Нешто је пошло по злу у примени науке која слови као објективно знање природе, лишено свих духовних и метафизичких обзира. Примењивање такве науке изгледа да придоноси разарању самог њеног циља.
Проф. др Сејед Хусеин Наср
У извесном смислу, проблем присутности других религија и присутности природе су међусобно повезани са становишта већине савремених токова у хришћанској теологији, јер се, гледано из тог теолошког угла, оба проблема тичу стварности која више не ужива милост хришћанске објаве. Није случајно што се К. Барт и његови следбеници тако непопустљиво супротстављају, или су барем равнодушни, и према „теологији компаративне религије” и „теологији природе”. Ширење човекових хоризоната како би обухватили и друге форме објаве требало би укључити и природу, јер је и она, са метафизичког становишта, објава Бога која носи властиту духовну поруку и поседује властите духовне методе.[1] Зачудо, савремени човек се са оба ова проблема суочава истовремено. Он осећа очајничку потребу да се оборужа новим погледом на природу и на своју властиту везу са њом, како би преживео чак и физички; једнако му је потребно да досегне дубље разумевање других религија, како би самога себе боље разумео, да не говоримо да би тиме боље упознао оне делове човечанства што нису његови.
У исламу кључ за решавање оба проблема налази се у суфизму. Наш задатак у претходном поглављу био је да учења суфизма применимо на проблем који пред ислам поставља присутност других религија. У овом огледу та иста учења морају се применити на питање покоравања природе, које је на Западу и у Јапану постало најхитније, мада, бар засад, још није успело привући пажњу главнине муслиманских интелектуалаца, премда ће и за њих ускоро попримити пресудан значај.[2] У разматрању овог проблема чинило нам се целисходнијим да говоримо о источној науци у целини него да се ограничимо само на исламску, имајући у виду чињеницу да у питању односа човека према природи међу тим наукама постоји дубоки склад,[3] као и то да однос човека и природе те криза у коју је модерна цивилизација у тој области запала имају најшире светске последице.
Занимљиво је запазити да су појединачни позиви неколицине видовитих на аларм пре само једне генерације сад постали бојни поклич милиона људи довољно паметних да сагледају катастрофалне последице што их за читаво човечанство може имати даље настављање путем којим се западна цивилизација у свом односу према природи креће током последњих четири до пет столећа. Ако је у прошлости тек неколико усамљених гласова упозоравало на опасности што ће проистећи из непрестаног ширења и такозваног „развоја” или „прогреса”, данас много људи схвата да се више не може стремити „покоравању природе“, што је, чини се, био најочигледнији циљ модерне цивилизације. Сам успех савременог човека у потчињавању природе постао је озбиљна претња. Сви проблеми изазвани једностраним односом савременог човека према природи, од пренасељености и опште загађености до снижавања квалитета самог људског живота и претњи његовом стварном уништењу, све је то бар навело оне који су вични дубокој мисли да на трен застану и преиспитају поставке на којима се заснивају модерна наука и њена примена.
Нешто је пошло по злу у примени науке која слови као објективно знање природе, лишено свих духовних и метафизичких обзира. Примењивање такве науке изгледа да придоноси разарању самог њеног циља. Природа као да болно довикује да знање које стечено техникама модерне западне науке, а потом на њу примењено технологијом занемарује читав један аспект њене стварности, без којега јој је немогуће даље опстати као потпуна и складна целина, што она, у ствари, јесте. С обзиром на тежину ситуације, на тај кључни проблем, ограничења западне науке и њених безбројних примена са циљем „покоравања природе“, морамо се сад позабавити тиме црпећи мудра учења источњачких традиција, или оно што у овом огледу можемо назвати „источна наука”.[4]
Наука, а не псеудонаука
Пре свега, битно је разјаснити шта се подразумева под источном науком. За нас, она овде укључује науке великих традиција Азије, нарочито кинеску и јапанску, индијску и исламску. Овај термин се може проширити тако да обухвати и друге традиционалне науке, али ће за ову прилику бити довољно да се ограничимо на наведене. Мада нипошто истоветне, ове науке имају један заједнички темељни принцип – посматрати науку о природи у светлу метафизичких начела или, другачије речено, природу изучавати као област „садржану и обухваћену” натчулним светом који је немерљиво надмашује. Захваљујући свом основном принципу, и многим другим с њим непосредно или посредно повезаним особинама, о источној науци се поуздано може говорити као о корпусу знања који се издваја посебним виђењем ствари, насупрот западној науци, оној која се развила након ренесансе те се током нашег столећа проширила на друге континенте.
