По Максу Тегмарку физички свет био би један математички објекат, који се подаје језику математике – а она, иначе, не поставља границе своме развоју – да би се тим путем асимптотски, стално и изнова потврђивало да је математичка реалност истоветна с физичком.
Проф. др Милан Д. Тасић
Имамо ми, додуше, и обилна и поуздана знања о свету и човеку у њему, од макро до микро космоса, али смо далеко од сагласности о оном најдаљем што постоји само по себи и независно од човека. У смислу оних последњих и надаље неразложивих „цигала”универзума, од којих се састоји све и у шта се све поново враћа. Тај метафизички проблем је проблем „реалног”у филозофији, једнако и у науци о природи, а коме по значају претходи можда само – један још изворнији проблем (Лајбниц, Шелинг), а то је: „Зашто постоји нешто, а не радије ништа и, штавише, да ли ништа, уопште, постоји?”
Занимљиво је да су филозофи, одговарајући на то питање, иако с различитих, често и противуречних полазишта, успевали да изнесу саме „системе”истина о светском бићу, а што казује барем следеће: биће света је богатије од сваког израза о њему, или пак: сваки његов део је „исти”као и оно само („Једно и све”,Ксенофана итд). За Хераклита је, рецимо, суштина света „неухватљива”, јер је он подвргнут сталној промени без краја (оличеној у несусталом трепатају ватре), док је за Парменида реч овде о привиду, те да је, супротно, читаво биће апстрактно, замрзнуто и непокретно. Другачије од тога, Платон пореди овај свет са сенкама на зиду пећине од предмета обасјаних сунцем изван ње, да тако упути на вечне и непроменљиве суштине, или „идеје”, које сабиру у себи сав реалитет онога што постоји.
Потом у средњем веку Пјер Абелар налази да је наш укупан однос према свету суштински одређен језиком (номинализам), док су на почетку новог доба Бекон, Галилеј сматрали да је „природа исписана на језику математике”, те да је утолико могуће и сазнавати је. Да би се с Декартом „реалност”света померила ка субјекту који сазнаје, као што ће, после њега, и Кант тврдити да ми о свету сазнајемо (тек) оно што сами, својом субјективном моћи, унесемо у њега. Поменимо и емпиричаре (Њутн, Лок), који су у огледу, у искуству видели пут до открића „природних закона”, као суштине свемира, као и логичке позитивисте који су сматрали да та улога припада законима логике. Можда и Хегела који ће рећи: „Све што је умно то је и стварно и све што је стварно то је и умно”итд.
У физици се засад увиђа да ми обделавамо
тек незнатан део универзума, јер сем
атома, звезда, галаксија и њихових јата,
за које знамо, постоји и безброј других, „паралелних светова”, уз то и
принципијелно различитих један од другог.
Тако је обиље више-мање кохерентних исказа о стварности, у погледу онога што јој као најдаље припада, било изнесено почев од сваке од тих полазних поставки, чак до нивоа филозофских система: од Берклија који ће рећи да „бити значи бити опажан”– Месец постоји само ако га неко опажа! – па све до, рецимо, Шопенхауера за кога је „свет моја представа”итд. Да би то била само нека од немалог броја полазишта у овој најопштијој од свих наука.
Ервин Шредингер (Википедија)
У физици се засад увиђа да ми обделавамо тек незнатан део универзума, јер сем атома, звезда, галаксија и њихових јата, за које знамо, постоји и безброј других, „паралелних светова”, уз то и принципијелно различитих један од другог. И као што је мноштво различитих начела било препознавано у филозофији, и овде се најразличитије одговарало на питање чему се дугује истинска реалност свега постојећег. Да би део таквих одговора био: елементарним честицама, струнама, квантним пољима, теорији М (додати било које слово), информацији, математичким структурама и тако редом, као што се и овде прибегавало филозофским одговорима, попут: таква реалност („ствар по себи”) постоји, али је несазнатљива (Кант), или: она почива у нашем уму и тако даље, док Жак Дерида, рецимо, каже да је наука у целости само историја науке.
