Феномен назван „искуство блиске смрти (NDE) обнавља питања о смрти, свести и оностраном. Он не негира научну слику, већ је употпуњује субјективним искуствима и обогаћује спознајни пут повезујући различита гледишта.
Др Томислав Пехарда
Захваљујући напретку науке и технологије, савремени дух осјћа се надмоћним у односу на друге епохе. Парадоксално, успркос свом осећају надмоћи и свемоћи, модерни је човек заборавио смисао свога живљења. Питање смисла и сврхе живота увек са собом повлачи питање смрти и умирања. Преплављен гомилом технолошких достигнућа и информација, човек данас није у стању одговорити на темељна питања властите егзистенције и суптилно игнорише питање смрти. Утицај материјалистичке концепције видљив је и у европским језицима у којима не постоје појмови који би описивали садржаје оностраног. Зато да бисмо описали квалитет стања другачијег од уобичајеног, често рабимо еуфемизме попут сна или заборава или концепте попут анихилације свести.
Будући да смрт није интегрисана у савремену слику света и не може се објаснити научним методама, она за данашњег човека представља крај после чега следи ништавило и бездан у којем нестаје постојећи живот. Појам смрти кроз историју није био истозначан данашњем. У доба древних цивилизација, па све до хришћанског средњег века, доминантан светоназор из којег су произлазиле све спознаје држао је да овај наш физички, чулима доступан свет, није једини, а камоли целовит и да осим физичке постоје и суптилније нивое постојања. Смрт је представљала прелаз између два вида постојања и као таква имала је церемонијалан карактер. Таква слика је делом очувана све до данас путем народске побожности.
Данашња медицина, додуше, настоји понудити одговоре о умирању, али они се искључиво односе на спољашњу, видљиву и мерљиву страну смрти. Она на смрт гледа као на догађај који има почетак, одређене фазе и завршетак. Kритеријум који одређује смрт јесте иреверзибилан губитак виталних функција: престанак рада срца, обустављање дисања, ширење зеница, спуштање телесне температуре, прекид мождане активности, што води неповратном губитку свести.
(Pixabay)
Имајући увид само у спољашњу страну смрти, одређене феномене што се тичу њене унутрашње стране, а које не успева уклопити у актуелну парадигму, медицинска наука одбацује или негира. Међу такве феномене спада клиничка смрт, популарно названа „тик до смрти” (near death experience, NDE). Иако постоји обиље искустава и исказа, сматра се неконформистичким обликом субјективног доживљаја неподесним за научно истраживање. Јесу ли искуства NDE толико субјективна или је савремена наука уистину толико објективна да може јасно разлучити шта је субјективно, а шта објективно? Да бисмо то могли разумети, осврнућемо се на сам феномен и његову структуру.
Феномен „тик до смрти”
Једна од прихваћених дефиниција јесте да је то свесна перцепција догађаја које човек проживљава у сусрету са смрћу. Посебно је важно нагласити да се прелаз описује без прекид континуитета свести. Постојање свести и опажања противречно је сувременом схватању према којем би свест са смрћу требало нестати. Аутори који су се овим бавили наводе неке специфичне ситуације у којима се појављује феномен „тик до смрти”: човек који једва преживи критични удес; тешка болест или рањавање и опоравак упркос лошој лекарској прогнози; оживљавање након реанимације.
(Amazon.com)
Околности ових догађаја су различите, али искуства људи који су их доживели слична су и имају многе подударне елементе. Др Рејмонд Муди, аутор књиге Живот после смрти, говори о најчешћим елементима које су наводили искуственици: гледање и слушање проглашавања властите смрти; сам процес умирања доживљен кроз необичне звучне сензације (брујање у глави, звоњава, шкљоцање, рика, звекет, фијук вјетра и сл.); увлачење или усисавање кроз мрачан пролаз (тунел, бунар, левак, вакуум, канал, долина, цилиндар, празнина и сл.); бивање ван тела и могућност гледања властитог физичког тијела сс одређене удаљености; осећај да се налази у новом телу које је бестежинско, еластично, нечујно и невидљиво онима на земљи; изоштрена чула, мисли јасније и брже; сусрет с другим бићима (познати или непознати умрли, „духови заштитници”, „спиритуални помагачи”); сусрет са свјетлосним бићем чија необична појава у светлосном обличју зрачи љубављу и топлином; непосредна комуникација на познатом језику умирућег; светлосно биће наглашава важност две ствари у животу: љубав према другим бићима и стицање дубљег знања; панорамски преглед живота и његова ретроспектива у којој протагониста учествује; доживљај постојања границе-разделнице између земаљског и оностраног живота; повратак у тело зависио је од њихове властите одлуке да се врате у тело и наставе живети.