Даље, у овом огледу намерно ћемо се користити термином „наука”, а не, рецимо „филозофија” или „религија”, управо стога што расправљамо о науци о природи која је, ако не методом и општим ставом, а оно предметом истраживања сродна ономе што се под „науком” подразумева у свакодневном говору на Западу. Деценијама су људи упоређивали источну духовност, у облицима као што су суфизам и веданта, са западном науком и писали како су и једна и друга биле, свака на свој начин, успешне и плодоносне. Не једном је речено, нарочито у радовима савремених оријенталиста, да Исток мора научити науку од Запада, а да Запад нема потребе да учи геологију или ботанику од Истока, мада може имати користи, како су то неки западњаци признавали, од упознавања са источном религијом и духовношћу.
Ми бисмо се први сагласили са тим да Западу ваља од Истока научити метафизику и традиционалне доктрине мудрости, ако хоће да сачува и оживи бар нешто од свог духовног наслеђа. То је кристално јасна чињеница коју би обелоданило свако дубље истраживање компаративне религије и садашњег стања духа на Западу. Управо из тог разлога многи су преузимали путовања у источне земље, посебно у оне које су – као Јапан, Индија и исламски свет – своје духовно наслеђе сачувале све до данашњих дана.
Човек испред шинтоистичког светилишта Јасукуни у Токију (Pinterest)
Мање људи је свесно, међутим, да чак и на нивоу науке о природи Исток има нешто изузетно драгоцено понудити савременом свету. Наведимо само неколико примера: исламска наука о природи и физика, индијска алхемија, кинеска и јапанска медицина, чак може се додати и геомантија – чије је упражњавање познато као Feng Shui, и данас раширено у Кини – имају шта казати о ситуацији коју је примењивање модерне науке довело у облик еколошке кризе од које сад сви толико страхују.
Источне науке, које ретки историчари науке специјализовани у тим областима неизоставно треба да учине приступачнијим и познатијим, имале су успеха управо у ономе што се модерном погледу чини као њихов неуспех.
Модерна наука, са своје стране, суочава се у одређеном смислу са поразом – посебно кад је удружена са технологијом и идејом покоравања природе – баш услед властитог успеха. Суочен с том крупном дилемом, савремени свет треба не само источну духовност и метафизику, које су, бесумње, суштина и темељно начело свих источних традиција у којима су садржани принципи свих традиционалних наука, већ и благотворно исцељујуће деловање погледа на свет иманентног источним наукама о природи.
До данас је образовани читалац сматрао безмало немогућим да се поглед на свет источних наука уопште узме у озбиљније разматрање, а такво стање и даље траје у већини западних „интелектуалних” кругова. Западна наука је „напредовала” (ма који смисао ми дали овој двосмисленој речи) негирајући сваку другу могућу науку о природи. Њен монолитни и монополистички карактер неодвојив је од њене слике о самој себи, премда нема те логике која би могла порећи могућност да уз њу постоје и други легитимни облици науке. Осећај поноса који прати посебан тип активности назване „модерна наука” јесте такав да у област „псеудонауке” потискује све оно што се не слаже са њеним виђењем оног што би права наука требало бити. Управо због оваквог става, много онога што је остављено ван званичног научног погледа на Западу буја у облику окултних знања пред чијим успоном је модерна наука посве немоћна.
