Fenomen nazvan „iskustvo bliske smrti (NDE) obnavlja pitanja o smrti, svesti i onostranom. On ne negira naučnu sliku, već je upotpunjuje subjektivnim iskustvima i obogaćuje spoznajni put povezujući različita gledišta.
Dr Tomislav Peharda
Zahvaljujući napretku nauke i tehnologije, savremeni duh osjća se nadmoćnim u odnosu na druge epohe. Paradoksalno, usprkos svom osećaju nadmoći i svemoći, moderni je čovek zaboravio smisao svoga življenja. Pitanje smisla i svrhe života uvek sa sobom povlači pitanje smrti i umiranja.Preplavljen gomilom tehnoloških dostignuća i informacija, čovek danas nije u stanju odgovoriti na temeljna pitanja vlastite egzistencije i suptilno ignoriše pitanje smrti. Uticaj materijalističke koncepcije vidljiv je i u evropskim jezicima u kojima ne postoje pojmovi koji bi opisivali sadržaje onostranog. Zato da bismo opisali kvalitet stanja drugačijeg od uobičajenog, često rabimo eufemizme poput sna ili zaborava ili koncepte poput anihilacije svesti.
Budući da smrt nije integrisana u savremenu sliku sveta i ne može se objasniti naučnim metodama, ona za današnjeg čoveka predstavlja kraj posle čega sledi ništavilo i bezdan u kojem nestaje postojeći život. Pojam smrti kroz istoriju nije bio istoznačan današnjem. U doba drevnih civilizacija, pa sve do hrišćanskog srednjeg veka, dominantan svetonazor iz kojeg su proizlazile sve spoznaje držao je da ovaj naš fizički, čulima dostupan svet, nije jedini, a kamoli celovit i da osim fizičke postoje i suptilnije nivoe postojanja. Smrt je predstavljala prelaz između dva vida postojanja i kao takva imala je ceremonijalan karakter. Takva slika je delom očuvana sve do danas putem narodske pobožnosti.
Današnja medicina, doduše, nastoji ponuditi odgovore o umiranju, ali oni se isključivo odnose na spoljašnju, vidljivu i merljivu stranu smrti. Ona na smrt gleda kao na događaj koji ima početak, određene faze i završetak. Kriterijum koji određuje smrt jeste ireverzibilan gubitak vitalnih funkcija: prestanak rada srca, obustavljanje disanja, širenje zenica, spuštanje telesne temperature, prekid moždane aktivnosti, što vodi nepovratnom gubitku svesti.
(Pixabay)
Imajući uvid samo u spoljašnju stranu smrti, određene fenomene što se tiču njene unutrašnje strane, a koje ne uspeva uklopiti u aktuelnu paradigmu, medicinska nauka odbacuje ili negira. Među takve fenomene spada klinička smrt, popularno nazvana„tik do smrti” (near death experience, NDE). Iako postoji obilje iskustava i iskaza, smatra se nekonformističkim oblikom subjektivnog doživljaja nepodesnim za naučno istraživanje.Jesu li iskustva NDE toliko subjektivna ili je savremena nauka uistinu toliko objektivna da može jasno razlučiti šta je subjektivno, a šta objektivno?Da bismo to mogli razumeti, osvrnućemo se na sam fenomen i njegovu strukturu.
Fenomen „tik do smrti”
Jedna od prihvaćenih definicija jeste da je to svesna percepcija događaja koje čovek proživljava u susretu sa smrću. Posebno je važno naglasiti da se prelaz opisuje bez prekid kontinuiteta svesti. Postojanje svesti i opažanja protivrečno je suvremenom shvatanju prema kojem bi svest sa smrću trebalo nestati.Autori koji su se ovim bavili navode neke specifične situacije u kojima se pojavljuje fenomen „tik do smrti”: čovek koji jedva preživi kritični udes; teška bolest ili ranjavanje i oporavak uprkos lošoj lekarskoj prognozi; oživljavanje nakon reanimacije.
