астроном Алан Фицсимонс са Квинс универзитета у Белфасту, а преноси Wall Street Journal. „Међутим, још нисмо открили све мање астероиде који су довољно велики да униште целе градове и опустоше огромна подручја. Мапирамо те мање са све већом прецизношћу, али морамо да будемо у стању да предузмемо неке кораке ако откријемо да је неки на директном путу ка Земљи. DART је први корак у стварању такве технологије.”
Пример опасности коју представљају мали астероиди и комете јесте објекат који је 15. фебруара 2013. продро у Земљину атмосферу у близини руског града Чељабинска. Сматра се да је имао пречник од 20 метара. Експлодирао је у атмосфери изазвавши огромну експлозију, у којој је озлеђено више од 1.500 људи. „Да је ушао у атмосферу само 20 километара северније, направио би много већу штету. Имали смо велику срећу што није било значајнијих озледа. Но морамо бити свесни да ће се тако нешто догодити у будућности и деловати на вријеме”, поручио је Џеј Тејт, директор британског Националног информацијског центра за објекте NEO у Најтону. Истраживање под именом Rubble pile asteroids are forever објављено је у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.
(Индекс)
