ТРЕЋИ КАМЕН

ПОБЕЋИ СА ЗЕМЉЕ ИЛИ НЕ?

Shutterstock

Shutterstock

Поборници свемирских истраживања упозоравају да постоје два могућа избора. Први је да не развијамо технологију потребну за колонизацију свемира и заувек останемо на Земљи и да се евентуално у будућности суочимо с неким великим изумирањем које ће бити неизбежно. Други је да наставимо с истраживањем свемира и евентуално постанемо врста која настањује више планета.

Све већи број астрофизичара, биолога и милијардера који улажу у свемирска путовања сматра да дугорочно решење за опстанак човечанства треба тражити на другим планетама. То је у више наврата истицао и славни британски астрофизичар Стивен Хокинг. Поборници свемирских истраживања упозоравају да постоје два могућа избора. Први је да не развијамо технологију потребну за колонизацију свемира и заувек останемо на Земљи и да се евентуално у будућности суочимо с неким великим изумирањем које ће бити неизбежно. Други је да наставимо с истраживањем свемира и евентуално постанемо врста која настањује више планета.

Противници потоње визије истичу да је то неизмерно скуп сан. Сматрају да би имало више смисла да ресурсе који су нам тренутно на располагању употребимо да поправимо хитне проблеме с којима се суочавамо на Земљи, једином телу у свемиру за које знамо да има живот. Осим што су за колонизацију других планета потребна велика технолошка остварења, она такође подразумијева мноштво непознаница везаних за питање како је и зашто живот настао баш на Земљи. То је важно разумети ако желимо проценити можемо ли преживети негде другде у Сунчевом систему и у свемиру који се доимају врло негостољубивима.

Поборници свемирских истраживања често данашњу еру свемирских путовања упоређују са ером великих истраживача Земље. Но критичари истичу да је то неупоредиво јер су Kолумба у Америци дочекали врло слични услови за живот. Он је тамо могао удисати ваздух, поправити свој брод дрвећем које је расло баш као у Европи итд. На Марсу ништа од тога није могуће.

Занимљиве одговоре на ова питања понудила је недавна расправа објављена на страници Munk Debates. У њој је страну поборника заступао астроном Милан М. Ћирковић, професор на Опсерваторији у Београду, аутор више књига на тему астрономије. Kритичку страну представио је астроном лорд Мартин Рис, бивши председник британског Kраљевског друштва, аутор бројних бестселлера. Дебату представљамо у слободном, прилагођеном преводу.

Опасна илузија


Мартин Рис (
Wikipedia)

У уводном излагању лорд Рис је рекао да су пред људима на Земљи још око четири милијарде година, што је више него што је требало за еволуцију човека.Ако размишљамо о тако далеком времену када Земља умире и када свемир умире, ми више не говоримо о људским бићима, већ о постљудским. која би се од нас могла разликовати колико се ми разликујемо од слузаве плесни. Ако гледамо тако далеко у будућност, онда прихватам да има нешто у тежњи да се отиснемо у свемир. Но, ако под људима мислимо на нас, бића од крви и меса каква смо данас, онда се снажно противим идеји. Разлог је тај што смо се ми прилагодили животу на Земљи, док су места на која бисмо се могли одселити, као што је примерице Марс, много мање гостољубива од најгорих места на Земљи. Стога, живети на Марсу горе је него живети на дну океана, на врху Евереста или на Јужном полу. Требало би много хиљада година да се тераформира Марс да би постао настањив. А ја мислим да би се на тој локацији људска врста ионако променила. Дакле, сматрам да ми као људи нећемо имати никаквих разлога да емигрирамо. Штавише, рекао бих да је идеја да треба побећи од проблема на Земљи тако што ћемо отићи на Марс опасна илузија. Наиме, изазов решавања проблема климатских промена биће мали залогај у поређењу с тераформирањем Марса. Дакле, моје становиште јесте да смо ми прилагођени животу на Земљи и она је наш једини дом. Могу се сложити да треба улагати у истраживање свемира, но масовна сеоба на друге планете није за људе, већ можда за постљуде. Дакле, мислим да је наша судбина као људи да живимо на Земљи и своју цивилизацију развијамо овде”, рекао је лорд Рис.