Др Муди је формирао апстракцијски модел саздан од поновљених заједничких елемената многих исказа. Да би ушао у оквире модела, одређени се елемент морао појављивати у више различитих исказа, док је изузет онај који се јављао само једном. Сваки од прикупљених исказа садржао је већину елемената модела, али никад све у потпуности. Неколико елемената појављивало се готово континуирано у свим искуствима, али се догађај није увек обликовао истим редоследом.
Уочено је да они који су „у смрти” провели дуже време имају искуства богатија доживљајима, с више елемената хипотетског модела. Неки се, пак, након клиничке смрти уоште ничега нису сећали. Модел нипошто не описује стадијуме који следе током и након умирања.
Границе научног приступа
Попут осталих наука, медицина мора поштовати научне методе истраживања, мора садржати емпиризам, егзактност, позитивизам и објективност. Научни процес спознаје настаје обликовањем концептуалног модела који по својој дефиницији увек има хипотетску конструкцију, што значи да чињенице могу показати његову ограниченост.
Надаље, медицина у својем објашњавању користи средње вредности, просеке унутар својих статистичких параметара. Тако се, примерице, реанимација сматра делотворном само унутар пет минута и углавном се накона тога прекида јер се сматра да је већ дошло до иреверзибилног оштећења мозга због престанка опскрбе ћелија кисеоником. Kада он затаји, свест више не делује и живот се завршава, јер је за савремену науку мозак седиште наше свести.
Kако се ради о просеку, може се очекивати да ће постојати индивидуални случајеви који одступају. Очекивана је и сумњичавост научника према искуствима NDE-а. Феномен је саздан од субјективних исказа и исповести, док наука инсистира на објективним доказима, тако да се јавља сумња у истинитост наведеног, па и тврдња да је измишљено. Такође, није га могуће изазвати под контролисаним условима са истим резултатима. Због такве концепције научне методе се неадекватне за проучавање феномена NDE-а.
Ипак, Мудyјев конструктивни „модел” који произлази из свеукупности субјективних искустава могао би се легитимисати као „научни”, будући да прати методолошку логику. Но, спорно је што феномен иступа из постојеће научне парадигме схватања живота и смрти. Описују се стања и доживљаји који се не могу експериментално потврдити, објективно доказати, а у исти мах имају своју постојаност и вредност, поготово за искуственика. Kако се носити с чињеницом да феномен постоји, иако га савремена наука не прихваћа? Медицина тврди да се свест приликом умирања гаси и нестаје, а стање индивидуалне смрти утврђује се изостанком електричних таласа у мозгу. Она објашњава „умирање споља”, дескриптивно, опажајно уочавање губитка животних функција. Но, не може објаснити парадокс на који упућује феномен NDE – појачану активност свести у тренуцима умирања.
Мудијев апстракцијски модел
Човек умире и у тренутку највеће телесне клонулости чује свог лекара како га проглашава мртвим. До ушију му допире неугодна бука, гласна звоњава или зујање, а истовремено осећа како се великом брзином креће кроз дугачак, мрачан тунел. Након тога изненада схвата да се налази ван властитог тела, али још у околини у којој је био и пре. Властито тело гледа са одређене удаљености, као гледалац. Из тог угодног положаја посматра покушаје реанимације и одлази у стање велике емоционалне узбуђености.
После извесног времена се прибере и помало привикне на своју необичну ситуацију. Примећује да још има „тело” и да се то тело по изгледу и способности мало разликује од тела што га је управо напустио. Ускоро се нешто почиње догађати. У сусрет му долазе други да му помогну. Разазнаје духове рођака и пријатеља који су умрли пре њега, а пред њим се појављује „биће од светлости” – топао и срдачан дух пун љубави. Без речи, спонтаним преносом мисли биће му поставља питање и тражи од њега да процени свој живот. Да би у томе помогло, показује му, у сликама, панораму најважнијих тренутака његовог живота (све се то одвија у трену). У одређеном часу осећа како се приближава некој врсти препреке или границе која би требало бити линија разграничења земаљског и другог живота. Установљава да се мора вратити, јер још није дошло време да умре. Али он се испрва не жели вратити јер је сада већ врло заокупљен доживљавањем живота после смрти. Преплављен је интензивним осећајем радости, љубави и смирености. Упркос томе, поновно се седињује са својим материјалним телом и наставља живети.
Kасније покушава своје доживљаје испричати другима, али ту наилази на потешкоће. Kао прво, не налази речи којима би могао описати ту неземаљску епизоду. Друго, људи га исмевају па престаје о томе говорити. Било како било, то искуство из темеља мења његов живот, особито његове погледе на смрт и на однос према животу. Апаратима се може детектовати престанак активности можданих ћелија, али не и стање свести. Савремена наука сматра да је психичко наставак биолошког. Смрт доживљавамо као биолошко умирање; из тога следи да оно психичко (свест) након смрти материјалног такође мора нестати. Стога је очигледно зашто научни биологизам не може објаснити феномен NDE-а. Наиме, он задире у нека друга, научним методама недоступна подручја.
(Pixabay)
Шта се то догађа кад упркос физичком умирању мозга и даље настају психички доживљаји? Kакав је то квалитет свести која наставља да постоји када се изгуби свест која је била везана за функције мозга?
Веза с традиционалним идејама
Занимање за онострано постојање од давнина је преокупација људског бића. Свака епоха обилује записима о путовањима у подземни свет која ово потврђују, а садржани су унутар религијског корпуса, легенди и митова разних народа. Слични обрасци понављају се у причама о Гилгамешу, Енеји, Одисеју, Хераклу, Орфеју, краљу Артуру, Одину, Хермодору, Заратустри, Озирису и код религијских пророка и светаца (Илија, Jезекиљ, Јеремија, Мојсије, Јона, Данијел…).
Kод визија мистика и пророка сусрећемо сличне елементе. Доживљаји попут NDE-а део су садржаја екстатичних путовања шамана, пророкових порука, мистичних визија светих људи. Занимљиво је, међутим, да је сличност искустава NDE-а с митолошком или религиозном концепцијом загробног живота била више изузетак него правило. Сличност с NDE-ом јесте у искуству прелаза које изазива онтолошку промену односа према животу уопште.
Особа након таквог искуства више „није иста”, квалитативно се променила. Искуство NDE-а рађа нови поглед на живот и смрт; особа се више не боји смрти. Смрт се доживљава као прелаз из једног у друго стање свести. Стога искуство прелаза поседује иницијацијске карактеристике јер проживљено искуство оностраног представља прекид са старим и увођење у нов начин схватања стварности (видљиве и невидљиве димензије). Ови иницијацијски елементи су код NDE-а спонтани јер се особа није претходно свесно припремала.
Такође, постоје извесна преклапања елемената NDE-а са снивањем, наркозом, конзумацијом хашиша, LSD-а, халуциногених дрога и слично када се могу јавити слични доживљаји, поготово искуство изласка из тила. Ово су слична, али не и идентична стања свести; разликују се од мистичких и пророчких визија по последицама које наступају иза таквог искуства. Наиме, искуство NDE-а квалитативно мења однос човека према животним вредностима, док код умје¬тно изазваних сличних стања свести нема битних промена у односу на претходно поимање живота.
Отварање нових питања
Следом наведеног, смрт можемо посматрати на два различита начина: научно, дакле, као поништење свести – крај постојања људског бића, или традиционално, као преображај егзистенције – прелазак на други ниво постојања. Шта нам сам феномен говори и пред каква питања ставља човека 21. века?
Искуства NDE-а показују да функција свести постоји независно од губитка биолошког живота. Искази управо говоре о томе да постоји утисак о јаснијој свести и перципирању стварности другачије од наше свакодневне. Свест је, дакле, и даље активна, а њено нестајање током умирања само је привидно. Изнутра, свест умирућег и даље је присутна показујући да се постојање наставља, а почетак умирања заправо представља буђење на новом нивоу постојања. Феномен NDE-а обнавља питања о смрти, свести и оностраном. Он не негира научну слику, већ је употпуњује субјективним искуствима и обогаћује спознајни пут повезујући различита гледишта. Стога искуства NDE-а представљају изазов нашем материјалистичком схватању живота и смрти.
(Илустрација Pixabay)
(Нова Акропола)