Тоталитарни карактер модерне науке завео је већину људи који безрезервно прихватају њен став одрицања могућности постојања било каквог облика знања озбиљне врсте, па се, као резултат тога, занимање за све што није „званична наука” обично испољава у форми сакатог и обогаљеног окултизма. Према речима једног од ретких људи на Западу који је схватио стварни смисао источних традиција и њихових наука, „човек је дозволио да га заварају проналасци и открића лажно тоталитарне науке, односно науке која не признаје властите границе, па јој управо из тог разлога измиче све што се налази мимо тих граница.” [5]
Термини „наука” и „псеудонаука” биће овде подвргнути нешто пажљивијем испитивању. Традиционална наука о металима и минералима, као што је алхемија, или, пак, света географија, или геомантија, све се то у свакодневном савременом говору назива „псеудонаука”, а да се при том нико не осети побуђен да истражи принципе на којима те науке почивају. Неоспорно је, на пример, да, примењујући у разним грађевинским или архитектонским пројектима оно што се данас сматра науком, савремени човек често производи чуда од ружноће, док су применом такозване „псеудонауке”, свете географије и геомантије, Кинези и Јапанци или, пак, Персијанци и Арапи створили предивна здања, вртове и градске пејзаже. Исто важи и за однос између примењене хемије и алхемије.
Духовни елемент природе
Пред плодовима ових двају типова наука – од којих је једна почашћена називом „права наука”, а друга унижена као „псеудонаука” – човек инстинктивно осећа да постоји један аспект природе који такозвана „псеудонаука”, онаква каква је негована у традиционалним цивилизацијама, а не у свом извитопереном данашњем испољавању на Западу, узима у обзир, а који и званична модерна наука доследно занемарује. Квалитативни и духовни елемент природе је извориште лепоте осликане у персијском или јапанском врту и сродним остварењима заснованим на источним наукама; баш то је елемент који недостаје творевинама модерне науке, штавише, тај квалитативни елемент, извесно, постоји у самој природи, а исто толико извесно га нема у плодовима модерне технологије.
Може се, дакле, закључити да је квалитативни елемент, одражен у лепоти и складу што се у природи дају запазити, заправо онтолошки аспект природе, кога ниједна наука о природи не може пренебрегнути, сем на властиту штету. Такође, захваљујући присуству овог елемента сложености, који припада ланцу или заједници живота на Земљи, не пресушује врело снаге и одржања заједнице, чак и са биолошке тачке гледишта. Насупрот томе, услед одсуства овог квалитативног и духовног елемента, сама сложеност технологије битно је другачије врсте те стога све више постаје извор опасности и слабости технолошког друшва.
Они који говоре о спајању наука Истока и Запада нужно морају знати да до тога засигурно у наше време није дошло [6], а неће ни доћи све док држање модерне науке остане какво јесте. Речено спајање би се, заправо, могло остварити једино уколико модерна наука пристане да се одрекне свог монополистиког става, чиме би се створили услови за развој науке која би обухватила како квалитативне и духовне елементе у природи тако и квантитативни аспект ствари. Таква наука би нужно била утемељена на метафизичком и космолошком учењу које би спознало релативност релативног и схватило да је читав материјални план реалности само шака праха пред натчулним и надобличним световима који га окружују. Она би нужно била повезана са контемплативним односом спрам природе, а мање прожета жељом да се природа подјарми и освоји. Та жеља је, ту нема сумње, директан производ чињенице да је модерни човек, уз све своје научно познавање околне стварности остао тотална незналица у погледу спознавања неких темељних аспеката те стварности.
Допринос источне науке превазилажењу савремених тешкоћа изазваних применом западне науке у најразличитијим областима може се дочарати на примеру проблема и међузависности ствари. Тај једноставни принцип који чини само језгро суфијског учења баца нешто светлости и на природу читаве источне науке, чију садржину овде, дакако, не можемо ни почети да рашчлањујемо. До данас је модерна наука умногоме имала успеха окрећући леђа међусобној повезаности различитих делова природе те посебно издвајајући сваки њен одсечак, како би га могла одвојено анализирати и сецирати.
Према њутновској физици, када проучавамо тело у паду, гравитационе силе које делују на њега идеално можемо израчунати једино ако знамо масу и удаљеност сваке стварне честице у материјалном универзуму. Како је то, међутим, немогуће, своје посматрање ограничавамо искључиво на Земљу, као центар привлачења и заборављамо све остало што чини материјални универзум. Поступајући тако, у стању смо да дођемо до прецизне нумеричке вредности применом Њутнових закона на поједностављени случај који обрађујемо. Нема сумње да је овим методом нешто постигнуто, али је и нешто изузетно значајно изгубљено и занемарено, наиме, темељна истина да је најобичније тело у паду силом, коју би Платон назвао ерос, а Ибн Сина`ishk[7], повезано са сваким делићем универзума.
