Човек о томе ништа не зна, чак и не размишља, он је опседнут идејом Атлантиде и насељавањем космоса, као решења за проблеме који произлазе из саме идеје човека.
Никола Пилиповић
Однос човека и државе је веома сложен, што је и неизбежно већ из саме идеје човека као подређеног вољи, слободи и еволуцији државе-бића цивилизације, те самим тим он траје од стварања првобитне заједнице. Тај однос је сложен и трагичан за човека али не и за државу, јер као и свако друго биће и држава зна само за своју добит, за свој опстанак. Међутим, сада је тај однос добио димензије опстанка човека јер је биће цивилизације-држава достигло такав ниво еволуције, ниво знања, на коме је потенцијал знања пресудан у компетицији с другим државама, те је непосредна будућност држава сагледива кроз брзину еволуције.
Штавише запањујући узлет еволуције није резултат само њене природе да еволуира експоненцијално, већ је и последица сазнања субатомских феномена и вештачке интелигенције и значајно одмакле трансформације бића цивилизације на неорганску основу, чији еволуциони потенцијал многоструко превазилази потенцијал човека и органске основе. Ништа мање није значајно да је и енергетски потенцијал везе те неорганске основе неупоредиво већи од крхког потенцијала везе органских молекула, јер еволуција напредује кроз агресију која је сразмерна достигнутом нивоу еволуције и једино ограничење којем она подлеже је потенцијал везе сопствене основе. Човек о томе ништа не зна, чак и не размишља, он је опседнут идејом Атлантиде и насељавањем космоса, као решења за проблеме који произлазе из саме идеје човека. Проблеме које он носи са собом и који се неће превазићи сами по себи, већ напротив увећавају се са еволуцијом бића цивилизације, а његовом трансформацијом у неорганско биће они су крај човека.
Јер када је настала заједница Homo sapiensa и када је тиме он нестао, а настала су два бића; човек и биће цивилизације, тада је човеку одређена пропаст као неизбежна последица тога да еволуција припада заједници – бићу цивилизације. Зато што је биће цивилизације одређено као потпуно живо биће те има, као и свако биће, еволуцију а човек је само материјална основа на којој, кроз говорну комуникацију биће цивилизације постоји, остварује своју материјалну структуру и своје животне циклусе. Човеку је припала утешна награда – слобода ослобођене мисли што је без сумње најлепши дар сваком бићу јер тиме је стекао виртуелни свет ослобођених и обједињених слободних мисли. Свет неограничених сензација неупоредиво бројнијих и лепших од света осећаја те је човек једино биће лоје живи да би мислило, док сва остала мисле да би живела али њихове мисли нису слободне већ су условљене односом са окружењем.
Време ради у корист аутократије, али ипак и против човека, јер се све своди на трку у еволуцији између држава-бића цивилизације и тиме на трку у њиховој трансформацији у неорганско биће, те ма колико изгледало апсурдно само нуклеарни сукоб даје извесну могућност опстанку човека.
Тиме је човек имао прилику да дође до сазнања еволуције материје, до сазнања самог себе, и да неограничено пролонгира свој опстанак али је проиграо јединствену и непоновљиву прилику коју су му створили величанствена достигнућа античких полиса. У том незнању човек нема начин да у своју корист реши сукоб са бићем цивилизације које га својом еволуцијом носи у катаклизму. Тај сукоб се остварује, пре свега на нивоу деградације слободе делања а потом и на нивоу слободе мишљења што је у ствари дегенерација човека која прети да га сведе на ниво зомбија. Али пошто би тиме и биће цивилизације дегенерисало то оно мора да нађе замену за човека. Мора да његов ограничени интелектуални, што значи и еволуциони потенцијал и потенцијал везе његове материјалне структуре замени основом вишег потенцијала и тако пролонгира сопствени опстанак и да тако настави сопствену еволуцију.
Биће цивилизације је дошло до сазнања субатомских феномена и вештачке интелигенцији и већ је увелико зашло у трансформацију у неко неорганско биће неупоредиво већег и еволуционог и енергетског потенцијала. То је човеков крај. Међутим, човек је у сукобу с бићем цивилизације на још један начин. Наиме када је створена првобитна заједница којој, као и сваком живом бићу (осим човеку), припада апсолутна слобода и јединствена воља човек је искористио слабост новоствореног бића и докопао се суверенитета над њим. Човек је унео своју вољу и своје разлоге и тиме је постао реметилачки фактор у еволуцији државе, и ослабио њен потенцијал у неизбежној компетицији са другим државама. Цела историја цивилизације може се тумачити кроз тај сукоб. Тек са проналаском демократије у савременој форми зачетој у француској револуцији биће цивилизације је остварило свој суверенитет и потпуно искључило човека из управљања државом.
