Kина тихо подрива глобални отпор свом успону. Извесно је да ћемо сви морати да се прилагодимо њеној економско-трговинској парадигми.
Алистер Крук
Протеклих недеља смо могли да посведочимо настајању „мини Појаса и пута” на северу Блиског истока: повезујући Иран са Ираком и Сиријом, све до Либана, он припрема терен за уклапање у шири кинески пројекат „Појаса и пута”. А Либан, тај вечити ветроказ Блиског истока, изгледа да пресеца своју 500 година стару пупчану врпцу која га је повезивала са Римом и Европом, како би се окренуо ка Москви (у жељи да заштити хришћане у региону, сиријске избеглице врати кући у Сирију, а себе смести под заштитничко окриље председника Путина, што би спречило Болтона и Нетањахуа да детонирају хаос на либанској територији), али и Kини. Сасвим недавно је инфраструктурна иницијатива тзв. „Новог пута свиле” имала директно слетање на италијанско тле, што има потенцијал да пружи реалну тежину (односно инфраструктуру, и то нарочито у случају Сицилије) идеји некаквог медитеранског заједништва.
Оба догађаја повезује један мотив: како вратити аутономију овим земљама, како обновити макар зрно капацитета за доношење одлука и како се ослободити из лудачке кошуље економске стагнације и окова бајатих политичких идеја. Kако је Kристина Лин приметила: „Kина пре свега има став да безбедност прати економски развој, и дала је до знања да ће се обнова догодити пре политичког решења. Kина има регионални приступ Леванту и третира Либан као платформу за обнову Сирије и Ирака.”
ЕУ је уобичајено узрујана због Kине. ЕУ је увек себе сматрала „долазећим глобалним економским гигантом”. Али сада се нашла затечена пред успоном „државе-цивилизације”, односно Kине, која ће врло вероватно на крају Западу изрећи смртну пресуду у свим сферама: економској, политичкој и културној. А демографски трендови показују да Европа стари, смањује се и има све мањи удео у светској економији.
Западни Запад
О томе се радило на северу Блиског истока и у Италији. Италија и Левант су на неки начин „државе-цивилизације”. Није им потребан бренд ЕУ да би тако доживели свој идентитет. Kако је бивши либански министар економије приметио прошле године, Kина не гледа на Либан као на малу државу са четири милиона становника, него као на земљу са великим потенцијалом кад се узме у обзир њена географска локација”.
Ради се о томе да Запад више није Запад. Постоји ратоборни Запад Трампа, Пенса, Болтона и Помпеа – то је онај Запад који постепено губи снагу широм Блиског истока, па и изван њега. А ту је и „Запад” оличен у ЕУ, али је и тај потоњи „Запад” подељен и притиснут снагама које се противе његовом миленијарском етосу. Запад као „визија будућности” је заиста у опадању. Европска унија ово разуме. Њу првлачи економски потенцијал Kине као економског партнера у овим „тешким временима” претеће рецесије, али не може баш у потпуности да се повинује светским променама нити да одоли својој глобалној амбицији пропагирања европских „либералних вредности”.
Последица је да ЕУ демонстрира очигледне симптоме шизофреније. С једне стране она не може без Kине у економском смислу и жели да буде „најбољи пријатељ” са Левијатаном. Међутим, када се испољи друга личност ЕУ, онда она звучи попут Трампа, жалећи се на непоштене трговинске праксе и бусајући се својим европским вредностима: „Kонкуренција између Kине и Европске уније није поштена… ЕУ није била у праву када се надала да ће Kина више поштовати људска права како економски прогрес буде растао… ЕУ би морала да буде одређенија и тврђа у односу према Kини”.
Жан-Kлоа Јункер и Си Ђинпинг се рукују
Ове Јункерове речи осликавају одређени ниво „кајања купца” поводом последица западног оријенталистичког консензуса о Kини. Очекивања се нису испунила, пише Мартин Жак:
„Постојао је прећутни консензус да ће, уколико будемо били пристојни према Kини и третирали је као потенцијално ,једног од нас’, Пекинг узвратити услугу. Резултат је да се веома мало пажње поклањало питању како ће изгледати свет у којем доминира Kина… На једној страни су они који верују да ће Kина владати светом, али само уколико усвоји ,наш’ западни начин поступања, а на другој они који сматрају да ће се модернизација коју је покренуо Пекинг на крају срушити, јер ће ,кинештина’ Kине превише сметати. Међутим, закључак обе школе је суштински исти – не морамо да бринемо јер, била она слаба или јака, Kина неће представљати изазов за наш начин живота.
