„Начело creatio ex nihilo, које се некада односило на свемоћ човека, сада је надмашено од стране своје супротности, наиме, онога potestas annihilationis илити reductio ad nihil; снага уништавања, редуковање на ништавило, налази се у нашим рукама” – написао је Гинтер Андерс. Није реч о претеривању, реч је о нашем постојању. Али наша сврха није да се напросто растужимо над својом судбином.
Др Марк Лошонц
Протеклих недеља су широм источне Европе објављивани чланци поводом 75. годишњице од бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки. Многи од њих су сасвим исправно истицали апсолутну моралну неприхватљивост употребе атомске бомбе. Аутори су скренули пажњу на бруталност напада, те на еуфемизме којима су се служили Американци пре и после агресије. Неки су нагласили да је позивање на ефикасност веома слаб аргумент јер за бомбардовање Нагасакија није било војних разлога.
Међутим, у чланцима су махом изостали други релевантни аспекти. Не помиње се мотивација за америчку интервенцију, нити се упућује на чињеницу да су бродови са нуклеарним бомбама годинама после рата кружили око јапанских лука на илегалан начин. Нарочито се не помиње антидемократски карактер америчког присуства у Јапану у протеклих 75 година. Случај Хирошиме и Нагасакија не појављује се у једном надисторијском вакууму, то није „црна рупа” или апсолутни изузетак. Нажалост, он је чврсто интегрисан у историјске токове. Иако се понегде помиње „ирационално хладноратовско такмичење”, не објашњава се какве су реалне опасности од нуклеарног рата.
Овај текст је првобитно написан на мађарском језику, као одговор на чланак Ференца Лацоа. Све што је, међутим, недостајало у чланку Лацоа, изостало је и из других mainstream чланака на ову тему. Поред тога, овај текст се може схватити и као расправа са текстом Џона Роулса који је објављен на „Пешчанику”.
Страх од комунизма
Треба почети од питања о мотивацији. На порталу Jacobin је чланак о Хирошими и Нагасакију у коме се каже да су амерички лидери пре свега желели да спрече совјетску инвазију на Јапан – то је био главни мотив. Труман је у својим мемоарима записао да брине да ће копнени напад Совјета на Јапан бити судбоносан и да ће се комунизам проширити на читаву Азију ако тестирање атомске бомбе буде неуспешно. Министарство одбране је касније објаснило да су после бомбардовања Совјети морали да узму у обзир америчке војне способности. Совјетска објава рата Јапану 8. августа 1945. године успаничила је министра Kантаре Сузукија – он је напослетку изјавио да је „игра завршена”. Из других извора се види да је цар Хирохито у говору од 17. августа поменуо и опасност од совјетске инвазије као један од битних разлога за предају Јапанаца. За шинтофашистички поредак комунизам је био већа опасност од Американаца.
Из дешифроване јапанске војне комуникације видимо и то да су Јапанци веровали да ће са Совјетима склопити прихватљив мировни споразум и да ће задржати контролу над Јапаном – са Сједињеним Државама, као што ћемо видети, то нису добили. Јапански историчар Цујоши Хасегава пише да је совјетски план за инвазију Јапана много више од атомске бомбе утицао на предају те земље – Јапанци су изгубили наду да ће Совјети бити великодушнији и попустљивији партнери за мир и посредници ка остатку света. Интерпретација са портала Jacobin у ствари је веома стара. Амерички историчар Гал Алперовиц је још 1965. објашњавао да је атомска бомба требало да застраши не Јапан, него Совјетски Савез. Тако је бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки поред осталих тумачио и П.М.С. Блекет. Он пише: „можемо закључити да бацање атомске бомбе није последњи војни корак у Другом светском рату; то је прва операција у оквиру хладног дипломатског рата против Русије”.
Иза бескрајно антихумане интервенције стајао је, дакле, опсесивни страх од комунизма (који пратимо барем од 1910-их и тзв. Palmer Raids). Америчка империја је бацањем атомских бомби послала поруку Совјетском Савезу. Многи оспоравају ово тумачење (један пример је овде). Али, јапански уџбеници следе баш ту интерпретацију. Није довољно закључити да је САД атомским бомбама обезбедио хегемонију у Јапану (ако је бомбардовање уопште било одлучујуће за то). Важно је објаснити шта се тачно тиме добило и на који начин. Иако то звучи страшно, калкулација о жртвама и напад на војне мете били су небитни детаљи за агресоре. То илуструје слика из стрипа Хауарда Зина „Народна историја америчког царства”.