(Amazon.com)
Okolnosti ovih događaja su različite, ali iskustva ljudi koji su ih doživeli slična su i imaju mnoge podudarne elemente. Dr Rejmond Mudi, autor knjige Život posle smrti, govori o najčešćim elementima koje su navodili iskustvenici: gledanje i slušanje proglašavanja vlastite smrti; sam proces umiranja doživljen kroz neobične zvučne senzacije (brujanje u glavi, zvonjava, škljocanje, rika, zveket, fijuk vjetra i sl.); uvlačenje ili usisavanje kroz mračan prolaz (tunel, bunar, levak, vakuum, kanal, dolina, cilindar, praznina i sl.); bivanje van tela i mogućnost gledanja vlastitog fizičkog tijela ss određene udaljenosti; osećaj da se nalazi u novom telu koje je bestežinsko, elastično, nečujno i nevidljivo onima na zemlji; izoštrena čula, misli jasnije i brže; susret s drugim bićima (poznati ili nepoznati umrli, „duhovi zaštitnici”, „spiritualni pomagači”); susret sa svjetlosnim bićem čija neobična pojava u svetlosnom obličju zrači ljubavlju i toplinom; neposredna komunikacija na poznatom jeziku umirućeg; svetlosno biće naglašava važnost dve stvari u životu: ljubav prema drugim bićima i sticanje dubljeg znanja; panoramski pregled života i njegova retrospektiva u kojoj protagonistaučestvuje; doživljaj postojanja granice-razdelnice između zemaljskog i onostranog života; povratak u telo zavisio je od njihove vlastite odluke da se vrate u telo i nastave živeti.
Dr Mudi je formirao apstrakcijski model sazdan od ponovljenih zajedničkih elemenata mnogih iskaza. Da bi ušao u okvire modela, određeni se element morao pojavljivati u više različitih iskaza, dok je izuzet onaj koji se javljao samo jednom. Svaki od prikupljenih iskaza sadržao je većinu elemenata modela, ali nikad sve u potpunosti. Nekoliko elemenata pojavljivalo se gotovo kontinuirano u svim iskustvima, ali se događaj nije uvek oblikovao istim redosledom.
Uočeno je da oni koji su „u smrti” proveli duže vreme imaju iskustva bogatija doživljajima, s više elemenata hipotetskog modela. Neki se, pak, nakon kliničke smrti uošte ničega nisu sećali. Model nipošto ne opisuje stadijume koji slede tokom i nakon umiranja.
Granice naučnog pristupa
Poput ostalih nauka, medicina mora poštovati naučne metode istraživanja, mora sadržati empirizam, egzaktnost, pozitivizam i objektivnost. Naučni proces spoznaje nastaje oblikovanjem konceptualnog modela koji po svojoj definiciji uvek ima hipotetsku konstrukciju, što znači da činjenice mogu pokazati njegovu ograničenost.
Nadalje, medicina u svojem objašnjavanju koristi srednje vrednosti, proseke unutar svojih statističkih parametara. Tako se, primerice, reanimacija smatra delotvornom samo unutar pet minuta i uglavnom se nakona toga prekida jer se smatra da je već došlo do ireverzibilnog oštećenja mozga zbog prestanka opskrbe ćelija kiseonikom. Kada on zataji, svest više ne deluje i život se završava, jer je za savremenu nauku mozak sedište naše svesti.
Kako se radi o proseku, može se očekivati da će postojati individualni slučajevi koji odstupaju. Očekivana je i sumnjičavost naučnika prema iskustvima NDE-a. Fenomen je sazdan od subjektivnih iskaza i ispovesti, dok nauka insistira na objektivnim dokazima, tako da se javlja sumnja u istinitost navedenog, pa i tvrdnja da je izmišljeno. Takođe, nije ga moguće izazvati pod kontrolisanim uslovima sa istim rezultatima. Zbog takve koncepcije naučne metode se neadekvatne za proučavanje fenomena NDE-a.
