Сандро Ботичели се покушао уздићи до стања када уметник, сликајући очима душе, а не физичким очима, постаје на неки начин пророк божанског. Уметник, попут каквог мага, чини да се у очима људи кроз оно лепо појави духовно.
Данас се највише дивимо Ботичелијевим истанчаним сликама прожетим симболизмом, но заборавља се да је припадао живом интелектуалном кругу ренесансне Фиренце. Рођен у Фиренци 1444/1445. године, Алесандро (Сандро) Филипи, познат под именом Сандро Ботичели, испрва је кренуо учити златарски занат, а сликарство га је привукло касније, у току адолесценције. Најпре се придружио доминиканцу Филипу Липију (1406-1469), а касније је похађао Верокијеву радионицу у друштву Гирландаја, Лоренца ди Кредија, Перуђина и Леонарда да Винчија (1452-1519) с којим се и спријатељио.
Током рада у Верокијевој радионици упућен је у разне сликарске технике и хармонију боја, али и у тајне суптилне примене божанске пропорције или златног пресека, тог савршенства које се осећа у „Поклонству мудраца”, „Пролећу” и „Рођењу Венере”. Ботичелијеви радови одишу свежином боја, профињеном лепотом лица и елеганцијом линија, а многи међу представљају зналачко упризорење начела неоплатоничке филозофије. Његово је сликарство истовремено и профињено и интелектуално, што је у раскораку с новим струјањима која су неколико деценија касније оживели Да Винчи, Рафаел и Микеланђело.
Ботичели је свој животни век провео у Фиренци, осим једног краћег боравка у Риму око 1481. године, када је на захтев папе Сикста IV. мајсторски насликао неколико призора у Сикстинској капели. Око 1490. започео је рад на илустровању Дантеове „Божанствене комедије”, делу које га је заокупљало све до смрти 1510. године.
Ботичели није израстао у генија у радионицама сликарских мајстора, него захваљујући снажном подстреку који је добио у фирентинској платоничкој Академији која је окупљала уметнике, писце, научнике. Тамо се у духу неоплатонизма обликовао један нови светоназор који је настојао повезати грчко и римско културно наслеђе са хришћанством.
У Фиренци је посећивао филозофе попут Марсилија Фичина који је развио филозофске поставке ренесансе прожевши их неоплатонизмом. Надахнуо га је и Алберти, аутор једне расправе о сликарству која га је пратила кроз цео живот. Та књига је пробудила у њему две амбиције: да се једног дана изједначи с песницима у изразу симболичких слика и да постане нови Апелес, најпознатији антички сликар, чије су мртве природе биле тако живе да су могле преварити чак и птице. Песник Анђело Полизијано, који је такође био члан Академије и учитељ деце Лоренца Величанственог, надахнуо је његове најсмелије алегоријске креације.
Интелектуални, морални и духовни утицај овог платоничког круга на културни живот Фиренце био је целики. Тамо су се у првом реду проучавале основне поставке неоплатонизма, у чијем средишту су лепота и љубав. Љубав је, како то у „Гозби” тврди Платон, metaxy, односно посредник између чулног и интелигибилног света, тј. света идеја и принципа који управљају светом. Љубав омогућава проницање у мистерије универзума. Она уздиже душу из материјалног у божанско. Због тога мали аморети (купидони), често заступљени у ренесанси, имају крила као и Ерос.
Љубав се рађа из жеље за лепотом, како каже Платон у „Гозби”: Љубав је жеља, чежња пробуђена Лепотом. Лепо не представља искључиво складан спој делова. Лепо је сјај и зрачење божанског, а уметност која ствара лепоту, има скривени смисао који уздиже душу. Ботичели у „Пролећу” приказује три есенцијална корака у метаморфози душе филозофа, заљубљеника у мудрост, који пробуђен лепотом, мора у себи успоставити јединство да би остварио властиту потрагу за истином.
Трагање за идеалном лепотом био је велик изазов свим сликарима високе ренесансе (Рафаел, Да Винчи, Микеланћело), док је Ботичели био готово опседнут тим трагањем. Његове слике су препуне идеализовних приказа жена. Било да се ради о Венери или Девици Марији, то су представе узвишене љубави. То је контемплација лепоте жене која одушевљава душу и уздиже је до тајне божанског.
Довољно је посматрати лица на његовим сликама да се уочи њихова, скоро природна, идеализација: митолошки ликови („Рађање Венере”), религијски („Величанствена Мадона”) или портрети сувременика („Портрет девојке”) након 1480. године. Генијалност уметника састоји се у томе да, осетивши лепоту света и бића која га окружују, наслика оно нешто још даље од те видљиве лепоте и тако идеал лепог учини доступним свима.
Уметник као маг
У овом уздизању душе од лепог ка добром, уметност, а посебно сликарство, представља не само естетски, већ и етички и духовни пут. А уметник је његов гласник. Он, као такав, не може бити искључиво врстан техничар. Да би своје дело обликовао у материји, он мора пронаћи и дохватити идеалне форме. Уметниково дело тако постаје одраз једне више идеје, а не једне индивидуалне замисли. Својом симболичком поруком и својом естетском вриједношћу оно оставља особит утисак на душу и доводи до њеног ослобађања.
Ботичели се на тај начин покушао уздићи до стања када уметник, сликајући очима душе, а не физичким очима, постаје на неки начин пророк божанског. Уметник, попут каквог мага, чини да се у очима људи кроз оно лепо појави духовно.
(Пулсе)