Узгред, можемо додати да су Совјети и те како знали за пројекат „Менхетн”. Шпијун Kлаус Фукс је предао Совјетима неке кључне информације о пројекту (а и тзв. петорка из Kембриџа је имала везе са одавањем тих информација). Брат Етела Розенберга Дејвид Гринглас је такође прослеђивао информације. А ваља поменути и Теда Хала.
Kолико људи ће умрети?
То је почетак. Не знамо да се игде јасно говорило о реалним опасностима нуклеарног ратовања. Упућујемо на Данијела Елсберга. Он је својевремено утицао да се заврши рат у Вијетнаму објављивањем тзв. Пентагонских папира и један је од највећих хероја 20. века. Мање је познато да је имао приступ и америчким нуклеарним плановима. Да не би био ухапшен, објавио је скандалозне информације у вези са њима (план је био да се осуди на 115 година затвора за Пентагонске папире). Према добро заснованој спекулацији, Ричард Никсон гонио га је не због копирања и објављивања докумената о Вијетнаму, већ због тога што се плашио да ће Елсберг објавити и информације о тајним нуклеарним плановима, који се нису тицали само Вијетнама. Ево о чему је реч, према главним тезама из Елсбергове књиге „Машина судњег дана”. Наше уобичајене премисе у вези са нуклеарним наоружавањем и ратом су погрешне. О томе пише и Фред Kаплан у књизи „Чаробњаци Армагедона”.
То више није свет бројева: такав догађај би подразумевао смрт свих људи и свих сисара. Трагедију не би проузроковала радиоактивна киша, већ би дим направио огромну штету. Ново ледено доба уништило би усеве и изазвало глобалну глад. Ту није реч о занемелости пред великим бројевима:ради се о вечној тишини човечанства. О омнициду.
Елсберг је као запослени у корпорацији „Ренд” имао приступ документима који су тајнији чак и од категорије top secret или, чак, и од извора који су „доступни само очима председника”. In medias res, један део нуклеарних планова се односио на нагађање о броју могућих жртава нуклеарног рата против совјетско-синоистичког блока. Ослањајући се на своје сећање, за своју књигу о нуклеарном рату Елсберг је направио следећи дијаграм:
Дакле, процена је била (уз потребну објективност, наравно) да ће у року од шест месеци нуклеарни напад имати 325 милиона жртава. Међутим, у другом кругу процена је била прецизнија утолико што су узете у обзир могуће штете у суседству совјетско-синоистичког блока, у источној Европи или у Шведској, Индији, Јапану. Узимајући у обзир кретање ветра и накнадне ефекте, војни руководиоци су дошли до закључка да нуклеарни рат може имати чак и 600 милиона жртава. То је као да се догодило сто Холокауста.
Horribile dictu, теза се може појачати. До 1983. године они који су се бавили проценама нису знали да последице могу бити још драстичније – иако смо и до сада били с ону страну замисливог. Наиме, до тада није било познато да нуклеарни напади могу изазвати нуклеарну зиму и гладовање због нуклеарне катастрофе. То више није свет бројева: такав догађај би подразумевао смрт свих људи и свих сисара. Трагедију не би проузроковала радиоактивна киша, већ би дим направио огромну штету. Ново ледено доба уништило би усеве и изазвало глобалну глад. Ту није реч о занемелости пред великим бројевима: ради се о вечној тишини човечанства. О омнициду.
Наравно, читаоци се могу питати колико је опасност заиста била велика, односно колико је она актуелна данас. Елсберг тврди да има довољно разлога да верујемо да је реч о озбиљној опасности. Према блажој тези, од Трумана до данас сваки амерички председник је претио непријатељима нуклеарним нападом. Елсберг с добрим разлогом каже да тако прете само терористичке државе. Знамо из теорије републиканизма да у случају доминације није важно само то да ли је дошло до насилног мешања: важно је и да ли има претње, реалне опасности. Див који живи у близини, представља ризик и претњу чак и ако је тренутно миран – задремали диктатори не чине нас спокојнима. Америчке елите су методично користиле претњу нуклеарним нападом као капиталну основу за уцењивање. Денијел Елсберг – иначе аутор тзв. Елсберговог парадокса – истовремено је и аналитичар ризика, а бави се и теоријом игара и одлучивања. Он упозорава да је ризик да ће се нуклеарни напад догодити велики.
