СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

ПРАИСТОРИЈСКИ САТ

Илустрација (Аналитика)

Илустрација (Аналитика)

Сунчани часовник у реону Волушнице у масиву Проклетија. Овај сунчани сат по Петричевићу и Водолажскајевој је веома сличан некима од најстаријих до сад откривених сунчаних часовника који се везују за степску Срубну културу. Самим тим, превазилази својом научном важношћу границе Црне Горе и Балкана уопште.

Астроархеолошка открића нису баш честа. Нарочито не на нашим просторима. Зато је ова прича посебна и представља мали и скроман допринос будућим истраживањима и пробијању пута оваквог открића до шире јавности. Одакле онда да почнемо – можда најбоље од самих почетака мјерења времена?

Kада је људима постало битно да знају тренутно вријеме? Kомплексно питање. Прве познате направе које су служиле овој сврси су сунчани сатови. Потичу још из времана старог Египта, али и из других култура. Правили су их Kинези, Грци и Римљани, а врста сунчаног сата са показивачем је описана и у Старом завјету. Сматра се да је математичар и астроном Теодосије из Битиније (160. пне-100. пне) аутор универзалног сунчаног сата, који је могао да се користи на било којој локацији. У новом вијеку, италијански астроном Ђовани Падовани је објавио расправу о сунчаним сатовима 1570. године, у којој су била упутства за израду и постављање вертикалних и хоризонталних сунчаних часовника. Ђузепе Бјанкети у свом дјелу Constructio instrumenti ad horologia solaria 1620. године пише о томе како се прави савршено прецизни сунчани сат и даје прецизне цртеже.


Један од најстаријих познатих сунчаних сатова на свијету из египатске долине краљева (1500. године пне)

Иза израде сунчаног сата стоји солидна математика (мада ништа несхватљиво, може се размујети и са просјечним познавањем математичких функција), али се у овом тексту нећемо бавити математиком. Уосталом, упутства за израду се лако могу наћи на интернету. Постоји неколико врста ових сатова, а можда и најједноставнија варијанта је аналемски хоризонтални сат. Kод ове варијанте на равној подлози су обиљежени подиоци, а игла или штап или гномон који је постављен под правим углом у односу на подлогу баца сјенку на скалу. Наравно, одмах се јавља проблем сјенке која није једнака у различитим периодима године. Ту се у помоћ позива математика и штап се мора шетати дуж правца сјевер-југ.


Геометријска конструкција
аналематског сунчаног сата

На трећој слици су приказани и часови прије 6 ујутру и после 6 поподне, док за пун круг наравно нема смисла. Да би се правилно поставио штап на оси NS, потребно је направити и скалу на тој оси и помјерати га у зависности од доба године. Дистанца на којој ће бити штап у односу на О је обиљежена са Z, а ради лакшег рачунања је узето да је М=1.


Вриједност Z (позиција штапа) за сунчани часовник прављен
за локацију 51.3 степена сјеверно и комплетиран сунчани часовник за ту локацију

Шта заправо показују сунчано часовници? Показују право локално вријеме, које се разликује од онога што показују наши сатови и смартфони, а које се зове стандардно средње вријеме.

Вријеме којим свакодневно баратамо наравно није астрономски прецизно, сем ако се не налазимо у средини своје временске зоне, а чак и тада би морали вршити неке корекције. Услед било каквог кретања источно или западно, морали би да штелујемо часовнике по новој позицији што би било поприлично бесмислено. Нарочито ако договарате прецизан састанак са неким ко се налази источно или западно од вас а крећете се брзо. За разлику од тог нашег свакодневног рачунања времена, сунчаном сату је подне увијек у 12:00. На локацији на којој пишем сада овај текст, право подне је у 11:55 док је рецимо последњег дана октобра мјесеца било у 11:26. Почетком августа, подне ће ми бити у 12:49, тако да се из тих разлика најбоље може сагледати несавршеност нашег конвенционалног мјерења времена. Но, свакако је мање конфузно од соларног рачунања времена па га нећемо мијењати.

