Последњих неколико седмица легије лобиста фармацеутске индустрије опседају Вашингтон и врше притисак на политичаре да блокирају предложену суспензију права интелектуалне својине. Да су иста средства уложена у проширење производних капацитета, проблем пандемије би можда већ био решен.
Нoбеловац Џозеф Штиглиц
(Kоауторка Лори Волак)
Једини начин да се пандемија ковида-19 приведе крају јесте имунизација довољног броја људи широм света. Слоган „нико неће бити безбедан док сви не будемо безбедни” прецизно сажима епидемиолошку стварност пред нама. Ново жариште било где на планети могло би раширити нову варијанту SARS-CoV-2 која је отпорна на вакцине, што би нас приморало да се вратимо у карантин. Забрињавајућа појава нових сојева у Индији, Бразилу, Јужној Африци, Уједињеном Kраљевству и другим земљама показује да таква претња није само теоријска могућност.
Проблем је у томе то што су наши капацитети за производњу вакцина још далеко од испоруке 10-15 милијарди доза потребних да се вирус заустави. До краја априла у читавом свету је произведено тек 1,2 милијарде доза. Ако наставимо овим темпом, стотине милиона људи у земљама у развоју доћи ће на ред за вакцинацију тек 2023.
Зато је важна вест најава администрације председника Сједињених Држава Џoa Бајдена да ће се придружити иницијативи стотине земаља које захтевају да правила заштите интелектуалне својине која прописује Светска трговинска организација буду привремено суспендована због ванредних околности, да би се на тај начин спречила монополизација производње вакцина. Благовремено отпочињање преговора на нивоу Светске трговинске организације (СТО) и усвајање споразума који ће елиминисати постојеће баријере осигураће законски оквир потребан државама и произвођачима широм света да повећају производњу вакцина, лекова и дијагностичких средстава.
Бивши председник Доналд Трамп је прошле јесени склопио савез с неколико богатих земаља у намери да блокира преговоре о евентуалном одрицању од права интелектуалне својине. Притисак на Бајденову администрација да одустане од блокаде преговора у међувремену се појачао јер одлагање усвајања предложених мера доприноси продужавању пандемије. Иницијативи се придружило 200 добитника Нобелове награде и бивших шефова држава и влада (укључујући и многе познате неолиберале), 110 чланова Представничког дома Сједињених Држава, 10 америчких сенатора, 400 организација цивилног друштва у Америци, 400 европских парламентараца и многи други.
Да не буде никакве сумње: оно што мучи лидере фармацеутске индустрије није могућност губитка огромне добити. Брине их то што ће бити лишени монополских профита, укључујући и профит од будућих бустер вакцина које ће се у богатим земљама сигурно продавати по високим ценама.
Несташица вакцина широм развијеног света углавном је последица настојања произвођача да сачувају монополску контролу и заштите своју добит. Pfizer и Moderna, компаније које производе веома ефикасне mRNA вакцине, одбијају да одговоре на бројне захтеве квалификованих фармацеутских произвођача који им се јављају тражећи дозволу за производњу њихових вакцина. Ниједан од великих произвођача вакцина још није поделио своју технологију са сиромашним земљама кроз добровољни програм размене који је установила Светска здравствена организација под именом COVID-19 Technology Access Pool.
Обећања да ће донирати вакцине за програм COVAX из ког се дозе дистрибуирају најугроженијим популацијама у сиромашнијим земљама света нису адекватна замена. Таква обећања ће можда ублажити осећај кривице људи који воде ове компаније, али неће значајније допринети глобалној понуди.
Фармацеутске корпорације су профитна предузећа фокусирана на зараду, а не на стање глобалног јавног здравља. Њихов начин размишљања није тешко разумети: циљ је заузети што већи удео на тржишту, задржати га за себе што дуже и тако максимизовати добит. У оваквој ситуацији једини излаз је директнији ангажман државе на решавању проблема с вакцинама.
Последњих неколико седмица легије лобиста фармацеутске индустрије опседају Вашингтон и врше притисак на политичаре да блокирају предложену суспензију права интелектуалне својине. Да су иста средства уложена у проширење производних капацитета, проблем пандемије би можда већ био решен.
Уместо тога, фармацеутске компаније упорно понављају своје контрадикторне аргументе. Тврде да је суспензија права непотребна јер је постојећи регулаторни оквир Светске трговинске организације довољно флексибилан да омогући приступ њиховим технологијама. Тврде и да овај потез не би донео жељене резултате, јер произвођачи у земљама у развоју немају потребне капацитете за организацију производње. С друге стране, исте компаније страхују да ће суспензија права уз посредовање Светске трговинске организације бити превише ефикасна. Kако другачије тумачити њихова упозорења да ће се на тај начин укинути подстицаји за истраживачки рад, смањити добит западних компанија и коначно – када сви други аргументи пропадну – да ће то помоћи Kини и Русији да победе Запад на геополитичкој сцени?
Нема сумње да би предложена суспензија права у овом случају донела велике промене. Управо зато се фармацеутске компаније снажно противе иницијативи. То је потврдило и тржиште кроз оштар пад вредности деоница водећих произвођача вакцина након што је Бајденова администрација најавила да ће подржати преговоре у СТО. Ако иницијатива успе, на тржишту ће се појавити веће количине вакцина, цене ће падати, а са падом цена смањиће се и профит. Фармацеутска индустрија тврди да би то био опасан преседан. Зато њихове тврдње и аргументе треба подробније испитати.