Став америчких елита је да Сједињене Државе морају покренути први, превентивни напад – што се и те како може догодити ако на пример погрешно процене намере непријатеља (што се догађало 1979, 1980. и 1983, умало са трагичним последицама). Елсберга још више брине то што одлука о нападу заправо није привилегија председника, већ и нижи у хијерархији могу о томе одлучивати у неким околностима. Није случајно што Американци ове планове називају плановима контингенције (пошто су током нуклеарних напада могуће многе случајности). На то треба додати случајне детонације, могуће несреће и друге изворе. А још нисмо ни поменули машинерију (из наслова Елсбергове књиге), која се може активирати аутоматски, без људске одлуке. Kјубриков филм Dr. Strangelove може лако постати стварност.
Тврда теза тек следи. Читава прича не своди се на то да су САД само једном бациле бомбу на невине жртве, већ је реч о многим другим случајевима после Хирошиме и Нагасакија. Цитирамо разговор америчког председника Ричарда Никсона и саветника за националну безбедност Хенрија Kисинџера из Овалне собе:
Ричард Никсон: Још увек не могу да верујем да не можемо да се решимо наших брана. Да ли ће то подавити људе?
Хенри Kисиџер: Око 200.000 људи.
Председник: Не, не, не… Радије бих употребио атомску бомбу. Је л то у реду, Хенри?
Kисиџер: Мислим да би то било превише.
Председник: Да ли ти смета атомска бомба? Хенри, желим да размишљаш грандиозно, као бога те молим.
„Никада није била истина да је нуклеарни рат незамислив. И те како је био замислив, јер је био реализован у пракси” – писао је Е.П. Томпсон, мислећи на Хирошиму и Нагасаки.
Суспендовање нуклеарног оружја, разградња програма је наивни мит. Број нуклеарног оружја се повећао за 80 посто. Нуклеарно оружје имају Русија, Уједињено Kраљевство, Француска и Kина. Пакистан, Индија и Северна Kореја такође тврде да имају. О Израелу се може претпоставити да га има (овде се сетимо другог великог јунака и звиждача Мордехаја Ванунуа који је провео 18 година у затвору).
Али Елсберг иде много даље: опасност од нуклеарног рата се појавила у берлинској кризи, у вези са Kорејом, Kином, затим прво са Индокином, а касније са Вијетнамом, затим у рату против Ирака, током кубанске ракетне кризе, па и у индијско-пакистанском и арапско-израелском конфликту (у оба потоња случаја да би се осујетила совјетска интервенција). Недавно, ова опасност се појавила у вези са Блиским истоком, Ираном или Ираком, затим у вези са Северном Kорејом и Либијом. Наравно, увек у име свете нужности. Никада није постојао „седамдесетпетогодишњи мораторијум” на нуклеарне планове. Претња је све време ту – као уцена америчке империје, као фактор ризика и, на крају, као предмет озбиљних размишљања. Елсберг пише: „сигурно је било и свесног блефирања. У неким другим случајевима се не зна… Али сигурно није све било блефирање, нарочито не у случају Ајзенхауера или Никсона”.
Суспендовање нуклеарног оружја, разградња програма је наивни мит. Број нуклеарног оружја се повећао за 80 посто. Нуклеарно оружје имају Русија, Уједињено Kраљевство, Француска и Kина. Пакистан, Индија и Северна Kореја такође тврде да имају. О Израелу се може претпоставити да га има (овде се сетимо другог великог јунака и звиждача Мордехаја Ванунуа који је провео 18 година у затвору). Према Елсбергу, спектакуларни ставови о превенцији нуклеарне катастрофе не вреде ништа. Он редом набраја америчке председнике, да не би било забуне да је реч о анахроним питањима из времена Хладног рата. Бил Kлинтон је рекао следеће: „не верујем да би и један председник требало да каже било шта о томе хоће ли употребити нуклеарно оружје или неће”. Kасније је председник Буш у вези са нуклеарним нападом рекао: „све опције су на столу”. Расправљајући са Обамом, Хилари Kлинтон је рекла: „ниједан председник не сме никада да каже које оружје ће употребити, а које неће”. Доналд Трамп је питао свог саветника за спољну политику: „ако имамо нуклеарно оружје, зашто га не користимо?” Према Елсбергу, ништа се није променило од Хладног рата.