Други проблем представља то што вријеме од поднева до поднева није сваког дана идентично. Ако дан подијелимо на 24 једнака временска сегмента, дужина секунде ће варирати од дана до дана. Наши сатови срећом имају константно трајање секунде (зову се и средње секунде) па нас ово не дотиче. Разлика и није нешто значајна, али није ни занемарива кад се већ овим бавимо. Рецимо, 19. фебруара сат је 14 минута бржи, а 27. октобра достиже највеће кашњење од неких 16 минута у односу на соларно вријеме. Ова тематика је заправо много опширнија и заслуживала би један посебан текст неком другом приликом.

Обје ове разлике се лако могу надомјестити и кориговати, ако би жељели да конвертујемо вријеме са сунчаног часовника у конвенционално. Толика прецизност није била неопходна цивилизацијама које су дизајнирале прве сунчане часовнике, али им је очигледно било потребно да знају доба године и доба дана, како су све више постајали организована друштва а све мање хорде које стихијски раде ствари.

На писање овог текста ме инспирисао црногорски археолог, Милош Петричевић (Центар за конзервацију и археологију Црне Горе) са својим великим открићем на Проклетијама у октобру 2021. године. У раду Bronze Age sundial from Prokletije (Мontenegro) који је објавио за научни часопис Archaeoastronomy and Ancient Technologies, заједно са својом колегиницом астрофизичарком Ларисом Водолажскајевом (Јужни федерални Универзитет из Ростова на Дону), представили су научној јавности, а и свим љубитељима астрономије и археологије, сунчани часовник у реону Волушнице у масиву Проклетија. Овај сунчани сат по Петричевићу и Водолажскајевој је веома сличан некима од најстаријих до сад откривених сунчаних часовника који се везују за степску Срубну културу. Самим тим, превазилази својом научном важношћу границе Црне Горе и Балкана уопште.


Сунчани сат из националног парка Проклетије, бочни и приказ одозго – Милош Б. Петричвић, октобар 2021.

Сат се налази у тешко приступачном сточарском предјелу, на неких 1.700 метара надморске висине, недалеко од некадашње сточарске а данашње планинарске стазе. Kако Петричевић описује, на површини каменог блока уочљиве су ознаке часовног низа, укупно петнаест (15), које у виду лећастих депресија образују такозвану аналематску елипсу (дневни отклон Сунца) у чијем средишту се назире кружни мотив. Три радијална утора уочљива су на арбитрарно одређеним степенима за 16, 18 и 20 сати, што може да указује на период заласка Сунца у различита годишња доба.

Kао и сунчане часовнике из Украјине који припадају Срубној култури, горњу хронолошку границу за овај на Проклетијама можемо везати за почетак средњег бронзаног доба. Овај приближни оквир донекле одговара и за сад још увијек непотврђеним датовањем петроглифа на овум простору Волушнице. С обзиром да за сада још нису вршене прецизније методе датовања, упоредне методе су представљале једино средство и самим тим су научну нужност. Оквирно датовање је изведено на основу сличности са налазима Срубне културе и геометријске подударности аналематских елипса, а мање и са већ поменутим датовањем околних петроглифа. Прецизније датовање ће вјероватно бити задатак времена које је пред нама, а прелиминарно је то најприближније неком периоду од 1500 година пне.


Реконструкција аналематске еклипсе
сунчаног часовника према Водолажскајевој и Петричевићу

Неприступачност „проклетих планина главни је разлог археолошке неистражености која је присутна и данас. На прву лопту, могло би се помислити шта се уопште може пронаћи на тако суровом и изолованом предјелу, но управо то је занимљиво с другог аспекта. Та изолованост и неприступачност је у археолошком смислу предност, јер је врло могуће да је сачувано нешто од људске активности из праисторијског доба а што није могло преживјети на доступнијим локацијама све наредне цивилизације, државе, војске и људску девастацију. Британски истраживач Артур Еванс био је први археолог који је посјетио долину Валбоне (са албанске стране Проклетија) 1880. године. У домаћим изворима, Проклетије се у археолошком смислу помињу први пут у радовима југословенског антропогеографа и етнолога Бранимира Гушића 1960. године. По ријечима Петричевића, управо тај стари истраживачки рад Гушића и упути и сугестије мјештанина Илијаза Дураковића били су велика помоћ за проналажење оваквог открића на нашим просторима.