После година жестоке кампање и милиона жртава пандемије HIV/АIDS, земље чланице Светске трговинске организације најзад су се сложиле да треба установити институт принудног лиценцирања (који државама омогућује да домаћим произвођачима дозволе производњу патентираних фармацеутских производа без сагласности власника патента) да би се осигурао приступ неопходним лековима. Али фармацеутске компаније на сваком кораку настављају да чине све што је у њиховој моћи да тај механизам оспоре. Управо због очигледне неспремности фармацеутских компанија да сарађују, суспензија права се мора регулисати на нивоу СТО. Да су били спремнији за сарадњу, производња вакцина и лекова би одавно била повећана.
Тврдња да земље у развоју немају потребне капацитете за производњу вакцина коришћењем нових технологија је нетачна. Kада су амерички и европски произвођачи прихватили сарадњу са страним произвођачима као што су Serum Institute у Индији (највећи произвођач вакцина на свету) и Aspen Pharmacare у Јужној Африци, није било значајних проблема у организацији производње. И многе друге компаније и организације широм света могу допринети повећању понуде вакцина: потребан им је само приступ технологији.
Kоалиција за иновације за спремност на пандемије идентификовала је око 250 компанија способних да производе ове вакцине. Али, као што је представник Јужне Африке у СТО недавно констатовао: „Земље у развоју такође располажу напредним научним и технолошким капацитетима… несташица вакцина је последица поступака носилаца власничких права који инсистирају на рестриктивним уговорима да би заштитили своју монополску позицију, показујући тако да им је профит важнији од људских живота”.
Нема сумње да је развој технологије за производњу mRNA вакцина био компликован и скуп процес, али то не значи да друге компаније широм света нису способне да производе вакцине користећи већ развијену технологију. Један од бивших директора компаније Moderna Сухаиб Сидики, изјавио је да би уз мало више спремности да се технологија подели са другима многе модерне фабрике у свету могле да започну производњу mRNA вакцина већ за три или четири месеца.
Резервни аргумент фармацеутских компанија је тврдња да нам суспензија права није потребна јер је регулаторни оквир СТО већ довољно „флексибилан”. Оне истичу да компаније у земљама у развоју још нису покушале да искористе институт принудног лиценцирања, као да тиме хоће да кажу да су њихови приговори само позирање. Али то наводно одсуство интересовања заправо показује колико су велике фармацеутске компаније биле успешне у изградњи непроходне регулаторне џунгле патената, копирајта, индустријских права, пословних тајни и повезаних „изузећа” пред којима расположиви механизми флексибилности немају никаквих изгледа. Пошто mRNA вакцине садрже више од 100 компоненти са свих страна света, од којих су многе и саме заштићене правом интелектуалне својине, координација лиценцирања између различитих земаља за потребе затварања ланца снабдевања практично је немогућа мисија.
Такође, принудно лиценцирање према правилима СТО је још сложеније у случају производње за извоз, а извоз је нужан да би се понуда вакцина на глобалном нивоу повећала. Kанадска компанија Biolyse Pfiyer нема право да своју генеричку верзију вакцине Јоhnson&Јоhnson извози у земље у развоју јер је компанија Јохнсон & Јохнсон одбила њен захтев.
Још један фактор који доприноси несташици је страх држава и компанија. Многе земље страхују да ће им Сједињене Државе и Европска унија укинути помоћ или увести санкције ако прибегну принудном лиценцирању, јер то су претње које слушају већ деценијама. Ако би Светска трговинска организација званично прогласила суспензију права, ове земље би биле заштићене од тужби великих компанија, примене казнених мера и других нежељених последица.
То нас доводи до трећег аргумента који велике фармацеутске компаније радо користе: тврдње да би суспензија права интелектуалне својине смањила њихову добит и обесхрабрила даља истраживања и развој. Та тврдња је, као и претходне две, очигледно нетачна. Суспензијом права интелектуалне својине не би се укинула обавеза плаћања накнаде носиоцима права интелектуалне својине. Такође, после укидања монополске заштите која им допушта да блокирају додатну производњу, фармацеутске компаније би добиле подстицај да и саме добровољно улазе у сличне аранжмане.
Чак и уз одрицање од права произвођачи вакцина ће зарадити много новца. Процењује се да ће Pfizer и Moderna продајом вакцина током 2021. године зарадити 15 милијарди и још додатних 18,4 милијарде долара, иако су државе финансирале велики део фундаменталних истраживања и обезбедиле средства за изношење вакцина на тржиште.
Да не буде никакве сумње: оно што мучи лидере фармацеутске индустрије није могућност губитка огромне добити. Брине их то што ће бити лишени монополских профита, укључујући и профит од будућих бустер вакцина које ће се у богатим земљама сигурно продавати по високим ценама.
Kоначно, када сви други покушаји пропадну, последњи аргумент у арсеналу фармацеутске индустрије су тврдње да би суспензија права помогла Kини и Русији да приступе америчкој технологији. Али и то је нетачно, јер ову вакцину нису створиле Сједињене Државе. У многим земљама већ деценијама трају истраживања mRNA технологије и њених медицинских примена. Мађарска научница Kаталин Kарикo направила је први пробој још 1978, а истраживања су настављена у Турској, на Тајланду, у Јужној Африци, Индији, Бразилу, Аргентини, Малезији, Бангладешу и другим земљама, укључујући Националне институте здравља у Сједињеним Државама.
Осим тога, дух је већ изашао из боце. Технологија mRNA искоришћена за производњу Pfizer вакцине налази се у власништву компаније BioNTech (немачке компаније коју су основали турски имигрант и његова супруга) која је већ дала лиценцу кинеском произвођачу Fosun Pharma. Примера крађе интелектуалне својине у Kини не мањка, али ово није један од тих случајева. Kина је на путу да развије сопствене mRNA вакцине. Једна од њих налази се у трећој фази клиничких испитивања. У питању је вакцина која се може чувати на температури кућног фрижидера, што ће у великој мери олакшати њену дистрибуцију.
(Извор Пешчаник)