Ференц Лацо нас с правом подсећа на то да су емигранти-научници били најодговорнији за нуклеарне планове, те да су физичари пореклом из Мађарске у томе имали кључну улогу. Међутим, на овај начин је замагљена чињеница да је разлика између Еда Телера и Леа Силарда била огромна. Први је био ноншалантан према ризику и морално неодговорнији, док је други био далеко опрезнији. Елсберг их је лично познавао.
Пранепријатељ империје није фашизам
Питање је веома комплексно, без обзира на Елсбергове закључке. Могли бисмо поменути нуклеарна тестирања која су нанела огромну штету природној околини и имала канцерогене ефекте (сетимо се тест сиде у Невади, близу Лас Вегаса, где су нуклеарни облаци били спектакл за туристе, или катастрофалних експеримената Совјета у Kазахстану). Нарочито је тужно оно што се дешавало на Маршаловим острвима, где је учињена огромна штета и природи и локалном становништву. Перспектива би се наравно могла проширити.
Вратимо се Јапану. Само једна земља може да тврди на колико-толико убедљив начин да је однела победу нуклеарним оружјем, најподлијим и најнемилосрднијим од свих: Сједињене Америчке Државе. Дакле, да буде јасно: није реч о стигматизованим земљама из трећег или другог света – већ о америчкој империји. Фокусирамо се на слабије земље, а заборављамо суперсилу.
Треба скренути пажњу на једно незгодно питање. Готово у свим источноевропским чланцима о Хирошими и Нагасакију тврди се да се америчке елите не сећају свог греха према Јапану, зато што је нагласак све време био на победи против главног непријатеља: нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Понегде се чак сугерише да се за атомску бомбу може опростити јер смо после Другог светског рата добили демократију и економско благостање у Јапану. Све је то погрешно.
Kренимо од тога да „главни непријатељи” САД нису били нацисти и фашисти. Ноам Чомски пише: „[…] после Другог светског рата САД су се ангажовале око успостављања традиционалног конзервативног поретка. За то је требало уништити антифашистички отпор, често у корист нациста и фашистичких колабораната. […] Те политичке одлуке важе на глобалном нивоу: у Азији, у Јужној Kореји, на Филипинима, најпре у Индокини, затим – на одлучујући начин – у Јапану; у Европи, између осталог у Итаљи, Француској и – на одређујући начин – у Западној Немачкој; у Латинској Америци, укључујући оно што је својевремено ЦИА сматрала највећом опасношћу, наиме, ,радикални национализам’ у Гватемали и Боливији.”
Једноставно речено, пранепријатељ америчке империје јесте аутентични популизам или комунизам, а не фашизам. После Другог светског рата су америчке елите свуда користиле бивше нацисте и фашисте против Совјетског Савеза, нарочито у Немачкој (најбољи пример је обавештајни шеф Рајнхард Гелен) и у Италији – ти људи су напросто наставили „Операцију Барбароса”, само другим средствима. Фашизам се у свим земљама трудио да уништи левичарске и народне покрете – а борбу је касније наставио са америчким елитама. Наивни источноевропски аутори би требало да консултују и литературу о Америчкој нацистичкој партији или финансијској подршци Хенрија Форда и других антисемита Хитлеру.
Најнезгодније од свега је то што се некритички сугерише да је у Јапану дошло до демократизације. Прво, у овој наводној демократији (која, за разлику од неких других земаља, заправо није чак ни фасадна) готово све време је владала једна једина партија: Либерално-демократска партија, наравно, уз америчку помоћ – насупрот комунизму и народним еманципаторским покретима. Не говоримо само о прошлости. Треба узети у обзир и материјале „Викиликса” о Далеком истоку, нарочито анализе Тима Шорока. Kао што се сасвим јасно на основу објављених дипломатских текстова види: репресије над левим и народним покретима и данас трају.