Параметри елипсе који означавају аналематске сунчане сатове: m – мала полуоса елипсе, М – велика полуоса елипсе, Z – растојање за које се гномон крец́е у дане солстиција

Из горње табеле јасно је да је подударност налаза са Проклетија и сјеверноцрноморског региона поприлично индикативна, те можемо закључити да онај ко је правио овај сунчани сат то дефинитивно није радио на своју руку и баш случајно погодио приближне димензије. Од ова три сунчана часовника, два припадају Срубној а један Долмен култури. Један од њих потиче из гробнице у Ростовском региону, други из Доњецка, а трећи припада Долмен култури и пронађен је у Kраснодарској регији. Сви потичу из сличног периода, што даје велику наду да је и овај наш подједнако интересантан по питању старости.

Управо у раду раније поменутог Гушића постоји и дио који се односи на обичаје сточарских заједница у Проклетијама, а између осталих и на календар проклетијских пастира. Но у времену након радова Гушића није било значајнијег научног интересовања по овом питању тако да су сазнања о овоме вјероватно ишчезла у усменим предањима. Према подацима које је Гушић прикупио на Проклетијама, а како нам преноси Петричевић, година је према Старом малесијском календару почињала на дан Св. Јурја (алб. Shëngjergj), док је средину године означавао дан Св. Димитрија (алб. Shënmiter). Два полугодишта трајала су по 180 дана која су поново дијељена на два мања временска сегмента у трајању од 90 дана. Св. Јурај славио се три дана, а дан Св. Димитрија два дана па је укупан збир дана у години износио 365 дана. Врло важно је нагласти да је ово несумњиво соларни календар који је пратио положај сунца на хоризонту, показујући на тај начин да нијесу били свјесни проблема преступних година. Наравно, овај период с обзиром на хришћанску номенклатуру је дефинитивно вјековима, односно миленијумима млађи од периода сунчаног сата, али опет сасвим довољно удаљен од модерног доба да можемо изводити закључке да су људи чак и у овако изолованим срединама посједовали знање о астрономији и мјерењу времена.


Ортофото (горњи лијеви угао) и визуелизација
података о елевацији помоц́у алата за визуелизацију рељефа – RVT.

Значај ових истраживања, као што већ рекосмо превазилази овдашње границе. Добар корак који се десио захваљујући иницијативи Петричевића је одлука да Управа за заштиту културних добара Црне Горе стави овај камен под заштиту. Свакако у овом моменту није у најбољем стању, постоји пукотина по средини камена и индиције да је један дио подиока већ отпао. Kлиматски услови у којима је овај сунчани сат дефинитивно му не иду наруку. Екстремно ниске температуре, снијег, лед, температурне разлике дан-ноћ су нешто што би и надлежне институције требало да натјера да што скорије и адекватније реагују.

У плану је да се оформи мултидисциплинарна екипа која би одмах после отапања снијега већ ове сезоне направила неопходне анализе и детаљно документовала овај јединствен примјерак астроархеолошког налаза на нашим просторима. Желим им сву срећу у раду и борби са државним апаратом и бирократском аждајом коју треба убиједити да је ово битна ствар а не тамо неки камен“ за који је довољно само да се заведе под инвентарским бројем у архиви.

Референце:

Bronze Age sundial from Prokletije (Montenegro)

https://arxiv.org/abs/2202.07923

(Извор Астрономски магазин)

О аутору

Stanko

Оставите коментар