Рецимо овога пута у којој мери математичко (број, формула, структура) може да изрази суштину универзума – можда и чинећи је саму (као што је говорио Питагора)? – и подаје ли се универзум у крајњој линији тек математичком изразу, у смислу онога што је говорио Галилеј, а то је да је природа исписана математичким формулама? Савремени француски филозоф Ален Бадју (рођ. 1937.) истиче да је „математика онтологија”, јер је „током читаве своје историје изражавала оно што је рециво (dicible) о бићу као таквом”. Имајући у виду управо све што је досад као сувисло казано о простору, о материји, о кретању, о микрочестицама и друго.
Одиста се не мора бити упућен у сам језик математике, па наћи да је број увелико зашао у сва подручја реалности, а јер на њему почивају, рецимо, и боја, и звук, и покрет у информатици данас. И не само то. Утолико што се и укупни односи јединки у заједници могу да изразе на начин интеракције честица у сложеним системима – дакле, математички – али и, обратно, сами математички изрази могу да укажу на постојање нечега што још није откривено у пракси. Био је то случај, управо, са открићем Хигсовог бозона у физици (2012. године), као честице која свим другим даје масу, а што је њеном проналазачу Питеру Хигсу донело Нобелову награду за физику следеће године.
А што указује на то да је најдаља
реалност (микро)космоса могуће математичке
природе, или барем је то
до високе мере. Иде томе у прилог и
околност да кад већ бројеви, функције,
структуре… ваљано описују физичке чињенице:
силе, електроне, поља … није
ли то стога што им је нека удаљена
природа и суштина иста, све и да
засад измиче она нашој интуицији?
Или, пак, Шредингерова једначина која описује квантна стања неког система је (засад) једино средство кадро да установи (иако само) вероватноћу положаја неке честице у простору, ако не и тачан положај. Док је она сама последица једначина које су извели пре њега Ајнштајн, Де Брољ и други, као што су и саме теорије о „Великом праску”, о „црним рупама”, о „паралелним световима”и друге последице не друго до извесних једначина, као, дакле, математичких израза. А што указује на то да је најдаља реалност (микро)космоса могуће математичке природе, или барем то до високе мере. Иде томе у прилог и околност да кад већ бројеви, функције, структуре… ваљано описују физичке чињенице: силе, електроне, поља … није ли то стога што им је нека удаљена природа и суштина иста, све и да засад измиче она нашој интуицији?
Маск Тегмарк (Википедија)
Јер се интуиција, по правилу, разилази са научним истинама, а што изразито потврђују две еминентне теорије из прошлог века: теорија релативности и квантна механика, али и обично посматрање. У другој од њих се, рецимо, тврди да се иста честица може наћи у исто врема на више различитих места (супротно од интуиције), а у првој да су су простор и време релативне, а не апсолутне величине. По томе би физички свет био један математички објекат (Макс Тегмарк), који се подаје језику математике – а која, иначе, не поставља границе своме развоју – да би се тим путем асимптотски, стално и изнова потврђивало да је математичка реалност истоветна с физичком.
Овај амерички физичар, с престижног универзитета (MIT), има на том путу у виду, четири нивоа тзв. мултисветова, на чије постојање упућује већ Шредингерова једначина – а који обухватају безброј галаксија и безброј случајева „Великог праска”итд. – онда када би управо на последњем од њих све структуре обитавале једнако на физички, као и на математички начин (платонизам). Засад видимо барем толико како и саме математичке науке настоје да се опишу путем једне једине науке, па имамо тако теорију скупова, теорију категорија, топос теорију и друге, а које одиста налазе примену у садржинској области стварности.
Овде и сама реч категорија упућује на оне првичне појмове Аристотелове науке о бићу, његове метафизике, што говори о самој могућности за уопштавањем математичких теорија. Додуше, пита се Тегмарк, шта учинити онда с човековом свешћу, јер је њена основа у субјективном и како је привести истој реалности за којом трагамо у физичком свету – а што би био задатак једне будуће науке?