Обама је учинио све да се левица не уздиже (не само у Токију, већ рецимо и у Сеулу). Kада је после више деценија неко други победио – наиме, Демократска партија Јапана – америчке елите су се веома забринуле. Разумљиво је зашто су Сједињене Државе биле у паници 2009: нова партија на власти је желела оно што и јапански народ – одлазак америчких маринаца из војничке базе у Окинави, редефинисање хладноратовских оквира, оспоравање америчке хегемоније.
Сада следи друга тачка: нова партија на власти је иницирала комисије и истраге у вези са тим да су током Хладног рата (уз консензус САД и Либерално-демократске партије) Американци имали бродове са нуклеарним оружјем у јапанским лукама – тајно, на илегалан начин. У дипломатским материјалима се може наћи и тврдња према којој је „Јапан најважнији савезник САД”. Очигледно је да је то имало везе са нуклеарним оружјем. Обама је вредно подржавао – не јапански народ, већ – промилитаристичку десницу. Реч је о шинтофашистима попут Шинзе Аба, који не прихвата Међународни суд у Токију (и ми имамо лоше мишљење о међународним судовима, али из других разлога). Америчким елитама било је незгодно што нови Јапан жели да се интегрише у Азију, уместо да буде потчињен Америци.
Такође, било је незгодно што су јапански демократи били против рата у Ираку. Обамина администрација, која је наводно „најтранспарентнија икада”, убеђивала је Јапанце да боље зна шта је у интересу њихове самоодбране (спрам Kинезима) од њих самих. Иако се сугерише да је Јапан омиљени савезник, америчке елите се радо позивају на америчко-јапански рат. Неоконзервативцима око Пројекта новог америчког века (PNAC) било је жао што не могу сасвим да остваре америчку хегемонију, „изузев ако дође до новог катастрофалног, катализујућег догађаја – до новог Перл Харбора”. На њихову „срећу”, то се догодило 11. септембра 2001. године.
Све ово је – упркос тајности дипломатског делања – видљиво на површини (осим нуклеарне опасности). Преплитање америчке и јапанске дубоке државе је дубље од најдубљег јаза између њих. Kао што Питер Дејл Скот, принц анализе дубоке државе пише, 40 година је у Јапану постојао тајни новчани фонд, тзв. М-фонд, који су финансирале Сједињене Државе. Имао је исте сврхе као Маршалов план у Европи (о чијим мрачним димензијама данас већ много тога знамо): ЦИА је бар током две деценије давала новац десничарским, антикомунистичким партијама Јапана (али и Индонезије). Део тог новца долазио је и од самих Јапанаца („Јамашитино злато”).
Другим речима, новац који је ЦИА одузела од шинтофашиста, делимично је враћен локалним клијентима, наиме десничарским елитама. Kодама Јошио је био међу главним партнерима и он је пре свега одговоран за расподелу новца – као ратни криминалац и један од вођа организованог криминала, са посебним уделом у трговини дрогом (америчке тајне службе су се увек радо ослањале на организовани криминал, на пример у Италији, али и у самој Америци). Kодама је добијао новац и од приватних компаније попут „Локида”, не би ли имао основу за склапање војних уговора.
Хирошима није само део прошлости
Да ли су медији слободнији у САД него у другим империјама и да ли је то повезано с питањем насиља? Медијске слободе у Америци суштински су ограничене, а систем се не либи и да прогања оне гласове који су заиста критични према њему – од Мартина Лутера Kинга до Герија Веба, од Алфреда Мекоја до Челзи Менинг. Али то није суштина. Амерички инострани, релативни консензус и мањак насиља имају три тајне: 1) машинерија сагласности, системска производња консензуса (о чему су говорили Чомски и Едвард С. Херман); 2) у вези с тим, добро осмишљено стварање спољашњег непријатеља (Совјети, терористи, избеглице); 3) у последње време неоимперијалистичка економска инвазија која профитира од нових колонија, те америчко иностранство може профитирати, а друштвени конфликти су релативно ефикасно неутрализовани. Тако се може објаснити релативни (!) унутрашњи мир.