Ipak, Mudyjev konstruktivni „model” koji proizlazi iz sveukupnosti subjektivnih iskustava mogao bi se legitimisati kao „naučni”, budući da prati metodološku logiku. No, sporno je što fenomen istupa iz postojeće naučne paradigme shvatanja života i smrti. Opisuju se stanja i doživljaji koji se ne mogu eksperimentalno potvrditi, objektivno dokazati, a u isti mah imaju svoju postojanost i vrednost, pogotovo za iskustvenika. Kako se nositi s činjenicom da fenomen postoji, iako ga savremena nauka ne prihvaća?Medicina tvrdi da se svest prilikom umiranja gasi i nestaje, a stanje individualne smrti utvrđuje se izostankom električnih talasa u mozgu. Ona objašnjava „umiranje spolja”, deskriptivno, opažajno uočavanje gubitka životnih funkcija. No, ne može objasniti paradoks na koji upućuje fenomen NDE – pojačanu aktivnost svesti u trenucima umiranja.
Mudijev apstrakcijski model
Čovek umire i u trenutku najveće telesne klonulosti čuje svog lekara kako ga proglašava mrtvim. Do ušiju mu dopire neugodna buka, glasna zvonjava ili zujanje, a istovremeno oseća kako se velikom brzinom kreće kroz dugačak, mračan tunel. Nakon toga iznenada shvata da se nalazi van vlastitog tela, ali još u okolini u kojoj je bio i pre. Vlastito telo gleda sa određene udaljenosti, kao gledalac. Iz tog ugodnog položaja posmatra pokušaje reanimacije i odlazi u stanje velike emocionalne uzbuđenosti.
Posle izvesnog vremena se pribere i pomalo privikne na svoju neobičnu situaciju. Primećuje da još ima „telo” i da se to telo po izgledu i sposobnosti malo razlikuje od tela što ga je upravo napustio. Uskoro se nešto počinje događati. U susret mu dolaze drugi da mu pomognu. Razaznaje duhove rođaka i prijatelja koji su umrli pre njega, a pred njim se pojavljuje „biće od svetlosti” – topao i srdačan duh pun ljubavi. Bez reči, spontanim prenosom misli biće mu postavlja pitanje i traži od njega da proceni svoj život. Da bi u tome pomoglo, pokazuje mu, u slikama, panoramu najvažnijih trenutaka njegovog života (sve se to odvija u trenu). U određenom času oseća kako se približava nekoj vrsti prepreke ili granice koja bi trebalo biti linija razgraničenja zemaljskog i drugog života. Ustanovljava da se mora vratiti, jer još nije došlo vreme da umre. Ali on se isprva ne želi vratiti jer je sada već vrlo zaokupljen doživljavanjem života posle smrti. Preplavljen je intenzivnim osećajem radosti, ljubavi i smirenosti. Uprkos tome, ponovno se sedinjuje sa svojim materijalnim telom i nastavlja živeti.
Kasnije pokušava svoje doživljaje ispričati drugima, ali tu nailazi na poteškoće. Kao prvo, ne nalazi reči kojima bi mogao opisati tu nezemaljsku epizodu. Drugo, ljudi ga ismevaju pa prestaje o tome govoriti. Bilo kako bilo, to iskustvo iz temelja menja njegov život, osobito njegove poglede na smrt i na odnos prema životu.Aparatima se može detektovati prestanak aktivnosti moždanih ćelija, ali ne i stanje svesti. Savremena nauka smatra da je psihičko nastavak biološkog. Smrt doživljavamo kao biološko umiranje; iz toga sledi da ono psihičko (svest) nakon smrti materijalnog takođe mora nestati. Stoga je očigledno zašto naučni biologizam ne može objasniti fenomen NDE-a. Naime, on zadire u neka druga, naučnim metodama nedostupna područja.
