У многим економијама у развоју, једини избор који владе имају јесте између тога да се додатно задуже код страних кредитора или да допусте да им помре још грађана.
Нобеловац Џозеф Стиглиц
Док се ширио од једне до друге земље, нови коронавирус није обраћао пажњу на националне границе или на „велике, дивне” зидове на границама. Нити су економски ефекти који су уследили били географски ограничени. Као што је од почетка било очигледно, пандемија COVID-19 је глобални проблем и захтева глобално решење. У напредној економији данашњег света, саосећање би требало да буде довољна мотивација да се подржи мултилатерални одговор. Али глобална акција је такође и ствар личног интереса. Докле год пандемија бесни било где, представљаће опасност – и епидемиолошку и економску – свуда.
Према бесмртним речима Џона Дона: „Ниједан човек није острво…” Нити је то било која
држава – што је COVID-19 упечатљиво
разјаснио. Само још када би међународна
заједница извукла своју главу из песка.
Последице COVID-19 на економије у развоју и оне у настајању су почеле да се откривају. Постоје добри разлози за веровање да ће ове државе бити девастиране пандемијом далеко горе од оних напредних. На крају крајева, људи у земљама са нижим примањима склонији су томе да живе ближе једни другима, у скученим просторима. Осим тога, већи удео популације пати од хроничних обољења, услед чега су рањивији у додиру са коронавирусом. А здравствени системи ових земаља су још мање припремљени за реаговање на епидемију него што је то случај у напредним економијама (а знамо како пролазе здравства чак и у тим земљама).
Рани наговештај
Извештај са конференције Уједињених нација о трговини и развоју од 30. марта пружа рани наговештај онога што ће задесити економије у настајању и развоју. Најуспешније од њих ослањају се на раст остварен извозом, што ће сада нестати док се глобална економија смањује. Не чуди што стрмоглаво падају и токови инвестиција, као и робе, што указује на трновит пут пред извозницима природних ресурса.
Ови процеси већ се одражавају на дужничке приносе земаља у развоју. Многим земљама биће изузетно тешко да реше дуговања која ће доспети на наплату ове године, ако то уопште буду и могле да учине. Штавише, земље у развоју имају теже изборе и мање опција по питању супротстављања пандемији. Када људи живе од данас до сутра, без адекватних мера социјалне заштите, губитак прихода може да значи гладовање. Ове земље не могу да копирају амерички одговор, који (за сада) обухвата економски пакет од два билиона долара, што ће фискални дефицит експлозивно подићи за још десет одсто, поврх претпандемијског дефицита од пет одсто.
Након виртуелног ванредног састанка лидера Г20 26. марта, издато је саопштење са обећањем да ће се „учинити шта год је потребно и користити сваки доступни алат како би се економска и социјална штета узрокована пандемијом свела на минимум, глобални раст обновио, стабилност тржишта очувала, а отпорност ојачала”. У том циљу, најмање две ствари се могу учинити поводом ужасавајућег стања ствари у економијама у развоју и настајању.
Затворена пијаца у Харареу (Jekesai Njikizana/AFP/Getty Images)
Пре свега, специјална права вучења (Special Drawing Rights – SDR) Међународног монетарног фонда – што је нека врста „светског новца” за чије стварање је овој институцији дато овлашћење при њеном оснивању – морају се у потпуности искористити. SDR је есенцијални састојак међународног монетарног поретка који је Џон Мајнард Кејнс заговарао током конференције у Бретон Вудсу 1944. године. Идеја је да би, услед тога што ће све државе наравно хтети да заштите своје грађане и економије током криза, међународна заједница требало да има алат за помоћ најбеспомоћнијим земљама, без стављања те помоћи на рачун и терет националних буџета.
Стандардно издавање SDR – при чему неких 40 одсто SDR иде економијама у развоју и настајању – направило би огромну разлику. Али било би још боље уколико би напредне економије попут Сједињених Држава донирале или позајмиле (по концесионим условима) своје SDR траст фонду посвећеном помагању сиромашнијим земљама. Може се очекивати да ће земље које буду пружале ову помоћ поставити услове, а нарочито онај да новац не иде на спасавање кредитора.
Реструктуирање дугова
Такође је круцијално да државе кредитори помогну проглашавањем застоја у сервисирању дугова економија у развоју и настајању. Како би схватили зашто је ово толико важно, размотримо америчку економију. Прошлог месеца, америчко Министарство за стамбена питања и урбани развој саопштило је да неће бити одузимања некретнина по основу федерално издатих хипотека, и то у трајању од 60 дана. У суштини, ова одлука је део ширег „заустављања” читаве америчке економије као одговора на кризу изазвану COVID-19.
Радници остају код куће, ресторани остају затворени, а авио-линије су угашене. Зашто би кредиторима било дозвољено да наставе да гомилају повраћаје, нарочито када се има у виду да каматне стопе које наплаћују већ стварају довољну амортизацију ризика? Уколико кредитори не доделе такву олакшицу, односно одлагање, многи дужници ће из ове кризе изаћи са више дуга него што би икада могли да отплате.
Таква одлагања су онолико важна на међународном плану, колико су важна и на оном домаћем. У тренутним условима, многе државе једноставно не могу да сервисирају своје дугове, што ће, у одсуству глобалног одлагања исплата, довести до огромних неизмирења. У многим економијама у развоју и настајању, једини избор који владе имају јесте између тога да се додатно задуже код иностраних кредитора или да допусте да им помре још грађана. Очигледно је да ће ово потоње бити неприхватљиво у већини земаља, па је за међународну заједницу једини реални избор уређено или хаотично одлагање доспећа наплата, при чему би овај други сценарио неизбежно резултовао озбиљним турбуленцијама и далекосежним трошковима за глобалну економију.
Наравно, било би још боље ако би имали институционализован механизам за реструктурирање државних дугова. Међународна заједница је покушала да то оствари 2015. године, када је Генерална скупштина Уједињених нација великом већином усвојила сет заједничких принципа. Нажалост, том оквиру недостаје неопходно учешће кључних земаља кредитора. Вероватно је прекасно да се такав систем сада успостави како би се применио у текућој кризи. Али у будућности ће неминовно бити још криза, што значи да би реструктурирање државних дугова морало да буде високо на листи приоритета постпандемијског прерачунавања.
Генерални секретар УН-а Антонио Гутерес (UN/Manuel Elias)
Према бесмртним речима Џона Дона: „Ниједан човек није острво…” Нити је то било која држава – што је COVID-19 упечатљиво разјаснио. Само још када би међународна заједница извукла своју главу из песка.
(Извор Нови Стандард)
Извор Project Syndicate