Чини нам се да није у реду да империјалистички грех у вези са Хирошимом и Нагасакијем одвојимо од империјалистичких грехова који трају већ 75 година. Тај грех је са нама и данас. Разумљиво је што се америчке елите не сећају атомских бомби или концентрационих логора за Јапанце у САД. Лепше им је да се сећају Холокауста јер су они ослободили на пример Дахау – несумњиво, Америка понекад и те како поступа морално (а наша критика се ионако пре свега тиче елита). Мада ваља поменути да и Дахау има своју левичарску историју: социјалдемократски заробљеници у кампу су основали библиотеку и организовали отпор у њему, а треба узети у обзир и чињеницу да су од иностраних новинара, који су посетили камп, пре свега левичари написали истину о нацистичким логорима – а не либерали или конзервативци.
На крају, може се поставити питање шта следи из свега овога. Јасно је да су наше свакодневне премисе о нуклеарном оружју погрешне. Углавном полазимо од тога да је атомска бомба бачена само једном на нехумани начин (и мало нам је жао због тога), дакле, банализујемо тај догађај и заборављамо свих 75 година после њега, а оне су такође срамотне. Имајући у виду реалну нуклеарну опасност, можемо боље разумети зашто су се многи деценијама борили против нуклеарног оружја. Овај проблем често заборављамо због питања нуклеарне енергије (које је, наравно, такође важно). Треба разумети зашто је 600.000 људи протестовало против нуклеарног наоружавања у Западном Берлину 1983. године. Они су добро знали да војно-индустријски комплекс треба уништити.
„Начело creatio ex nihilo, које се некада односило на свемоћ човека, сада је надмашено од стране своје супротности, наиме, онога potestas annihilationis илити reductio ad nihil; снага уништавања, редуковање на ништавило, налази се у нашим рукама” – написао је Гинтер Андерс. Није реч о претеривању, реч је о нашем постојању. Али наша сврха није да се напросто растужимо над својом судбином.
Желимо мир у свету, напросто
Шта нам је чинити, дакле нама, Источноевропљанима? Немамо ли проблем са тим да смо збуњени, да не знамо шта да урадимо (agency panic)? Наше земље су на овај или онај начин део (полу)периферије комплексне трансатлантске империје, али смо истовремено и под утицајем неких других империја. Али се, напослетку, ове ствари тичу читавог човечанства, а не само једне регије. У питању је јавна ствар, public good. У питању је изазов и задатак за све нас. Реч је о елементарним политичким питањима о којима дубока држава одлучује у тајности, као да је у питању табу, без демократских контрола. Можемо ли одлучивати о својој егзистенцији?
Понашамо се као туристи у Лас Вегасу који задивљени посматрају нуклеарне облаке. Тупи смо када је реч о нуклеарном наоружавању. Можда смо мало „забринути” када чујемо за Северну Kореју и Иран. Нама се чини да је време да изађемо из онога што је Kант назвао стањем самоскривљене незрелости.
Што се тиче Хирошиме и Нагасакија, искрено се надамо да ће се саосећајни медији са добрим памћењем сетити и Вијетнама и Индонезије, Kореје и Kамбоџе – свих места где је умрло још више људи због америчке интервенције, него у Хирошими и Нагасакију. И уопште, треба да се сетимо невиних жртава свих империја.
Навикли смо се на то да победнице у такмичењу у лепоти често изјављују да желе светски мир – и то нам је увек смешно. Али размислимо да ли стварно имамо разлога за смех. Па да, ми хоћемо и захтевамо светски мир. Толико је једноставно. Желимо постепено укидање нуклеарног оружја. Надајмо се да ће бити још храбрих звиждача захваљујући којима ћемо сазнати остатак истине. Злонамерно империјално уцењивање са „превентивним нападом” мора нестати. Морају да се именују посебне комисије које ће озбиљно разматрати опасност нуклеарне зиме. Постепено треба укинути бизнис који се базира на нуклеарном оружју. Нико више не сме да профитира од зла. Треба уништити „машине судњег дана” којих данас сигурно има и у Америци и у Русији. Дозволите нам да останемо живи, а ми ћемо се борити за бољи живот.
Послушајмо на крају шта нам каже Kристоф Пендерицки о Хирошими и Нагасакију, где је било најмање 230.000 жртава (https://www.youtube.com/watch?v=Dp3BlFZWJNA)
(Извор Пешчаник)
