Најмногољуднија метропола у Северној Америци толико је потонуола да ју је сада немогуће спасити.
Према новом истраживању, Сиудад Мексико (Ciudad de Mexico), најмногољуднија метропола у Северној Америци, толико је већ потонуо да га је сада немогуће спасити. Након више векова непрестаног отицања воде из подземних слојева, корито језера на којем се сместио овај град постало је суво, због чега су глинене плоче корита почеле пуцати незаустављивом брзином. Ово не угрожава само инфраструктуру престонице него и опскрбу воде за више милиона људи, пише Science Alert.
Стручњаци су на подручју североисточног дела града, месту које још није урбанизовано и где донедавно није било забележено потонуће, открили да и оно тоне брзином до 50 сантиметара годишње.
Упркос томе што се педесетих година минулог столећа престало с бушењем подземних вода, 115 година недвосмислених података и 24 године сателитских снимака (GPS) показали су да град наставља тонути истом брзином. Стручњаци су на подручју североисточног дела града, месту које још увек није урбанизовано и где донедавно није било забележено потонуће, открили да и оно тоне брзином до 50 сантиметара годишње. „Чак и кад би се повисио ниво подземних вода, нема наде за опоравак велике већине изгубљеног подручја”, наводе аутори истраживања.
Због постојане тежине огромног града и непрестаног губитка подземних вода, неизбежно долази до даљег спуштања тла. Посебно забрињава чињеница да потањају и она градска подручја које још нису толико оптерећена урбанизацијом. „Ако на такву врсту тла поставите тешке зграде и користите плитке темеље, долази до његовог збијања. То и губитак подземних вода чине да је Сиудад де Мексико у оваквој ситуацији”, рекао је инжењер геотехнике Еди Бромхед са Универзитета Kингстон.
Научници су први пут приметили да град тоне почетком 1900-их, а тада је тонуо брзином од око 8 сантиметара годишње. До 1958. већ је пропадао 29 сантиметара годишње, након чега су градске власти донеле одлуку да се ограничи количина воде која се узима из бунара у средишту града. Стопа спуштања тла се после тога поправила, односно вратила на мање од девет сантиметара годишње, но подаци веће резолуције показују да у последње две деценије историјски центар града тоне постојаном брзином од 40 сантиметара годишње.
Због киша и изворских вода које теку с планина што окружују Сиудад де Мексико, град је посебно изложен поплавама. Пошто глина испод њега даље тоне и пуца, постоји могућност да ти снажни протоци продру у подземне залихе воде доносећи притом отпад или канализацију.
Стручњаци сматрају да би се слојеви глине испод града могли збити за 30 одсто и да, иако се то неће догодити за отприлике 150 година, скоро ништа не може учинити да заустави тај процес. Већ сада је горњи слој глине збијен за 17 посто, а научници кажу да су ове промене „готово у потпуности неповратне”. Наравно, не тону сви делови града једнаком брзином. Нека су подручја већ потонула испод изворног корита језера, док су друга остала на нешто вишем терену. То у коначници доводи до већег ризика од интензивног пуцања површине, што може оштетити инфраструктуру града и проузроковати онечишћење залиха воде.
Због киша и изворских вода које теку с планина што окружују Сиудад де Мексико, град је посебно изложен поплавама. Пошто глина испод њега даље тоне и пуца, постоји могућност да ти снажни протоци продру у подземне залихе воде доносећи притом отпад или канализацију. Тренутно 70 постотака градске пијаће воде долази из извора подземних вода. Ако се ти извори загаде, могло би доћи до недостатка пијаће воде.
Богатији становници града могу себи за сада приуштити пресељење у мање угрожена подручја или набавку пијаће воде с других места. Но, ако се убрзо нешто не предузме, и ови сигурни делови могла би потонути са остатком града. Истраживање под насловом Over a Century of Sinking in Mexico City: No Hope for Significant Elevation and Storage Capacity Recovery објављено је у часопису JGR Solid Earth.
(Извор Индекс)
