Када их тражи по самопослугама, човек ће лако наћи различита паковања чији садржај неодољиво подсећа на виршле, али се тако не зову. Ту је палета различитих маштовитих назива, а изостаће једина права реч за опис производа познатог као хреновка међу Чесима и нашим старијим грађанима. Разлог је јасан: у паковању кога смо се наивно машили, нису виршле.
Проф. др Зоран Радовановић
Претходних дана узбуђење је изазвала вест о бактерији за коју је раније мало ко чуо. Зове се листерија и може да буде опасна, нарочито за особе ослабљених отпорних снага, као и за две групације са супротних крајева узрасне скале – тек закорачиле у живот и дубоко зашле у године. Симптоми се јаве две-три недеље или дуже (забележено је и до 70 дана) после једења загађене хране, најчешће меса и месних производа или млечних производа, посебно сира од термички необрађеног млека.
Када се нађе у ослабљеном организму, листерија може да се расеје крвљу, што је само по себи озбиљно стање, а неретко води стварању накупина гноја у унутрашњим органима, костима и кожи. Други тежак клинички облик је упала можданих овојница и мозга са могућим делиријумом и комом. Та стања не преживи једна од пет одраслих особа, ни свако пето, треће или чак, зависно од броја дана живота у време оболевања, друго новорођенче.
Међу здравим особама све се заврши проливом, а често се деси да изостану било какви симптоми. Систематским прегледом столице узорка опште популације, листерија се налази у широком распону од један до двадесетак посто. Збор природе посла (контакта са месом) проценат позитивних налаза је нарочито висок међу кланичким радницима. Они могу дуго да носе бактерију у цревима као бесимптомне клицоноше, па су, следствено, несвесни своје опасности за друге.
Тако је из других разлога, поигравања ради, урадио наш познати сликар и члан САНУ Душан Оташевић, када је своју дрвену конструкцију, као омаж чувеном валонском надреалисти Ренеу Магриту, означио крупним словима на француском језику: „Ово није Магрит.”
То је неизбежан ризик са којим се носе и произвођачи хране и различити инспекцијски органи. Захваљујући њиховим удруженим напорима, болест, стручно названа листериоза, релативно је ретка. Потпуне истине ради, треба прецизирати да је при дну листе узрока тровања храном када је реч о оболевању, али је високо котирана када је критеријум умирање.
Међутим, овај инцидент је повод да се постави питање квалитета производа за које верујемо да су праве виршле. Када их тражи по самопослугама, човек ће лако наћи различита паковања чији садржај неодољиво подсећа на виршле, али се тако не зову. Ту је палета различитих маштовитих назива, а изостаће једина права реч за опис производа познатог као хреновка међу Чесима и нашим старијим грађанима. Разлог је јасан: у паковању кога смо се наивно машили нису виршле.
Проблем за произвођаче је Правилник о квалитету уситњеног меса, полупроизвода од меса и производа од меса. Тамо се у члану 72 прецизира да се виршла „добија од меса и масног ткива”, те да највише сме да садржи „до два одсто беланчевинастих производа, скроба, воде, влакана, соли, соли за саламурење, екстракта зачина, фосфата, антиоксиданаса и зачина”. Насупрот томе, „(п)роизводи који се стављају у промет под другим називом” не морају да садрже квалитетно већ механички сепарисано месо, „што има за резултат губитак или модификацију структуре мишићних влакана”. У њима минимум меса није одређен, а „могу да се употребљавају и следећи додаци: влакна, укључујући и инулин, као и омега-3 масне киселине, витамини, минералне материје, угљени хидрати, беланчевинасти производи, млеко и производи од млека, јаја и производи од јаја, масти и уља биљног и животињског порекла, храна и производи биљног порекла (печурке, житарице, мед, поврће, воће и њихови производи, вино и пиво), као и јака алкохолна пића”. Технолози меса, ветеринари и други сведоци припреме тих замена за виршле од коже, репова, ушију и изнутрица, никад их не стављају у уста.
Поштено би било када би, отклањања забуне ради, на сваком паковању које својим изгледом доводи у недоумицу јасно писало: „Ово НИСУ виршле.” Тако је из других разлога, поигравања ради, урадио наш познати сликар и члан САНУ Душан Оташевић, када је своју дрвену конструкцију, као омаж чувеном валонском надреалисти Ренеу Магриту, означио крупним словима на француском језику: „Ово није Магрит.”
(Политика)
