Бенедикт Курипешић, у својству преводиоца при посланству аустријског цара, први је забележио да је реч о каменим обележјима са истесаним крстовима на којима је текст исписан „на српском језику и српским словима”.
Средњовековна надгробна обележја на територији Србије, Црне Горе, БиХ и Хрватске номинована су за Листу светске баштине. На гробљима манастира Бање код Прибоја, на каменим монолитима, исписана су имена српске историје. Полимље је матична област српске државности на којој се налази око 70 сакралних објеката.
Марина Бунарџић
Чланови династије Немањић ту су подизали задужбине, свако од њих је управљао по једном жупом, а Милешево је гробно место архиепископа Саве Немањића. У издању Републичког завода за заштиту споменика културе недавно је објављена књига „Прибојско мраморјеˮ археолога Марине Бунарџић. Ауторка преиспитује и устаљене теорије о монументалним споменицима, о чему смо разговарали за Интернет портал РТС-а.
„Називи мрамор, кам, биљег користили
су се током средњег века за надгробно
обележје. Људи који су живели на
територији средњовековне жупе
Дабар, а то је сада Доње Полимље,
Нису знали за термин стећак.”
Због чега сте се у наслову определили за реч мрамор, мраморје?
‒ Називи мрамор, кам, биљег користили су се током средњег века за надгробно обележје. Људи који су живели на територији средњовековне жупе Дабар, а то је сада Доње Полимље, нису знали за термин стећак. Он јесте прихваћен у стручним и научним круговима, али ми се чини да је помало наметнут. У сваком случају, није у духу нашег језика, а мени лично је рогобатан. Мраморје, међутим, одзвања, буди пажњу, звучи…
Који су први историјски записи о прибојским надгробним споменицима?
‒ Бенедикт Курипешић који је, у својству преводиоца при посланству аустријског цара, путовао из Беча у Истанбул, први је записао своје утиске. Он је 1530. године, у сутону средњег века, када је већ престајала пракса њихове употребе, забележио да је реч о каменим обележјима са истесаним крстовима на којима је текст исписан „на српском језику и српским словима”.
Када је Курипешићев путопис преведен на српски језик, употребљен је термин стећци, међутим, у оригиналу написаном на немачком језику, тог термина ‒ нема. Друга, владајућа теза о њиховом богумилском карактеру, повезује се са именом Артура Еванса. У време устанка 1875. године, двадесетчетворогодишњи Еванс путовао је у Босну. Тада је записао да би камена обележја којa је запазио могла бити богумилски надгробни споменици. Касније, Еванс је постао археолог светског гласа, што је знатно допринело да се његова претпоставка укорени у европску и јужнословенску историографију.
Како изгледа прибојско мраморје? Зашто је оно толико важно за српску историју?
‒ Прибојско мраморје је чистих форми, благо углачано, сведених украса, понекад са натписима. Одаје меру и лепоту која није фолклорна, већ више хришћанска, духовна. Поред једноставних плоча, има доста монументалних каменова. Када стојите поред таквих обележја, њихова природна лепота и мера у свему буде узвишену и чисту емоцију. Мраморје је и прича о великим велможама Војиновићима, последњој моћној властели оданој целини тадашње немањићке државе. Оно је камена књига предака, у пуном значењу те речи.
Бавите сте топографијом Полимља, истражујете дабарске манастире Св. Николe и Св. Георгија. Како се мештани односе према тим налазиштима и споменицима културе?
‒ За народ Полимља, то су велике духовне светиње и саставни део свакодневног живота. У питању су, у правом смислу речи ‒ народни манастири, отворени у сваком тренутку, не само за вернике већ за свакога ко пожели да уђе у њихову порту, прошета, седне. Топле минералне воде протичу кроз манастир Св. Николе, тако да људи седе дуж јаза, са ногама у води, одмарају се. Ђаци после школе у прелепој порти чекају аутобус, нису на улици. Има много туриста, у цркви је изузетно вредна ризница. У топле манастирске базене викендом долазе породице из оближњег Пријепоља, Нове Вароши и Новог Пазара.
Мрамор са Црквине
Велики народни сабор који се одржава 2. августа, на дан Светог Илије, окупи читаво Полимље ‒ о њему је писао још руски конзул Гиљфердинг у 19. веку. На Ђурђиц, 16. новембра, становници планинских села спуштају се у манастир Св. Георгија да би се, после летњих радова, поново срели и разговарали. Бошњаци из Прибоја, Калафата, Читлука такође веома воде рачуна о прибојским манастирима, зато што се тамо живи са комшијама, а не поред њих.
(Мирјана Бјелогрлић, РТС)