Истраживати и користити


Милан Ћирковић (Коларац)

Ћирковић је у својем уводу рекао да верује да је за потпуно остварење људског потенцијала потребно да човек истражује свемир.Пре свега, ми смо као људска бића увек били врста која се ширила. Од наших предака примата потекли смо из врло маленог подручја на нашој планети, у Танзанији, из подручја површине 48 пута 20 километара… Стога би постављање граница том ширењу људи било потпуно арбитрарно и неоправдано. Ми смо, такође, врста која се развија у времену. Стога, ако желимо доживети стваран процват, требаће нам више времена него што нам наша планета може пружити… Наравно, треба узети у обзир и расправе о ризицима и сигурности. Тренутно не бих начињао ту тему. Неке слушаоце можда ће изненадити то што ја мислим да катастрофе које нас могу снаћи јесу важне, о њима се много расправљало, но постоје јако оправдани разлози за насељавање свемира који не укључују ризике, мада морамо признати да смо сигурнији ако своје јабуке раздвојимо у више корпи. Постоје неке друге еволуционе предности у експанзији, осим пуког преживљавања. Постоје многе људске вредности које се практично по дефиницији никада неће моћи остварити ако останемо везани за Земљу. Да би се остварио пуни потенцијал онога што као људска бића можемо достићи, требаће нам више ресурса или других врста ресурса од оних које имамо на Земљи. Земља је дивна планета, међутим она је врло, врло мали део свих станишта која постоје у свемиру. Осим тога, свемирска колонија бит ће изузетно корисна за Земљу, за земаљску биосферу, и делом ће растеретити Земљу од људских активности, особито индустријских активности које су већ сада довеле до изумирања многих врста. Могућност да се људска насеља и део индустрије преселе у орбиту, на Месец, Марс или у појас астероида између Марса и Јупитера, омогућиће нам да направимо неколико корака ка томе да постанемо прави чувари биосфере и многих других ствари које ће кроз неко време бити угрожене људском цивилизацијом и индустријом, ако већ нису”, објаснио је своје гледиште Ћирковић.

Немасовне колоније

У одговору на уводно излагање лорда Риса Чирковић је истакао да колонизација других свемирских тела не подразумијева нужно масовну миграцију.Подсјетимо се, у време великих европских открића у 15, 16. и 17. столећу, није било масовних миграција. Било је неких група, верских покрета и секти које су мигрирале, међутим то је био тек мали постотак укупне европске популације у то време. С друге стране, важне идеје, технологије и важни интелектуални ресурси били су извезени по свету у земље као што су Kанада, САД или Аустралија, што би било немогуће без интелектуалних ресурса који су долазили из Европе. Ту није било масовних миграција, није да се 40%, 50% или 80% становништва Велике Британије иселило у Kанаду или САД. То је био тек мали постотак. Дакле, очекујем да ће се нешто слично догодити у будућности с малим колонијама. У њих ће се преселити тек мали постотак пионира који ће бити јако мотивисани или пак довољно очајни, као што је то био случај у ери великих открића. Они ће створити неке нове друштвене и политичке структуре.”

Нова врста – постљуди

Лорд Рис је у својем одговору указао на чињеницу да је важно разликовати различите временске скале.Истина је да људска цивилизација траје неколико хиљадугодишта. Људима је као засебној врсти требало више стотина хиљадугодишта да се појаве. Но да би еволуирали од примордијалних протозоа природном селекцијом, биле су потребне четири милијарде година. Kао што сам раније рекао, Земља ће постојати још најмање толико, а свемир можда бесконачно. Штавише, та будућа еволуција бит ће много бржа од Дарвинове природне селекције. То ће бити секуларни интелигентан дизајн у којем ће бића од крви и меса дизајнирати своје потомство да би се могло прилагодити ванземаљским срединама. Kада се то догоди, могу замислити да ће се то потомство моћи прилагодити животу на другим планетама, а можда и у отвореном свемиру без гравитације или атмосфере. У тој временској скали веројатно ће постојати интелигенције далеко од Земље. Но то неће бити људи, а за људе ће Земља остати својеврстан резерват природе за који су добро прилагођени.”