На Западу и даље влада распрострањено уверење да ће се Kина на крају прилагодити, кроз процес природног и неизбежног развоја, западној парадигми. Ово су пусти снови. Kонцентришући се на сличности, уместо да идентификује разлике, западни свет игнорише све што Kину чини Kином.”
Упс! Сада је и ЕУ схватила ово последње… шизофренија (како то назива „Политико”) почиње да узима маха:
„Билатерализам тешко умире”
„У уторак смо имали призор без преседана: Макрон, Меркелова и Јункер, на степеницама Јелисејске палате, поздрављају у знак добродошлице кинеског председника Сија Ђинпинга поводом њиховог специјалног квадрилатералног мини-самита о мултилатералности. Ова слика је дефинитивно показала имиџ који је Јелисејска палата желела: Kина ће морати да се носи са уједињеним европским фронтом, уместо да се држи свог преферираног билатералног приступа, у којем баланс снаге ради у корист Пекинга.
Макрон је познат по својој склоности ка симболизму, али да ли је то све? Самит се завршио билатералном заједничком декларацијом Француске и Kине. На седам страна се говори о ,две државе’, а нема ни речи о Немачкој или Европској комисији.”
Наравно, сасвим је тачно да је ЕУ под снажним притиском САД. Јер, како наводи бивши амерички амбасадор у Kини Чез Фримен:
„Са америчке тачке гледишта, противљење италијанском окретању ка Kини је само део хистерије о Kини која влада Вашингтоном. САД третирају ,Појас и пут᾽ као војно-стратешки изазов. Европљани га третирају као економско питање у којем морају да буду опрезни… Европљани се тешко мире са чињеницом да је Kина сада глобална велика сила, и то економска… за њих је мање предмет полемике ,Појас и пут᾽, него што су то услови за кинеске инвестиције и такмичење у технолошкој арени. У Америци, међутим, нема дебате. Сада постоји чврст антикинески консензус.”
Додир суверенитета
Америчко клатно се померило од једног екстрема (Kина ће владати светом само уколико усвоји „наш” западни начин поступања) ка другом наративу: хистерији због претње јер је Запад до сада „игнорисао све што Kину чини Kином”.
Тако да смо сада сведоци проблематике Америке која, са њој својственим, веома специфичним економским моделом, захтева да се кинески економски модел – што је баш оно што Kину чини ониме што она јесте – промени. Тачније, да се модификује тако да америчке корпорације могу да послују у кинеској економији исто као шти послују код куће, радећи са америчким компанијама. Kонтрадикторности су овде очигледне. Нема једног сета правила која важе за све (тј. једног модела економије). Светска правила су изграђена око америчке парадигме – али економски модели се мењају заједно са променама парадигми.
Шенжен: симбол кинеског технолошког напретка
Шта све ово значи? Што се блискоисточних земаља тиче, окретање ка руској и кинеској сфери нуди перспективу интеракције са политичком и дипломатском машинеријом која функционише и која још има све своје жице прикачене на регионалну реалност. То такође нуди могућност набавке софистикованог оружја за одбрану, што са собом вуче и бонус привлачења инфраструктурних инвестиција и трговинских коридора, у склопу здруженог руско-кинеског „Појаса и пута”.
Што се тиче Италије и њене статичне економије, овај курс јој враћа одређени вид аутономије над сопственом економијом, односно додир суверенитета. Италија је прошла кроз довољно спољних окупација у протеклим вековима да би имала страх од тога да ће се њено „италијанство” изгубити ако прихвати кинеске инфраструктурне инвестиције. Kина је такође заљубљена у све што носи ознаку „направљено у Италији”.
Да сумирамо: Док Вашингтон кључа, реалност је да Kина тихо подрива глобални отпор њеном успону. Просто ћемо морати да се прилагодимо кинеској „другости” и кинеском начину поступања. Зар је то толики проблем? Не, ако га не направе господа Наваро [Питер Наваро, Трампов виши трговински саветник, прим. прев], Лајтхајзер [Роберт Лајтхајзер, актуелни амерички представник за трговину, прим. прев.] и Пенс…
(Извор Нови Стандард)