(Pixabay)
Šta se to događa kad uprkos fizičkom umiranju mozga i dalje nastaju psihički doživljaji? Kakav je to kvalitet svesti koja nastavlja da postoji kada se izgubi svest koja je bila vezana za funkcije mozga?
Veza s tradicionalnim idejama
Zanimanje za onostrano postojanje od davnina je preokupacija ljudskog bića. Svaka epoha obiluje zapisima o putovanjima u podzemni svet koja ovo potvrđuju, a sadržani su unutar religijskog korpusa, legendi i mitova raznih naroda. Slični obrasci ponavljaju se u pričama o Gilgamešu, Eneji, Odiseju, Heraklu, Orfeju, kralju Arturu, Odinu, Hermodoru, Zaratustri, Ozirisu i kod religijskih proroka i svetaca (Ilija, Jezekilj, Jeremija, Mojsije, Jona, Danijel…).
Kod vizija mistika i proroka susrećemo slične elemente. Doživljaji poput NDE-a deo su sadržaja ekstatičnih putovanja šamana, prorokovih poruka, mističnih vizija svetih ljudi. Zanimljivo je, međutim, da je sličnost iskustava NDE-a s mitološkom ili religioznom koncepcijom zagrobnog života bila više izuzetak nego pravilo. Sličnost s NDE-om jeste u iskustvu prelaza koje izaziva ontološku promenu odnosa prema životu uopšte.
Osoba nakon takvog iskustva više „nije ista”, kvalitativno se promenila. Iskustvo NDE-a rađa novi pogled na život i smrt; osoba se više ne boji smrti. Smrt se doživljava kao prelaz iz jednog u drugo stanje svesti. Stoga iskustvo prelaza poseduje inicijacijske karakteristike jer proživljeno iskustvo onostranog predstavlja prekid sa starim i uvođenje u nov način shvatanja stvarnosti (vidljive i nevidljive dimenzije). Ovi inicijacijski elementi su kod NDE-a spontani jer se osoba nije prethodno svesno pripremala.
Takođe, postoje izvesna preklapanja elemenata NDE-a sa snivanjem, narkozom, konzumacijom hašiša, LSD-a, halucinogenih droga i slično kada se mogu javiti slični doživljaji, pogotovo iskustvo izlaska iz tila. Ovo su slična, ali ne i identična stanja svesti; razlikuju se od mističkih i proročkih vizija po posledicama koje nastupaju iza takvog iskustva. Naime, iskustvo NDE-a kvalitativno menja odnos čoveka prema životnim vrednostima, dok kod umje¬tno izazvanih sličnih stanja svesti nema bitnih promena u odnosu na prethodno poimanje života.
Otvaranje novih pitanja
Sledom navedenog, smrt možemo posmatrati na dva različita načina: naučno, dakle, kao poništenje svesti – kraj postojanja ljudskog bića, ili tradicionalno, kao preobražaj egzistencije – prelazak na drugi nivo postojanja.Šta nam sam fenomen govori i pred kakva pitanja stavlja čoveka 21. veka?
Iskustva NDE-a pokazuju da funkcija svesti postoji nezavisno od gubitka biološkog života. Iskazi upravo govore o tome da postoji utisak o jasnijoj svesti i percipiranju stvarnosti drugačije od naše svakodnevne. Svest je, dakle, i dalje aktivna, a njeno nestajanje tokom umiranja samo je prividno. Iznutra, svest umirućeg i dalje je prisutna pokazujući da se postojanje nastavlja, a početak umiranja zapravo predstavlja buđenje na novom nivou postojanja.Fenomen NDE-a obnavlja pitanja o smrti, svesti i onostranom. On ne negira naučnu sliku, već je upotpunjuje subjektivnim iskustvima i obogaćuje spoznajni put povezujući različita gledišta. Stoga iskustva NDE-a predstavljaju izazov našem materijalističkom shvatanju života i smrti.
(Ilustracija Pixabay)
(Nova Akropola)