Олакшавање Земљи

У наставку расправе модератор је питао Ћирковића зашто је оптимиста у погледу људске колонизације свемира, зашто не мисли, попут Риса, да ће то можда учинити неки други облик интелигенције, примерице, вештачка интелигенција.

Ћирковић је одговорио да је Рис сам признао да се ствари убрзавају.Ми не треба себе и своје потенцијале да процењујемо на темељу еволуционе скале времена када су се ствари збивале врло споро. Људи би требало да размишљају о томе да огромне ресурсе који су им у близини, у Сунчевом систему, ставе под своју контролу. Ти ресурси су големи, а то би требало мотивисати људе из чисто утилитаристичке перспективе. Они се налазе између Сунца и главног појаса астероида. Примерице, само један астероид Психе 16 има ресурса у облику тешких метала који су за неколико редова величина већи од оних које је људска цивилизација до сада успела експлоатисати на Земљи. А то што је цивилизација до сада извукла је много. Само један рудник у Шведској Kирунавара вади довољно железа да би се могло изградити шест Ајфелових торњева на дан. Ми експлоатишемо замашне ресурсе на Земљи, а експлоатација тих ресурса из свемирских тела као што су астероиди и Месец да би се смањила експлоатација на Земљи јесте морална, еколошка, односно еко-етичка поента коју сам покушао истаћи. На Месецу постоје велике залихе хелијума 3 који бисмо једног дана могли користити за фузиону нуклеарну енергију, што је веројатно једино трајно рјешење да се људи опскрбљују енергијом на неки еколошки одржив начин.”

Људи неће хтети

Модератор је Риса питао зашто не мисли да би, чисто ради потенцијалног ризика који можда постоји за живот на Земљи, једно од јаја из корпе Земље, што чини семе човечанства, нашег искуства и свега онога што нас чини јединственима, било паметно сместити негде другде ван крхке биосфере коју познајемо као мајку Земљу.

Рис је одговорио да се слаже да можемо искористити потенцијале свемира да бисмо извезли тешку индустрију и да у неким испоставама имамо неке људе за случај да се Земљи догоди најгора могућа ствар.Међутим, доклегод остајемо људи с истом физиологијом и истим ставовима, не мислим да ће иједна од тих насеобина бити тако привлачна као Земља. Људи не воле живети на Јужном полу, неће волети живети на колонијализиваном Марсу, а мислим да неће хтети живети ни у једној масовној свемирској колонији какве замишљају људи попут Безоса. Дакле, сматрам да је Земља омиљено станиште и да људи неће желети отићи у већим бројевима на та друга места. Зато мислим да ће то морати бити постљуди. Но мислим да би такви постљуди могли постојати већ кроз једно хиљадугодиште захваљујући генским модификацијама. А за тераформирање Марса и изградњу великих колонија требаће више времена. Стога мислим да ће се човечанство брже променити него што би трајала изградња големих структура негде у Сунчевом систему. Ако такве промене можемо остварити у хиљаду година, замислите колико би се могло остварити за 1.000 милиона. Ми немамо појма како би ствари могле изгледати у далекој будућности”, уверен је Рис.

Морају се ширити

Модератор је потом рекао Ћирковићу да се тераформирање Марса или изградња одрживе базе на Месецу чине знатно већим изазовима од адресирања много хитнијег изазова стабилизовања наше биосфере на Земљи и бављења последицама климатских промена с којим смо тренутно суочени. Јасно је да смо наштетили планети, но имамо оруђа којима то можемо поправити. Зашто то није приоритет? Доклегод то не учинимо, обављање херкулског задатка ширења на друге планете доима се немарним и непримереним.”

