АРГУСОВ ПОГЛЕД

ПРИСТРАСНИ РЕЦЕНЗЕНТИ

Pixabay

Pixabay

Фонд за науку би „своју душу могао спасти и оправдати неспорну неопходност свог постојања већ следећим конкурсом објављивањем ширег списка кредибилних рецензената; обавезивањем да ће током процеса одабира и рангирања пројеката у појединим фазама објављивати целокупне податке о учесницима, те дефинисањем процедура поступања по приговорима учесника конкурса.


Проф. др
Бранислав Боричић

У завршној фази је процес одлучивања за конкурсу „Идеје, Фонда за науку, који је у академској заједници, не први пут, изазвао низ контроверзи. Пре неколико година смо на Економском факултету, мењајући начин финансирања ваннаставних студентских активности, расписали конкурс за одабир студентских пројеката за наредну годину. Петочлана комисија оцењивала је пристигле студентске предлоге и рангирала их.

Испоставило се да би неки осредњи пројекти неочекивано обезбедили факултетско финансирање, а да неки, од већине чланова комисије добро оцењени, не би. Анализом оцена установљено је да је један члан комисије оцењивао пројекте искључиво најбољом или најлошијом оценом, те да се искључивањем његових оцена рангирање знатно мења.

Поред ове егзактне, и остале накнадне информације о том члану указивале су да се ради о пристрасном члану комисије. Искључили смо тог члана и добили објективније вредновање пројеката. Следеће године смо на други начин бирали члана комисије из реда студената. По својим димензијама овај проблем је неупоредив с проблемима конкурса Фонда за науку, где се ради о учешћу десетине хиљада истраживача са око хиљаду пројеката, али је поучан.

Једна од поука је да би се елементарном статистичком анализом могли издвојити пристрасни рецензенти и привилеговане институције. Али ова поука је тек накнадна памет. Проблеми са процедурама Фонда за науку су много дубљи и могу бити видљиви и пре расписивања конкурса. Нетранспарентност процеса, те последично отварање великог простора за пристрасност, и непостојање могућности улагања приговора који би могао изазвати ревизију оцењивања, главни су недостаци функционисања оваквих расписа Фонда.

На то указују честе примедбе, на бази доступних сумарних рецензија, да рецензенти нису били дорасли свом задатку, јер су изостала убедљива образложења лоших оцена као и сугестије како унапредити предложене пројекте.

Чак је, чини ми се, и једини донекле логичан нетранспарентни сегмент овог процеса, анонимност рецензената, споран. Уколико би на почетку бар листа рецензената била јавна, а конкретно ангажовање сваког од њих анонимно, тада би се видело у академској заједници колико су ти ангажовани рецензенти компетентни и достојни своје улоге. Наиме, велики број примедаба, а припремајући овај чланак имао сам увида у реакције више од десетине тимова и институција, односи се управо на сумњу у компетентност и непристрасност ангажованих рецензената.

Спорни су и нетранспарентни критеријуми оцењивања пројеката, избор рецензената и, коначно, поступање са завршним оцењивањем пројеката око којих рецензенти немају сличан став. На то указују честе примедбе, на бази доступних сумарних рецензија, да рецензенти нису били дорасли свом задатку, јер су изостала убедљива образложења лоших оцена као и сугестије како унапредити предложене пројекте.

Изузев сумарних, истраживачима нису доступне појединачне рецензије које свакако садрже више детаља и аргумената. Оцене два анонимна рецензента и евентуално ангажовање трећег подсећа на процедуре које се често користе у научним часописима за одабир радова за објављивање. Међутим, знатна разлика између једног научног рада и пријаве једног пројекта захтева и различите приступе.

Верујем да би пројекти груписани по областима били адекватније оцењени од стране једне вишечлане комисије, 10 до 20 чланова, која би радила у пленуму, него од стране само два неповезана рецензента. Изостале су и јединствене јавне ранг-листе свих пријављених пројеката, после сваког круга одлучивања, које би такође допринеле транспарентности процеса и бољем увиду јавности у поделу државног новца тимовима и институцијама како по географским, тако и по научним областима.

Такви би подаци показали да ли, и колико, има привилегованих институција и појединаца на конкурсу. За почетак, ако би сам Фонд могао да унапреди и редефинише процедуре за будуће конкурсе, поучен слабостима у досадашњим расписима, а које би гарантовале више транспарентности, био би то важан искорак. Требало би, такође, водити рачуна о фокусу који не би смео да занемари како фундаментална истраживања, тако и она од ужег локалног, националног или регионалног значаја, а која не дају перспективу брзе и лаке примене.

Фонд би „своју душу могао спасти и оправдати неспорну неопходност свог постојања већ следећим конкурсом објављивањем ширег списка кредибилних рецензената; обавезивањем да ће током процеса одабира и рангирања пројеката у појединим фазама објављивати целокупне податке о учесницима, те дефинисањем процедура поступања по приговорима учесника конкурса.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар