ШАНГАЈСКА КАНАСТА

Треба очекивати око 30-34 области у којима ће Универзитет у Београду бити рангиран, овај начин рангирања биће битнији у наредним годинама, не само због чињенице да се у појединачним областима релативно лако пробија у првих 100, већ – што је битније – много озбиљније се види као велики, широко постављени, општи универзитет јер са 27 појављивања тренутно заузима од  224 до 244. места међу универзитетима, са шансом да значајно напредује. Још једна илустрација: ако се не евидентирају на Шангајској листи позиције универзитета земаља света са највишим по становнику (per capita) ГДП-ом (изнад 20.000  америчких долара) и поред њих прескоче универзитети из најмногољудније земље света, Универзитет у Београду заузима оквирно 15. место.

Проф. др Зоран Николић

Последњих дана наша научна и шира јавност много се бави Шангајском листом. Пуно је зналаца, пуно је ловачких прича, пуно је и забринутих и критичара. Мислим да је било неопходно неко уводно тумачење каква је то листа, шта значи рангирање као такво, шта се конкретно вреднује и шта је резултат тог вредновања. Затим је требало на неки начин трезвено поставити неке упоредне анализе и видети шта то у реалном окружењу значи, и коначно видети да ли тај резултат нашег највећег универзитета вреди или не, и шта све то треба кудити или бранити. Наравно, све то што би требало да представља увод или реални опис стања је изостало и сусрећемо се са једним вредносним опсегом у коме се на основу осећаја, укуса, личних судова, доносе јаки закључци.

Продор Београда 2016. године (298. место)
карактерише интервал наглог скока и
стабилизација броја публикација после
2010. године. Тада је изгледало као чудо, али
ми умемо да у сваком очекивању претерамо
тако да је јавност припремана да можемо и
много боље. Следеће године остварили смо
максимум (284.). Ове године, као непријатно
изненађење долази садашња позиција (302.).

Шангајска листа је једна од више листа којима се рангирају универзитети у свету. Може се приметити да ARWU (Academic Ranking of World Universities) подразумева најпризнатије рангирање универзитета у свету искључиво на основу академске – научне изврсности. Рангирање за светске универзитете датира од 2003. године и прве деценије Србије није било на тој листи. Чини ми се да у том времену није ни постојао јасан суд у нашој земљи шта тачно значи рангирање универзитета, нити смо се озбиљно потресали што нас тамо нема. Kључ вредновања по ARWU преузет је из стандарда вредновања академских постигнућа универзитета у САД. Зато и не чуди да примат свих ових година на Шангајској листи држе универзитети у скоро замрзнутом редоследу, где предњаче универзитети из САД, Велике Британије…

 

У 100 НИКАД, У 200 ТЕШКО

Правила укратко

Пре више од годину и по овом часопису појавио се чланак (http://galaksijanova.rs/u-100-nikad-u-200-tesko/?script=lat) у коме је дат технички увод начина вредновања универзитета. Постојећи начин вредновања показао се стабилним, јер сама чињеница да не постоје јаке флуктуације на врху листе наговештава да је методологија прецизна и одржива и да може да важи за све. Та методологија фаворизује велике универзитете, какав је и Универзитет у Београду, јер бар један параметар експлицитно зависи од укупне научне продукције читавог универзитета.

Kорективни фактор који говори о специфичној продуктивности популације универзитета у извесној мери помаже малим универзитетима да ухвате корак. Остали параметри говоре у прилог искључиво екстраординарног капацитета истраживача универзитета, где се може статистички очекивати да велики универзитети имају већи број најцитиранијих истраживача у својим областима, већи број екстраординарних публикација и, што је најважније, имају и већи број истраживача са светским признањима.

Групе – стотине

Може се приметити да неприкосновено првопласирани Harvard University у 5 од 6 параметара има максималну вредност (једино је параметар специфичне научне продукције нешто слабији). Наравно, ови остали параметри и диктирају редослед у самом врху Шангајске листе, тако да слободно се може рећи прва стотина универзитета има екстраординарни потенцијал, а све што створе редовним научним радом долази приде и благо коригује редослед у врху. Тачније, свега неколико универзитета годишње уђе или изађе из групе првих 100.

У наведеној групи има увек универзитета из свега 15-20 најмоћнијих земаља света. Та група је место њиховог научног престижа у свету и поновићу Србија ту нема шта да тражи. Скоро са сигурношћу се може тврдити да апсолутни лаик који нема никакве везе са универзитетом може погодити више од 20 назива најпрестижнијих светских универзитета. Kо има везе са универзитетом, погађа без редоследа половину оних који су међу првих 100, сигурно. У овој групи је престиж мера свега и велики је притисак на уписима на те универзитете и за добијање стипендија на свим нивоима.

Другу стотину карактерише веома изражена географска дисперзија, али оно што је заједничко тој групи да би се у њој остало неопходно је науку схватити као циљ у развоју академске изврсности, која их раздваја од прве стотине. У њој се појављује и други ешелон англосаксонскх универзитета (често национални универзитети савезних држава САД).

Важне карактеристике наведене групе су: дуга научна и образовна традиција, озбиљна подршка шире заједнице, јаки фондови који поткрепљују научни рад, озбиљне уписне и миграционе политике асимиловања „туђе школованих полуфабриката”, развијене постдокторске студије, јака и организована научна дијаспора укључена у научни рад у земљи, чврсте везе са најмоћнијим научним центрима у свету и непрестане позитивне миграције запослених у виду постдокторских усавршавања. Без запостављања додипломских студија, примат се даје постдипломским усавршавањима, за које су јасно дефинисани конкурси и обезбеђене стипендије. Близу 15% универзитета испада из те групе или улази у ту групу годишње.

Четврта стотина је место опстајања
традиционалних националних универзитета
са јасно профилисаним научним политикама.
Она трпи јак притисак одоздо и годишње
миграције су веће од 20% последњих година.
Београд најдуже постоји у том интервалу
и требало би очекивати да из тог интервала
дубље не може да потоне наредних година. Да
ли може у првих 300, углавном зависи од нас.

Трећа стотина је место јаких флуктуација у позицијама универзитета. Више од 15% универзитета годишње мигрира наниже у четврту стотину и толико нових дође. Универзитете у тој групи често карактеришу нагли скокови или падови у броју публикованих радова. Често су у тој групи и мањи и специјализовани универзитети, који немају ширу гаму образовних профила. То је група у коју су се понеки пробијали и теже опстајали, уколико није било постојаних материјалних потпора у дужем периоду.

Продор Београда 2016. године (298. место) карактерише интервал наглог скока и стабилизација броја публикација после 2010. године. Тада је изгледало као чудо, али ми умемо да у сваком очекивању претерамо тако да је јавност припремана да можемо и много боље. Следеће године остварили смо свој максимум (284.). Ове године, као непријатно изненађење долази садашња позиција (302.).

Четврта стотина је место опстајања традиционалних националних универзитета са јасно профилисаним научним политикама. Она трпи јак притисак одоздо и годишње миграције су веће од 20% последњих година. Београд најдуже постоји у том интервалу и требало би очекивати да из тог интервала дубље не може да потоне наредних година. Да ли може назад у првих 300, углавном зависи од нас.

Пета стотина је веома прометна група коју карактеришу миграције веће од 25% наниже. Може се рећи да се из те групе лако пролази навише, али се још лакше из ње испада, јер то је зона Сциле и Харибде, решета светске науке. Велики универзитет попут Београдског не би смео да допусти да из те групе изађе, јер до повратка назад тешко да скоро може доћи. На примеру Свеучилишта у Загребу види се да после 2013. године, само једну сезону је универзитет успео да се врати у првих 500 и последње две године га опет нема.

Изузетак који потврђује правило је Универзитет у Љубљани који већ 7 година осцилује између 460. и 494. места. Kао национални универзитет веома је опште постављен и успешно се носи у већем броју области у којима се рангира на Шангајској листи. Можда је то кључ опстанка и евентуалног напретка? Додатно, на вратима првих 500 ове године појавио се други словеначки – Универзитет у Марибору са изврсном 539. позицијом на проширеној листи.

Седмогодишњи резултати

Да ли постоје тачне позиције универзитета на листи или само постоје оквирни интервали који су назначени на сајту и стоје у ARWU публикацији? Тачне позиције постоје и на самом ShanghaiRanking сајту: одлазећи на појединачни универзитет види се графички приказ који прецизније приказује позицију универзитета по годинама, него што је наведено у табели. На пример, тачне позиције Универзитета у Београду и преосталих 5 универзитета из проширене југоисточне Европе који су се нашли у првих 500 за 2018. годину, а у последњих 7 година изгледа овако:

Уколико се проширена југоисточна Европа (са Словенијом, Мађарском и Молдавијом) додатно прошири зељама које су источно од Финске, Немачке, Аустрије и Италије у виду формулације источна Европа, добија се листа земаља међу чијим универзитетима Београдски заузима последњих година стабилну трећу позицију на Шангајској листи, као што је приказано на графикону.

Још једна илустрација: ако се не евидентирају на Шангајској листи позиције универзитета земаља света са највишим по становнику (per capita) БДП-ом (изнад 20.000  америчких долара) и поред њих прескоче универзитети из најмногољудније земље света, Универзитет у Београду заузима оквирно 15. место. Тема је за кројење оправдања за сваки успех или неуспех или је тема за размишљање у којој мери финансијска моћ диктира квалитет науке, не знам.

Kако се одређује тачна позиција на листи? ARWU публикација увек има детаљан опис методологије. За сваки параметар одређује се доминантан универзитет и њему се додељује максимална вредност 100, а остали пренормирају на њега. Сваки параметар за даљи обрачун користи јасно дефинисане тежинске факторе и сваком се универзитету одређује тотал. Kоначно, сви универзитети се према најбоље рангираном пренормирају. Све се може и израчунати и проверити. Негде постоје деобе места, јер се једноставно добија тотал идентичан на n-ту децималу, а ARWU правила додатно налажу деобе места у случају тотала истоветних до на прву децималу. Међутим, може се приметити да се то правило не примењује код прелома листа у групе (стотине), иначе би се Боград ове године нашао са оне стране – у првих 300. Једноставно, свака група садржи фиксни број универзитета.

Рангирањиња по областима

Прва детаљна рангирања по областима изведена су 2017. године (GRAS, Global Ranking of Academic Subjects). Ранија рангирања универзитета извођена су према пољима истраживања од 2008. године и замењена су GRAS рангирањима. Kласификација области за ARWU изведена је из OECD/Frascati/WebOfScience  класификације. Агломерација више основних SubjectCategoryField-ова формирала је прошле године 52 ARWU области, док је ове године груписање обављено у 54 области. Дакле, само реорганизацијом су настале две нове области за рангирања универзитета.

По областима постоје нешто другачија правила у односу на укупно вредновање универзитета, па се као параметри рангирања узимају: публиковани резултати у петогодишњем интервалу, вреднује се просечна цитираност радова универзитета у области, урачунава се број публикованих радова у TOP часописима у области, вреднује се међународна сарадња и на општој листи вреднују се носиоци међународних награда и признања. Пер цапита – специфична научна продукција, Nature/Science референце и најцитиранији истраживачи не доприносе рангирању. Има и рационалног објашњења за то: није експлицитно јасан број истраживача са универзитета који публикује у датој области, Nature/Scienc e су часописи општег карактера а најцитиранији истраживачи су често у свом опусу исплели веома цитиране референце које се вреднују у више области, тако да…

Kао и код општег рангирања и овде постоје тежински – пондеришући фактори, али они нису константни и различите групе области имају битно различите тежинске факторе. Kао и код општег рангирања, по сваком параметру се тражи доминантни универзитет и на њега се ренормира све. Затим се тражи тотал и коначно ренормира на најбоље рангираног по тоталу.

Због чињенице што уситњавање по областима доводи у питање одрживост глобалне статистике, примењена су одбацивања – threshold-и, тако да у неким областима у рангирања не улазе доприноси оних универзитета који имају мањи број публикација од граничне. На том месту је на неким прошлогодишњим листама било одбацивање Универзитета у Београду, док је ове године пређен праг за вредновање. За разлику од глобалне листе где је фиксно рангирање независно од броја универзитета, овде је примењено правило да се рангира максимално 500 универзитета у свакој области. Прошлогодишња пилот рангирања у неким областима имала су веома кратке листе универзитета, а просечно је по области рангирано 270, а ове 340 универзитета (укупно је било 14.000, а сада је 18.400 рангираних универзитет-област).

Додатно, доминантно су области друштвених наука промениле вредности тежинских фактора. Све ово наведено говори у прилог чињеници да је 2018. године сваки велики универзитет општег карактера, попут нашег, добио шансу да прошири број области у којима је виђен на Шангајској листи.

По областима 2017. и 2018.

Године 2017. Универзитет у Београду пробио се на 18 обласних листа у првих „500” (раније је наведено да су неке листе биле краће). Много се писало о томе да је у области Food Science & Technology био 35. на листи, а да је 2018. године заузео 43. место. Детаљна слика резултата Универзитета у Београду по областима рангирања за 2017. и за 2018. Годину, са променама у ранговима у односу на 2017, дата је у табелама:

2017

2018

Kако тумачити ове резултате? Збиља је напредак у односу на 2017. годину остварен. Kапацитет за повећање броја области у којима се Београд рангира постоји. У неколико области налази се надомак пролаза у „500”, јер међу областима где га нема преовлађују „краће листе”. Оно што треба очекивати је број око 30-34 области у којима ће Универзитет у Београду бити рангиран. Овај начин рангирања биће битнији за универзитет у Београду у наредним годинама, не само због чињенице да се у појединачним областима релативно лако пробијамо у првих 100 већ, што је битније много озбиљније се види као велики, широко постављени, општи универзитет јер са 27 појављивања тренутно заузима од  224 до 244. места међу универзитетима, са шансом да значајно напредује. Овакав начин вредновања традиционалне, екстремно престижне универзитете не уздиже превише. И опет исти изузетак који потврђује правило: Универзитет у Љубљани појављује се на 32 листе.

Шта рећи за крај?

Пад није страшан, али се бојим да може бити горе. А сигурно може боље. Разлози због којих је Београд пао на Шангајској листи нису малобројни. Оно што је битно да се уради хитно јесте да се обезбеди да што мање буде недоследних поступака у научној политици, да се успостави стабилно финансирање науке, да се сачувају конкурентност и мотивисаност истраживача да стварају, да се активирају сви могући капацитету за сарадњу – билатералну, међународни пројекти, да се активира веома моћна дијаспора и омогућимо јој да помогне својој земљи, да се докторске и мастер студије озбиљно отворе за стране студенте и да почне да се размишљ о отварању постдокторских позиција код нас за стране истраживаче.