Ћирковић је на то одговорио да су та два проблема повезана и да је тешко ријешити један без решавања другог.Примјерице, ако желимо једном заувек решити проблем енергије, мораћемо се пребацити на нуклеарну фузију, на чему се ради већ пет или шест десетлећа. У Француској се тренутно довршава најнапредније постројење у историји човечанства у којем ће покушати да се рекреира процес у којем наше Сунце и све друге звезде у свемиру стварају енергију. А као што сам поменуо, најважнији елемент за тај процес требало би бити хелијум 3 који се на Земљи не може наћи у знатнијим количинама, док је прилично заступљен у нашем космичком окружењу. Слично вреди и за друге ствари. Ми тренутно вршимо јак индустријски притисак на еколошке системе на Земљи зато што су наши ресурси на Земљи по дефиницији ограничени. Џаред Дајмонд написао је одличну књигу ,Kолапс’ која добро тумачи зашто су колабирале неке културе на изолованим острвима као што су Ускршња или острвље Мангарева, упркос томе што су биле импресивне културе. Проблем је у томе што су биле изоловане и ограничене на малене делиће света, занемарујући остатак планете. Зашто би Земља у том смислу била битно другачија од јако увећаних Ускршњих острва? Она је окружена другим ресурсима и, ако их занемаримо, на крају ћемо завршити попут цивилизације Ускршњих острва и других изолованих цивилизација које су у бити колабирале зато што су колабирали њихови еколошки системи. Мада немамо доказа за то, вероатно је управо та потрага за ресурсима била чинилац који је мотивисао наше претке за миграцију из маленог подручја у Африци у готово све делове света. Мартин је у праву када каже да људи неће хтети живети на Антарктику или Монт Евересту, но да смо питали некога од наших предака да ли би хтео живети у Тибету, у Јапану, у Kанади или на Аљасци, нисам сигуран да би му се свидела идеја. У бити људи су с временом из различитих разлога били спремни отићи у нека врло негостољубива мјеста. То нас је довело до ситуације коју имамо данас.”

Претече постљуди

Модератор је на то истакао да је Ћирковић представио једну важну поенту, а то је да смо ми као врста склони томе да истражујемо.То је аргумент према којем је то готово неизбежно: зато што можемо, ми хоћемо. Стога ме занима. Мартине, има ли ваш песимизам према колонијализацији упориште у технологији или култури? Шта би могло кочити тај наш незадржив порив да истражујемо и освајамо који је тако дубоко усађен у нашу колективну свест”, питао је модератор.

Рис је одговорио да мисли да је то што је Ћирковић рекао истина у некој мери.Хтео бих пре свега истаћи да ми се чини да Милан мало превише наглашава проблем енергије када говори о томе да би се хелијум 3 могао прикупљати на Месецу. Што се тиче аргумента који се темељи на нашем ентузијазму, свакако се могу сложити с њим. Мислим да ћемо до краја века врло вероватно имати групу људи који ће живети на Марсу. Ми треба да их бодримо јер ће они бити претече постљуди. Но, ми смо се прилагодили животу на Земљи. Ми не желимо себе да модификуемо, а постојаће регулације које ће ограничавати технологије за такву модификацију. Становници Марса биће далеко од регулатора, а осим тога, будући да неће бити добро прилагођени Марсу, имаће јаких разлога да се модификују. Зато мислим да ће они релативно брзо постати друга врста. Та друга врста имаће менталитет који не можемо предвидети, чак и ако буде од крви и меса. Наравно, ако буду готово бесмртна електроничка створења, онда неће имати никаква ограничења слична нашима. Они се неће бојати међузвезданих путовања и биће веома другачији. Но ако размишљамо о људима чија размишљања можемо разумети, онда сматрам да је Земља једино место на којем ће преферирати да живе. Kада говоримо о пстљудима у далекој будућности, треба имати на уму да се они неће развити дарвинистичком природном селекцијом. Природна селекција нас је наоружала агресивношћу, међутим вештачка не мора. Стога би та створења са суперљудским мозговима могла живети комфорне животе у другим условима. То је уједно мој одговор на Фермијев парадокс (парадокс према којем бисмо већ морали срести ванземаљце ако они постоје у нашој галаксији). Интелигентни ванземаљци могу бити тамо негде у свемиру и дубоко размишљати без потребе да се икада шире њиме. То може бити далека будућност за земаљску интелигенцију. Но они би били битно другачији од људи. Не би имали људске емоције или ставове. Наравно, да ли ни имали свест и самосвест какву имају створења од крви и меса, то је питање о којем би могли расправљати филозофи.”