Пакистански дервиш у светилишту у Лахору (Arif Ali/AFP/Getty Images)
Раније је губитак овог аспекта повезаности свих ствари сматран безначајним у поређењу са добицима што их је доносила могућност постизања математичке тачности. Данас, међутим, пошто је примењивање ове парцијалне науке о природи уништило тако много саме природе и прети нам, дакле, страшним невољама, а како су при томе еколози открили да је читаво природно окружење упадљиво сложена али и складна целина у којој нема ничега што би могло функционисати без везе са осталим деловима, постало је јасно колико је катастрофална горе описана врста пропуста. Тек сада, пошто смо починили толико штете, схватамо да се, ради тога да бисмо преживели, морамо зауставити у слепом разарању природне средине у којој живимо и у расипању средстава којима задовољавамо своје потребе; морамо се суочити са чињеницом да су наше потребе и извори на којима их можемо подмирити повезани са осталим деловима како живе тако и неживе природе, и то на начин који постојећа наука о природи није успела довољно да схвати, чему је разлог ограниченост што ју је сама себи наметнула. На Западу је један песник какав је био Џон Дан пре четири столећа умео да у својим побожним стиховима напише:
Ниједан човек није острво, целина за себе;
Сваки је човек део континента, део океана;
Кад море собом однесе грудву земље,
Европа мањом бива.
Премда Дон овде говори о човечанству, сигурно је да његова визија не искључује целину створеног света, чији је део човек. Касније ће песници романтичари, попут Вордсворта, исказивати свест о постојању духа удахнутог свим облицима природе, чиме су ти облици обједињени, свест која човека води осећању Бесконачног, како то показују следећи његови стихови:
Узвишено осећање
нечега далеко дубље прожетог,
чије је боравиште светлост сунца на смирају
и кружни океан и ваздух живи
и небо плаво и у уму човековом;
кретање и дух што покреће
све мислеће ствари, све предмете свих мисли,
и котрља се кроз све ствари.
(Стихови сачињени над опатијом Тинтерн).
Званична западна наука је оваква виђења држала за пуке песничке слике које немају никакве везе са „науком”, што је важило и за исказе других романтичара, као што су Шели и Новалис, који су писали о духовној страни природе и о међусобној повезаности њених делова: тек данас еколози схватају колико су ти песнички искази заправо били „научни”! Међутим, услед помањкања одговарајућих метафизичких знања код модерних научника и непостојања живе мудросне традиције која би интелектуално подржала такву позицију, ни раније а ни данас није се могла успоставити чврста интелектуална основица за погледе које су песнички изразили Дон, Водсворт и остали.[8] Доследно том, није било начина да се на тај начин открију средства која би довољно коренито изменила западну науку и оспособила је за озбиљно разматрање смисла међусобне повезаности свих ствари – а то нужно значи и различитих степена егзистенције.
Источна наука је та којој се морамо окренути да бисмо открили поглед на свет у коме принцип међусобне повезаности свих ствари има средишње место. Традиционална наука о природи управо постоји са изричитим циљем да обзнани, а не да сакрије јединство природе које проистече непосредно из Једности (Једноће) Божанског Начела, као што су то говорили сви учитељи исламске гнозе.[9] У исламским наукама, будући да је јединство (al-tawhid) стожер око кога се у исламском погледу на свет све врти, свест о јединству прожима све ствари и све облике знања.
У хиндуизму, такође, различите традиционалне науке садржане су у комплексу darshânas, иако споља раздвојене, заснивају се на међузависности свих ствари и представљају степене у развоју знања. Пређемо ли на кинеску и јапанску традицију, налазимо да је „десет хиљада ствари” узјамно повезано и да, заправо, припадају једној целини, тако да свака природна наука на овај или онај начин одржава и небо и земљу, а кроз њих јединство које надилази поларитет. Једном приликом је стари кинески мудрац Сенг-Чао рекао: „Небо, земља и ја од исте смо твари”. Интуитивна спознаја једности порекла свих ствари одражава метафизички принцип „трансцендентног јединства постојања” и образује матрицу источних наука о природи.