Kолико се човек већ дегенерисао најбољи доказ је то да он мисли да је тај потпуни пораз његова највећа победа, мисли да је остварио потпуну власт. Освајањем суверенитета биће цивилизације-држава је убрзано кренуло у своју трансформацију те човек и када би знао и схватио шта се дешава, а он ништа апсолутно ништа не зна о томе, нема више никаквих законских могућности да се супротстави сопственој пропасти, могао би само да дигне револуцију, што је у тако моћној држави неизводљиво. Али, потпуно неочекивано, државе које нису подлегле демократизацији, у којима је човек још суверен остварују бржу еволуцију и од најнапредније демократске државе. Мењају униполарну колонијалну – јер по својој суштини демократија и колонијализам су истог садржаја, игнорисање човека – слику планете и прете не само биполарним односима већ и доминацијом.
Десило се нешто супротно трећем принципу знања: да оно еволуира сразмерно већ достигнутом знању, достигнутој еволуцији. Разлог је у човеку, који сада делује супротно свом претходном деловању у аутократској држави, јер је постало јасно да је престиж у еволуцији једини начин престижа у потенцијалу државе и тиме је услов опстанка у компетицији са напреднијом и моћнијом државом. Улажући све потенцијале у еволуцију и подређујући јој све друге активности аутократија брже еволуира. А у демократској држави се дешава супротан, наизглед изненађујући али у ствари неизбежан процес: иако је изгубио суверенитет над државом човек се докопао суверенитета над ентитетима који је чине. Јер она не може остварити потпуни суверенитет, не може остварити један јединствени хијерархијски уређен низ поделе власти и тиме више није потпуно живо биће, јер више не задовољава четврту премису: да има једну јединствену вољу. То је рак рана идеје демократије, која се не може превазићи, која се није показала у апсолутној премоћи најнапредније државе, али сада у неизбежној компетицији с другим узнапредовалим државама она неизбежно води пропасти идеје демократије.
То је последица грандиозне преваре, највеће у историји цивилизације, преваре којом је је човеку узет суверенитет а подметнуто му је да је управо освојио потпуни суверенитет. Основа преваре је у идеји да се суверенитет групе (парламента) прогласи за суверенитет народа-човека а да се потом тај суверенитет уништи и уведе суверенитет државе кривитворењем, грубом контрадикцијом у основном правном акту државе у уставу и у основном закону, изборном закону. Тако је унет поремећај у низ поделе власти, јер највиша власт не поседује легалитет и што је значајније њени чланови не подлежу врху власти. Поред хијерархијски уређеног низа поделе власти настали су и паралелни низови власти у ентитетима који нису у непосредној хијерархији државе у којима је човек суверен а њихов циљ није еволуција државе, већ сопствена еволуција, која може бити и у супротности с њом као што је то у идеји глобализације у идеји лобирања и у неизбежном стварању мини држава у самој држави. Потенцијал државе је у принципу збир потенцијала ентитета и држава мора да подстиче њихову еволуцију, а када је њихово деловање у колизији са интересом државе она, пошто је уништила јединство хијерахијски уређеног низа власти, нема могућности да спречи такво деловање. Супротно општеприхваћеној идеји да је демократска држава идеална форма друштвеног уређења и тиме да је и коначна форма, показује се да корупција унета у само њено остварење у хијерархијски низ поделе власти растаче саму идеју државе као јединствене воље.
Суочивши се с неспорном чињеницом да аутократска држава брже еволуира и прети да она постане глобална, а потпуно немоћна да убрза своју еволуцију најмоћнија демократска држава има само једно решење, оружани сукоб одмах, пре него што изгуби предност. Зато је овај планирани и инсценирани сукоб у Украјини потпуно другачији од свих претходних; иако се води на нивоу држава његова суштина је у сукобу човека и бића цивилизације-државе али не само због суверенитета, као што изгледа, већ и због могућности опстанка човека. Јер победом демократске државе човекови дани су одбројани, док победом аутократије постоји макар теоретска могућност да се обузда трансформација државе у неорганско биће.
Наиме, уколико победи аутократија, човек може да заустави еволуцију и трансформацију бића цивилизације, наравно ако зна да је на прагу уништења и ако зна како да то оствари. На несрећу човек није дошао ни до првог степена знања: да зна да ништа не зна, те не само да ништа не зна о еволуцији материје, о живом свету, човеку и бићу цивилизације, већ ништа не зна ни о прошлости ни о будућности свог окружења. Ипак победа аутократије даје наду, даје макар теоретску могућност да се пролонгира опстанак човека, иако је вероватноћа веома мала.
Супротно свеколиком мнењу да би нуклеарни сукоб био крај човечанства, он је једина могућност. Јер би много више страдало биће цивилизације, те би се његова трансформација значајно успорила, што би дало времена преосталим заједницама да дођу до неопходних сазнања и да зауставе трансформацију бића цивилизације. Kолонијална агресивност најмоћније демократије превела је тиху и неприметну апокалипсу човека у жестоки сукоб, и убрзала расплет догађаја на штету човека, јер му је ускратила могућност да дође до неопходних сазнања, иако је та могућност била само теоретска.
Време ради у корист аутократије, али ипак и против човека, јер се све своди на трку у еволуцији између држава-бића цивилизације и тиме на трку у њиховој трансформацији у неорганско биће, те ма колико изгледало апсурдно само нуклеарни сукоб даје извесну могућност опстанку човека.