Ум шири свемиром

Модератор је Ћирковића питао има ли нешто против идеје да би створења која ће настањивати друге планете могла бити другачија, да неће имати исту биологију какву имамо ми људи. Другим речима: треба ли истраживања свемира да обављају људи? Зашто се то не би, како предлаже Рис, оставило постљудима?

Ћирковић је одговорио да би се у томе могао сложити с Реесом.Немам никаквих проблема с тим. Ја бих само те постљуде, чак и ако би у неком формалном смислу били засебна врста, сматрао браћом. То значи да бисмо морали развити морал како би био што укључивији. Мислим да постоји много етичких начела која иду у прилог насељавању свемира. Ако ставимо нагласак на етику која вреднује живот са умом, то аутоматски подразумева да имамо моралну обавезу ширити ум у свемиру. Ту желим ставити нагласак на ум јер је то у крајњој линији био почетак астронаутике, како је то представио Kонстантин Циолковски, који је рекао да је Земља колевка ума, али да човек не може заувек живети у колијевци. Стога, ако осећамо братство са свим умовима и у ширем смислу са свим живим бићима, онда у том смислу чак имамо етичку дужност да ширимо ум унаоколо и на тај начин обогатимо свемир”, истаксо је Ћирковић.

Заувек за Земљане

У завршној изјави Рис је рекао да је разлика између његовог и Ћирковићевог става делом у томе што размишљају у различитим временским скалама.Мислим да ћемо у следећих 50 или 100 година имати мале заједнице људи који ће живети ван Земље у другачијим условима. Међутим, ако промишљамо даљу будућност и притом имамо на уму да ће будућа еволуција бити много, много бржа од еволуције која је довела до настанка људи и да она можда неће укључивати агресију, онда немамо појма како ће то изгледати. У том контексту идеја да би требало имати братске осећаје према постљудима чини се мало натегнутом јер то би могло значити да слузава плесан има братске осећаје према нама. Бићима која ће се од нас разликовати онолико колико се ми разликујемо од слузаве плесни требаће много мање од четири милијарде година да се развију, колико је нама требало, јер ће се то догађати контролисаном, а не насумичном еволуцијом. Дакле, мислим да јако тешко можемо замишљати шта ће се догађати у далекој будућности, кроз више десетина хиљада година. Пре тог времена мислим да треба чувати Земљу као свој дом. Ми можемо експлоатисати свемир ради неких ресурса, међутим то могу радити роботи. Не мислим да ће људи икада у већим бројевима хтети ићи даље од Месеца. Мислим да треба да останемо оријентисани на Земљу док год смо људи, макар се ближимо почетку краја процеса повећања сложености у свемиру. Стога не треба имати никакво двоумљење нити би требало постављати ограничења у смислу етичког прихватања будућих врста које ће имати менталне капацитете далеко веће него што их уопће можемо замислити.”

Постљуди у колонијама

Ћирковић је рекао да се слаже да ће експанзија у свемиру водити до постљудских врста.Но не видим ништа одбојно или рискантно у томе. Слажем се да ће будућа интелигенција, која ће бити развијена недарвинистичком еволуцијом, бити мање агресивна и мање оптерећена еволуционим пртљагом из прошлости. Но, на један или други начин коришћење свемирских ресурса, ширење у свемир и успостављање станишта у свемиру неће бити масовни покрет, то је бесмислица. То ће увек бити спор процес трајног напретка и развоја који ће водити до постљуди и мислим да ту еру треба поздравити.”

(Извор Индекс)

О аутору

Stanko

Оставите коментар