Последњих година агресивно је настављена експлоатација теме о тобож свеприсутним глистама са својим измаштаним погубним дејством.
Проф. др Зоран Радовановић
Још пре неколико деценија биле су честе инфекције глистама – од дечјих („пундравци”) до рударских. Тада се за људе бизарног понашања говорило да „изводе бесне глисте”. Тај израз је временом нестао, упоредо са проређивањем учесталости заражавања глистама, било поменутим (и другим) облим, било пљоснатим, попут пантљичаре и метиља. Занимљиво је да је, уместо све ређе појаве правих глиста, обично у цревима, али и другде (трихинела је, рецимо, у мишићима), остао и чак бујао страх у главама, тачније умовима људи.
Давне 2001. године једна Американка је наводно уочила да се у раници њеног сина виде ситна влакна. „Болест” коју је назвала моргелони постала је глобални феномен. У једном нашем дневном листу објашњавано је да су у питању „непознате животињице налик на црвиће које испуштају силиконске кончиће”. Срећа је што је та успаничена мајка вршила притисак на власти да се човечанство спасе умишљене невоље, па је истраживање показало да од 115 „оболелих” особа 77 посто чине жене, да њих око 60 посто има когнитивне поремећаје („нису сасвим своје”), а да је половина под наркотицима. За „проналазачицу” моргелона се испоставило да болује од Минхаузеновог синдрома преко ближњих (поједностављено речено, скретала је пажњу на себе повређивањем детета).
Моргелони су пали у заборав, јер су и „болесници” схватили да је реч о памучним влакнима и ситним фрагментима коже, али су их заменила друга слична „открића”. У ово доба постистине, важно је уверљиво „сложити причу”, па је тако половином прошле деценије у нашем делу света доминирала вест да смо сви, а посебно деца, масовно заражени „црвима” и да је лек токсични хлор-диоксид. Мајке су масовно напајале своју децу овим опасним избељивачем, а „доказ” о његовом дејству биле су крпице цревне слузнице у столици несрећне деце, које су схватане као глисте, непознате медицинским стручњацима. Отров је набављан за 50 евра у Хрватској и Словенији, а за жену крајње упадљивог понашања, нажалост лекарку, која га је рекламирала, заинтересовала се наша полиција, па је она побегла у своју матичну земљу. Тако је, срећом, бар привремено утихнула и та лудост.
Последњих година агресивно је настављена експлоатација теме о тобож свеприсутним глистама са својим измаштаним погубним дејством. Тако нас „чувени” академик Скрјабин из непостојеће Руске академије наука града Новосибирска убеђује како „свака трећа јединка у биолошком свету угине изједена црвима”. Друга преварантска фирма позива се на америчке националне институте за здравље, приписујући им тврдњу да „просечан мушкарац у свом телу има до једног кг паразита”, уз објашњење: „Паразити (црви) хране се црвеним и белим крвним зрнцима”. Таква институција заиста постоји у Бетезди крај Вашингтона, али није мерила тежину црва које мало који човек у развијеном свету има у свом организму, већ је изучавала нормалну микробиоту, тј. укупну масу нешкодљивих микроба у људском организму и на њему, а чине је бактерије, бактериофаги, гљивице, протозое и вируси, дакле једноћелијски организми.
Ту је и др Филип Дацић, „број два на светској листи доктора према медицинском часопису ’Медикпроф’”, добитник једне (погрешно исписане) канадске награде, али у неком другом универзуму где постоје др Дацић и тај часопис, али и обичај да се лекари рангирају као тенисери. Тај имагинарни наше горе лист поручује: „Ове године паразитска инфекција је убила 34.000 Срба”, што не сме да нас чуди јер „83 од 100 људи су заражени, али ни не сумњају у ту чињеницу”. Срећом, постоји решење – или „потпуно хируршко чишћење организма” или – његов чудесни лек.
Из истог света маште потиче и Билал Хаџихалиловић, професор на „Истраживачком институту” и носилац титула чије би само набрајање растегло предвиђени обим овог чланка. Ни Билалу знање и логика нису јака страна када, рецимо, каже: „90 одсто болести код првобитно здравих људи повезано је с виталном активношћу протозоа” (оне нису глисте!) или кад устврди: „Обичан градски становник, навикнут на хигијену, лако се може заразити путем хране, контактних површина или јавних места, једноставно зато што се паразити могу заразити готово било где” (!?).
Заједничко за све ове „стручњаке” је лукаво бацање густе мреже чија ће окца мало кога да пропусте. Брадавице су сигуран знак да паразити разарају организам, али ту су и непријатан задах из уста и низ других симптома. А они који их немају треба превентивно да „чисте организам” бар једном или два пута годишње. Ових дана народ се убеђује да је управо октобар најбољи месец за започињање третмана.
Нећемо наводити називе три „лека” иза којих стоје из виртуелног света уведене три „научне громаде”. Преваре са глистама се и без нас довољно нападно рекламирају. Међутим, питамо се зашто се тужилаштво и полиција не заинтересују за цео тај хохштаплерај. Искуство са избељивачем и његовом промоторком показује како је такав приступ делотворан. По свему судећи, превладава став да људска глупост и наивност заслужују кажњавање. Заборавља се да је држава ту да штити и своје наивне грађане.
(Политика)