Исламска наука
Кад је реч о традиционалним цивилизацијама и њиховим наукама, исламу, с обзиром на његову улогу посредника између источних традиција и Запада, припада посебно место. На исти начин као што географски захвата средишњи појас света, ислам и у духовном и у интелектуалном смислу стоји на пола пута између менталне климе Запада и интелектуалне климе Индије и Далеког истока. Оно што је у Кур᾽ану (II:143) речено као о „заједници средишњој” упућује између осталог, и на ову чињеницу.
Исламске науке, страсно неговане током седам векова, од IX до XVI, па и касније, с једне стране стоје у дубокој вези са западном науком из средњевековне и ренесансне фазе њеног развоја, а са друге, везане су за науке Индије и Кине. Исламска наука заправо је историјски повезана са овим наукама, како у погледу свога настанка тако и у свом каснијем развоју. Ислам је створио науку која се мора сматрати науком без обзира на то како ми тај термин дефинисали, науком без које се наука на Западу не би могла развити, иако је модерна западна наука на крају усвојила сасвим другачије становиште.
За све то време исламска наука није изнедрила световну науку независну од духовне визије универзума. Она је брижљиво чувала сразмере међу стварима, одлучујући се у правој мери и духовном и материјалном, никада не губећи из вида хијерархију бића и знања, чиме је одржана укљученост наука о природи и мудрост која превазилази сваку дискурзивну мисао. Осим тога, многи водећи исламски научници били су суфији, гностици (’arif), теозофи и традиционални филозофи (hakîm) који су дискурзивне и аналитичке науке увек развијали унутар границе контемплативног сагледавања природе.[10]
Два муслимана у Авганистану се моле у природи (Moesgaard Museum)
Од Ibn Sînâa до Nasîr-al Dîna Shîrâzia, који сви беху велику научници и филозофи-мистици, налазимо се пред истакнутим појавама у историји науке. Истовремено, били су то људи озарени духовним виђењем, који би се изванредно осећали у присуству контемплативних мудраца из Кине, Јапана, или Индије. Ислам је у себи развио различите духовне школе које чине хијерархијски ред и покривају замашне интелектуалне просторе, крећући се од суфизма, учењем и методима сродним чистим мудросним доктринама индијске, кинеске и јапанске традиције, па до Перипатетичке школе, блиске главној филозофској традицији средњевековне Европе, из које је, кроз неспоразум, додуше, никла модерна рационалистичка филозофија.
Поврх тога, захваљујући средишњем месту које учење о јединству заузима у исламу, за источне науке темељни принцип јединствености природе у исламској науци се упадљиво постојано наглашава, заоденут било у рационално било у интуитивно рухо. На тај начин, он за духове васпитане у западној мисаоној традицији бива, можда приступачнији од чисто метафизичких и надрационалних перспектива какве се обично налазе у списима индијских и далекоисточних мудраца. Све је то, међутим, тек питање метода излагања и средстава којима се допире до чисте Истине. Као што је већ спомињано, источне науке су суштински сједињене у свом виђењу природе и у научним принципима заснованим на том виђењу.
Комплексно јединство
Ако се сада вратимо нужности обраћања источној науци за помоћ у решавању кризе што ју је изазвала западна наука, мора се јасно рећи да ће спознаја до које су дошли еколози о томе да се читава животна средина мора изучавати као комплексно јединство, у коме је све међусобно повезано, бити комплетна једино уколико обухвати психолошки и духовни ниво стварности, а онда, коначно и сам Извор свега што постоји.
