СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

ОСНИВАЧ МЕДИЦИНСКОГ

Милан Јовановић Батут (Исток)

„Не мора човек имати крила генија да се попне небу под облаке. И смишљеним и истрајним кораком може се попети на те висине, говорио је Милан Јовановић Батут.

Навршило се 80 година од смрти човека који је био један од оснивача Медицинског факултета у Београду, али и једна од главних фигура тадашње државе задужене за образовање народа на пољу хигијене. Рођен је у Сремској Митровици 10. октобра 1847. године. Долазио је из првобитно имућне породице, но временом, због историјских (не)прилика, али и због несебичног помагања Српског покрета, богатство се полако топило. Већ при самој причи о његовој породици наилази се на прве корене родољубља које је наследио.

Основну школу је завршио у родном месту, а и два разреда „реалке”, да би потом завршио један разред средње школе у Панчеву и своје школовање наставио у Kарловцима као „благодејанац”. Након седмог разреда гимназије, одлази у Осијек 1865. године где је матурирао. У раном детињству показао је склоност ка цртању, а породични пријатељ Светозар Милетић му је нудио стипендију само у случају да жели изабрати позив правника, што је одбио. Међутим, његово срце припадало је медицини.

Захваљујући породицама из Сремске Митровице, одлази на студије медицине у Беч, где ће завршити прву годину уз помоћ месечних прихода од две форинте које су му слали из родног града. Ипак, тај новац му није покривао основне потребе. Враћа се у Нови Сад и предаје три године у „реалци” како би прикупио новац за наставак школовања. Завршава медицину на Бечком универзитету током 1878. године, а међу професорима који су му предавали налазила су се нека од најцењенијих имена из области медицине са простора, како Беча, тако и целе Европе, те стога не чуде ни његови успеси на овом пољу.

У мору заслуга које му се приписују, једна се истиче. После вишедеценијских борби са колегама из струке, 1919. године успева да оствари своје тежње – оснива Медицински факултет у Београду и постаје његов први декан и професор хигијене.

Занимљив је и начин како је дошао до свог надимка Батут. Након усавршавања вратио се 1885. године, а на територији тадашње државе постојала су још два лекара чија имена су била потпуно иста као и његово. Након краћих договора, свако је узео надимак по својој жељи, а сремски Милан Јовановић узео је надимак Батут по презимену некадашњег очевог колеге трговца.

Није било неопходно да прође много времена како би показао своје афинитете према писаној речи и образовању из области здравства, те је већ током 1880. године покренуо лист „Здравље” са циљем давања савета обичном народу. Био је то први лист који се бавио „хигијенско-просветним” садржајем. Мото овог листа садржао је суштину самог Батутовог деловања током целог живота – „Здравље је срећа и снага, а болест најамник пропасти.

Један период свог живота провео је као главни лекар Цетињске болнице, а залагањем Владана Ђорђевића, враћа се у Србију и добија стипендију за даље усавршавање у Европи. Провео је наредне године радећи на неким од водећих медицинских институција у Европи – од Минхена и Берлина, па све до Париза и Лондона. За живота упознао је и Луја Пастера, који се посебно бавио проблемима хигијене и бактериологије. Недуго након специјализације у Паризу, позван је да оснује Kатедру за бактериологију на Kарловом универзитету у Прагу. Међутим, корени и носталгија су га ипак довели на Велику школу у Београду где је дуги низ година радио као редовни професор на Kатедри хигијене и судске медицине.

Једно од највећих признања за свој рад, како научни, тако и педагошки, добија у моменту када је постао ректор Велике школе. Ни Kарлов универзитет га није заборавио, па је тако 1938. године постао почасни доктор. Међутим, у мору заслуга које му се приписују, једна се истиче. После вишедеценијских борби са колегама из струке, 1919. године успева да оствари своје тежње – оснива Медицински факултет у Београду и постаје његов први декан и професор хигијене.

Списак његових активности и у погледу друштвеног активизма није ништа краћи од стручног – био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, али је био и вишегодишњи члан и председник Главног санитетског савета. На његову иницијативу основано је Министарство народног здравља после Првог светског рата. Такође, био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Сарађивао је са Матицом српском, Српским књижевним гласником и био један од првих и најугледнијих сарадника Политике.

Kада се све сабере, био је јако посвећен и научном и друштвеном раду. Највећи акценат стављао је на народ, трудећи се да свој рад приближи и онима који нису били вични науци и књигама. Био је велики поборник породице и породичних вредности као стуба нације. Према Батуту „породица је темељ снаге и духа народа, раскрсница свих путева и првенствени извор добра и зла у људском друштву”. Оставио је неуништив траг, како у историји медицине наше земље, тако и у свеопштем контексту наше историје. Његова одликовања представљају најстарију и историјски веома значајну групу у оквиру Збирке одликовања Архива САНУ.

Преминуо је у Београду 11. септембра 1940. године у 92. години живота, а тим поводом је и лист „Време” написао следеће: „Једва десетак дана после смрти др Ђоке Николића, пошао је јуче у мир и вечни покој наш медицински великан др Милан Јовановић Батут. Са њим одлази у повест један читав век не само нашег медицинског него уопште и културног развијања и подизања нашег народа. Јер др Милан Јовановић Батут био је у ствари наш најјачи работник на хигијенском просвећивању народа”.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар