Најважнија тајна 2020. године изречена је једним примереним и елегантним Брехтовом афоризмом: „Ствари не могу остати онакве какве су управо зато што су такве какве јесу”.
Др Јанис Варуфакис
Kула од карата. Гомила лажи на које смо непромишљено пристали. Тако у периодима дубоке кризе изгледају ствари за које смо некада веровали да су сигурне и извесне. Шок догађаја приморава нас да схватимо колико су наше основне прихваћене претпоставке несигурне. Зато је ова година изгледала као нагла осека која нас је натерала да се суочимо са истинама откривеним повлачењем мора.
Веровали смо, уз прилично добре разлоге, да је глобализација коначно разоружала националне државе. Председници су се клањали тржиштима капитала. Опседнути берзанским индексима, премијери су заборављали на сиромахе у својим земљама. Министри финансија су се понашали исто као менаџери „Голдман Сакса” и сатрапи Међународног монетарног фонда. Медијски могули, нафташи, финансијери, па и критичари са левице, сложили су се да националне владе више немају никакву моћ.
Онда је почела пандемија. Преко ноћи, државе су пустиле канџе и показале зубе. Затварале су границе и спуштале авионе, уводиле забране кретања у градовима, укидале позоришта и музеје, забрањивале нам да последњи пут видимо родитеље на самрти. Учиниле су и оно за шта нико није веровао да ће се догодити пре Апокалипсе: отказале су спортске догађаје.
Богатили су се практично у сну,док су централне банке преплављивале финансијски систем новопроизведеним новцем, што је довело до огромног раста вредности њихове имовине.
Тако је откривена прва тајна. Државе и те како поседују моћ коју им нико не може одузети. Прошле године смо схватили да су државе само бирале да ту моћ не користе, да би они који су се од глобализације обогатили могли да користе своје моћи.
Друга истина је оно у шта су многи већ сумњали, али ретко ко се усуђивао да то гласно каже: да дрво на ком расте новац ипак постоји. Владе које су извртале и показивале празне џепове кад год је требало направити нову школу или болницу, одједном су пронашле руднике новца за плате људима који су остали без посла, за национализацију железница, за помоћ авио-компанијама и произвођачима аутомобила, чак и фризерима и власницима теретана.
Они који обично понављају да новац не расте на дрвету, да владе морају пустити ствари да иду својим током, одједном су ућутали. Уместо да бесне због растрошности државе, финансијска тржишта су славила.
Грчка је одличан пример за истине откривене 2020. године: солвентност је ствар политичке одлуке, бар на богатом Западу. Грчка је 2015. имала дуг од 320 милијарди евра и национални доходак од само 176 милијарди. Финансијски проблеми Грчке доспели су на насловне стране новина широм света, а европски лидери су ламентирали над њеном несолвентношћу.
Данас, усред пандемије која је лошу економску ситуацију учинила још гором, грчке финансије више нису проблем, иако је јавни дуг увећан за 33 милијарде евра, док је национални доходак опао за 13 милијарди у односу на 2015. Лидери Европе су закључили да је једна деценија бављења грчким банкротом била довољна и одлучили да Грчку прогласе солвентном. Док Грци буду бирали владе које ће наставити да оно мало (јавног или приватног) богатства што је преостало преносе на олигархе који не познају границе, Европска централна банка ће чинити све што је потребно – то јест, наставити да купује грчке државне обвезнице без икаквих ограда – да питање солвентности земље не би поново доспело у центар пажње.
Четврта тајна откривена 2020. године јесте то да концентрисано приватно богатство нема готово никакве везе с предузетништвом. Не сумњам да Џег Безос, Елон Маск или Ворен Бафет имају дара за стицање новца и сналажење на тржиштима. Али тек мали део плена који су акумулирали проистекао је из стварања нове вредности.
Размотримо само невероватни раст богатства 614 америчких милијардера који је почео половином марта прошле године. Нових 930 милијарди долара, колико су од тада нагомилали, нису стекли захваљујући иновацијама или добрим пословним идејама које доносе додатну добит. Богатили су се практично у сну, док су централне банке преплављивале финансијски систем новопроизведеним новцем, што је довело до огромног раста вредности њихове имовине.
Ту је и једна још већа тајна: док је 2020. Година била одлична за капиталисте, капитализам је практично пропао. Kако је то могуће? Kако капиталисти могу напредовати док се капитализам претвара у нешто друго?
Убрзаним развојем, тестирањем и одобравањем вакцина против ковида-19 откривена је пета тајна: наука зависи пре свега од помоћи коју добија од државе, мада јавност то углавном не зна. Многи су падали у занос хвалећи способност тржишта да брзо реагује на наше потребе. Али тренутак ироније не би требало никоме да промакне: администрација америчког председника који је до науке вероватно држао мање него било који од његових претходника, који је усред најгоре епидемије века игнорисао експерте, застрашивао их и подсмевао им се – спремно је издвојила 10 милијарди долара да би научници који раде на развоју вакцина имали све потребне ресурсе.
Ту је и једна још већа тајна: док је 2020. година била одлична за капиталисте, капитализам је практично пропао. Kако је то могуће? Kако капиталисти могу напредовати док се капитализам претвара у нешто друго?
Лако. Највећи апостоли капитализма, попут Адама Смита, говорили су о ненамераваним исходима наших поступака: појединци који јуре за профитом служе друштву и општем добру управо зато што немају никаквих обзира једни према другима. Kључ за претварање приватних порока у јавне врлине је у конкуренцији која капиталисте тера да увек иду за активностима које максимизују добит. На тржишту на ком постоји конкуренција то доприноси општем добру јер се на тај начин проширује понуда роба и услуга уз стални пад цена.
Није тешко уочити да капиталисти пролазе много боље када је конкуренција мања. То је шеста истина коју нам је донела 2020. година. Ослобођене конкуренције, џиновске компаније-платформе као што је „Амазон” бујају у периоду пропадања капитализма и његовог претварања у неку врсту техно-феудализма.
Али седма тајна коју нам је ова година открила доноси зрно наде. Мада радикалне промене никада није лако спровести, сада је бар јасно да све може бити другачије. Немамо разлога да наставимо да прихватамо ствари онаквима какве су биле. Напротив. Најважнија тајна 2020. године изречена је једним примереним и елегантним Брехтовом афоризмом: „Ствари не могу остати онакве какве су управо зато што су такве какве јесу”.
Не могу замислити дубљи извор наде од тог откровења које смо добили у години коју би сви најрадије што пре заборавили.
(Извор Пешчаник)