Добро је, свакако, када се увиди да су неживи предмети повезани са живим бићима и да су сви делови овог телесног света у узајамној вези; али, у памети треба да је на сваком кораку присутно, да никада не буде покренуто или поништено, метафоричко начело везе између степена егзистенције, према коме сваки нижи степен своју реалност изводи из надређеног му степена, од ког је неодвојив. Ако Земаљској сфери прети опасност расула и хаоса, онда је то управо услед тога што је човек Запада кроз неколико векова настојао остати искључиво земаљско биће и тежио да свој земаљски свет оштро одвоји од сваке трансцендентне стварности. Профанизација природе путем такозваног освајања и развоја чисто секуларне науке о природи иначе не би била могућа.
Будући да ствари овако стоје, немогуће је унети ред у домен природе а да се претходно не уклони узрок нереда, а узрок није ништа друго до покушај да се степен земаљске егзистенције посматра издвојено од свега што га надилази. Савремена еколошка разматрања у стању су да савладају неке препреке што су их поставила сепаратна и издељена проучавања природе, али не могу решити дубље проблеме који укључују самог човека, јер управо је човек тај који је факторима небиолошке природе нарушио еколошку равнотежу. Човекова духовна побуна против неба загадила је Земљу и никакав покушај поправљања стања на земљи неће бити потпуно успешан све док се побуна против неба не оконча. Јер једино небеска светлост управљена на Земљу кроз присуство видовњака и мудраца који живе у оквиру аутентичних религијских традиција човечанства осигурава склад и лепоту природе и одржава, у ствари, космичку равнотежу. Све док та истина не буде схваћена, сви покушаји успостављање мира са природом осуђени су на неуспех, премда се могу показати делимично успешни у спречавању, ту и тамо, појединачних трагедија.
И опет је једино источна наука, утемељена на метафизичким принципима, кадра успоставити склад између човека и земље, успоставивши прво склад између човека и неба те тако претварајући човеков похлепни и лакоми однос према природи, који лежи у основи лакомислене експлоатације природних добара, у став прожет контемплацијом и саосећањем, у став на тим вредностима заснован. Једино је традиција кадра преобратити човека од пљачкаша Земље, што је садашња његова улога, у „Божијег намесника на земљи”, да се послужимо исламском терминологијом.[11]
Ако се постави питање шта би практично требало у датом контексту чинити, може се одговорити да се на плану знања мора стремити вишој науци о природи, у коју би се могле интегрисати квантитативне природне науке. Ово се, пак, може постићи једино познавањем неизбежних метафизичких начела на којима су, у крајњој линији, те науке засноване. На плану акције, промена би подразумевала пре свега да се увек делује у складу са истином, у складу са религијским принципом, ма каква била тренутна ситуација.
На питање које се у очајању често поставља, има ли икаквог смисла деловати, најбољи одговор по ко зна који пут пружају речи Ф. Шуона: „На ово се мора одговорити да потврђивање истине или свако настојање у име истине никада нису узалудни, чак и кад нисмо у могућности унапред мерити корист и исход таквог деловања. Штавише, у читавој ствари ми и немамо избора. Кад једном спознамо истину, безусловно морамо живети у њој и борити се за њу, а по сваку цену се клонити уљуљкивања у илузијама. Чак ако нам се у овом тренутку хоризонт чини мрачан да мрачнији не може бити, не сме се заборавити да је победа у, можда, неминовно далекој будућности наша и само наша. Истина самом својом природом руши све препреке: „Vincit omnia Veritas”.[12]
Дужност и функција у односу према истини, када је о природи реч, за оне који разумеју суфизам или, шире, метафизику и источне науке о природи састоји се у том да наставе излагање свога знања, да воле природу и да се у њене бесконачне облике удубљују као у теофаније божанске Свемогућности. Овакав став би сам по себи био највеће милосрђе за све, јер би модерном човеку конкретно видљивом учинио могућност друкчијег односа према природи, оног за којим осећа очајничку потребу како би бар физички преживео. Људи из култура као што је исламска, где су суфијски песници, посебно они персијског језика, вековима певали о лепоти природе као одраза рајских лепота сред којих се човеково биће крепи и обнавља, ти људи имају данас посебну мисију.
Статуа шаха Абдула Латифа Битаија, једног од најпознатијих суфијских учењака, мистика и песника (Wikipedia)
Исто важи и за Јапанце, чија је изузетна уметничка даровитост, удружена са крајње продубљеним увидом у природи, однеговала нешто што се може описати као одјеци анђеоског света међу облицима земаљске природе. Јапанским уметницима је готово пошло за руком да Рај буквално спусте на Земљу. Сви који су обдарени такви увидом морају остати верни самима себи, бдети над традиционалним наукама о природи и очувати метафизичка начела која су од непроцењиве предности за будућност самих њихових култура. Морају, такође, са својим учењима што шире упознати свет, ради оних који осећају потребу за таквом науком и користи што је од ње могу имати. И у овом виталном питању, као и у многим другим случајевима, традиционалне културе истока могу учинити огромну услугу свету првенствено ако више но икад раније остану верне властитим начелима. Њима је у том задатку зајемчен коначни успех, јер су утемељене у истини, а према речима из Курана (XVII:81): „Дође Истина, а ишчезе лаж.” Тà лажи је доиста увек суђено да нестане.
(Одломак из књиге: Сејед Хусеин Наср, Живи Суфизам: Огледи о суфизму, Сарајево, Научноистраживачки институт „Ибн Сина”, 2004.)
Упутнице:
[1] „Девичански нетакнута природа има сама по себи достојанство светилишта и таквом је сматра већина номадских и полномадских народа, а посебно амерички Индијанци. За Хиндусе, шума је природно боравиште мудраца, а слично поштовање посвећеног положаја природе срећемо у свим традицијама које имају, чак и посредно, примордијални или митолошкии карактер“ (F. Schuon, Spiritual Description and Human Facts, London, 1953, str.46)
[2] Једно од најгорих обележја нашег времена је, нажалост, то што људи чекају да прво упадну у ступицу, па тек онда почињу борбу да се из ње избаве. Када се непосредна актуелност еколошког проблема и нужност далековиднијег индустријског и економског планирања спомене већини посавремењених муслимана, а посебно онима одговорним за провођење речених програма, стереотипни одговор је да треба сачекати док не достигнемо ниво економског развоја Запада, па тек онда размишљати о таквим проблемима. На овакво размишљање може се једноставно одговорити да ће тада бити сувише касно да се било шта делотворно предузме.
[3] Овим проблемом смо се шире бавили у књизи The Encounter of Man and Nature: The Spiritual Crisis of Modern Man, London, 1968. Што се тиче суфијске концепције природе види, поглавље 13, и T. Burckhardt, Clé spirituelle de l` astrologie musulmane, Paris, 1950.
[4] Премда, наравно, постоји много различитих научних школа у свакој оријенталној традицији, оне су у погледу учења у вези са духовним значењем природе и човековом повезаношћу са њом довољно међусобно блиске да допуштају употребу овог термина: не може, дакле, бити речи о превиђању различитости унутар самих источњачких традиција.
[5] F. Schuon, No Activity without Truth, Studies in Comparative Religion, 1969, стр. 196.
[6] Види A. K. Comaraswamy, Gradition, Evolution, and Reincarnation, у The Bugbear of Literac, London, 1949, стр. 122-30.
[7] О узајамном привлачењу честица материја познатом као љубав или ишк, види Ibn Sina, Rialah fil-ishq, превод L. Fackenheima, Medieval Studies, том 7, 1945, стр. 202-228, такође Nasr, An Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, 1964, стр. 261-262.
[8] Насупрот томе, суфијски стихови, као што је на пример, чувени садијев „Заљубљен сам у цео свет, јер он од Њега јест” (منعاشقتمامجهان،بهدلیلآنراازاواست) почивају на строгим метафизичким принципима, захваљујући чему овакве песме нису само дивни песнички искази већ у рухо поетске сликовитости заоденута објашњења Истине.
[9] Види S. H. Nasr, An Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, str. 4 ff.
[10] Овим проблемом се шире бавимо у књизи Science and Civilization in Islam, Cambridge, 1968 и New York, 1970.
[11] Види: S. H. Nasr, Who is Man: the Perennial Answer of Islam, in Man nd His World, Toronto, 1968, стр. 61-8, и у Studies in Comparative Religion, 1968, стр. 45-46.
[12] F. Schuon, No Activity without Truth, стр. 203
(Извор Нови Стандард)
