„Sve!” kažu jedni. „Ništa!” kažu drugi. „On je mrtav!” govorio je Fridrih Niče. „On uopšte ne postoji!” kažu ateisti. Možda se pitanje, zapravo mora postaviti na drugačiji način: ne, šta radi Bog, već što On radi s nama?
Dr Hanes Vajnelt
Pokušao sam ga naći na krstu hrišćana, no onde ga nije bilo. Hodao sam do hramova hindusa i do starih pagoda, no nigge mu nisam pronašao traga. Tražio sam ga u planinama i nizijama, no ni u visinama ni u dubinama nisam ga mogao naći. Išao sam do Ćabe u Meki, ali ni onde nije bio. Upitao sam učene i filozofe, no ni oni ga nisu shvatali. Proverio sam u svom srcu i onde se zadržao. Nigde drugde ga nisam našao.
Tim rečima nagovestio je perzijski sufijski mistik Rumi (1207–1273) da nam ni nauka ni filozofija, čak ni religije ne mogu reći ko je ili šta je Bog. Za odgovor na to pitanje moramo upitati naše srce. Slično se izrazio hrišćanski mistik Majster Ekhart (1260–1328): „Boga ne moraš tražiti ni ovde ni onde; nije dalje nego pred vratima srca. Onde stoji i ustraje i čeka.”
Rumi i Majster Ekhart slažu se u dve stvari. Prvo: Bog postoji. O postojanju Boga ili nečeg božanstvenog govore svi narodi kroz sva vremena, iako se današnje ateističke struje grčevito trude da potvrde ateizam svugde i u svim vremenima. U skladu s tim, čak su panteizam proglasili skrivenim ateizmom. No, taj Consensus gentiumo univerzalnoj veri u Boga povod je Ciceronovom dokazu o postojanju Boga:
Ne postoji narod koji je toliko divlji i među svima niko nije toliko sirov da ne bi u svojoj duši nosio misao o bogovima. Mnogo ljudi o bogovima ima krivo mišljenje (što je podstaknuto lošim načinom života), no svi veruju da postoji Božja snaga i priroda… Tim takozvanim argumentom konsenzusa Ciceron smatra da je dokazao postojanje nečeg božanstvenog. No, ovde ne želim iznositi dokaze o postojanju Boga. Usput rečeno, Abraham Linkoln je jednom rečenicom argumentisao poricanje a i postojanje Boga: „Mogao bih zamisliti čoveka kako gleda na sviet i tvrdi da ne postoji Bog; no nije mi jasno da neko podigne pogled u nebo i poriče postojanje Boga.”
Osim što se Rumi i Majster Ekhart slažu da Bog postoji, tu je i drugi konsenzus: Boga možemo naći jedino u našem srcu. Naglasak je na jedino.
Ako Boga možemo naći samo u našem srcu, šta to znači? Pretpostavljamo da to podrazumeva da moramo krenuti u potragu za samim sobom da bismo pronašli Boga. Ovo podseća na često citirani Gnothi seautonna Apolonovom hramu: „Upoznaj samoga sebe”, a mnogi duhovni učitelji su dodali: „Tek tada ćeš spoznati Boga.”
Za Ekharta je jasno da je samospoznaja spoznaja Boga jer je „temelj” ljudske duše „Božja iskra”.
Udaljavanje od tog temelja duše, dakle udaljavanje od Boga, za Majstera Ekharta je greh. Greh je odvajanje, korak unatrag od Jednog prema mnoštvu. Danas bismo rekli da gubimo biće, gubimo smisao našeg bivanja čovekom iz vida i raspršujemo se u bezbroj užitaka i u mnogobrojnim takozvanim obavezama.
Naša slika Boga utiče na nas. Određuje kako ćemo se ponašati u životu, čemu ćemo težiti i šta želimo izbeći. Ako verujemo u ličnog, vankosmičkog Boga koji u svojoj svemoći sve određuje i svojevoljno nam može dati sve, ali sve i oduzeti, verojvtno ćemo se prepustiti tom Bogu. U našim molitvama ćemo s njim pregovarati.
U najgorem slučaju postaćemo duhovni prosjaci, oslanjajući se na Božju milost kroz pobožni nerad. Čak i pastor Martin Luter King rogoborio je protiv takvog stava: Nijedan problem ne rešava se tako da leno čekamo da se sam Bog pobrine oko toga!
Čovek koji je sedeo na svojem krovu dok je poplava rasla takođe je čekao Boga. Svaki put kad bi vatrogasci naišli u čamcu, on ih je odbio govoreći: „Bog će me spasiti!” Kad se na kraju utopio, požalio se Božjem prestolu da ga nije spasio. Bog je odgovorio: „Tri puta sam ti poslao vatrogasce, a ti nisi ušao u njihov brod”. Kao mnoge anegdote, i ova ima svoju ozbiljnu stranu.
Još dramatičnija je slika svemogućeg Boga što kažnjava i osvećuje se, koji svojim vernicima obećava veličanstveniji raj što više nevernika obrate na pravu veru ili ih čak uništi.
Verski ratovi i verski motivisan teror verovatno su najgori izdanci pogrešne slike o Bogu. Reformator Martin Luter je govorio: „Kako veruješ u Boga, takvog ćeš ga imati. Ako veruješ da je dobrostiv i milosrdan, imaćeš ga takvog.”
Ta se ideja jednako može preneti na ateističke i uopšte nereligiozne ideologije. Kako verujemo u svet, takav će nam i biti. Vera u Boga Mamona (materijalno bogatstvo), šta nam ona čini? Vjera u vječni napredak, šta nam ona čini?
A kad ne verujemo više ni u šta, kad poričemo ikakav smisao života a i objektivno važeće vrednosti i istine, što nam to čini? Čini li nas to egoistima bez vrednosti koji samo slede svoje nagone i sklonosti?
Vodi li nas ta besmislenost u osećaj manje vrednosti, očaj i depresiju?
Iz tog stanja koje Fridrih Niče naziva nihilizmom, u kojem se čovek doslovno i očajnički nalazi u ništavilu, po Ničeu postoji samo jedan spas: čovek se mora zamisliti nad sobom. Budući da se do tada izgubio u Bogu, sada može postati istinskim čovekom. Taj „natčovek” je čovek oslobođen Boga koji sam postaje smislom ove zemlje. Uspeva mu „prevrednovanje vrednosti”; on potvrđuje neizbežnu sudbinu i tako postaje osvajač ništavila.
Ludvig Vitgenštajn smatra da verovati u Boga znači uvideti da život ima smisla. Viktor Frankl religiju smatra voljom za krajnjim smislom. Taj „krajnji smisao” ili „smisao cjeline” Frankl naziva „nadsmisao”. U svom delu Patnja zbog besmislena života piše: „Kao što životinje ne mogu razumeti ljude i njihov svet iz svoje perspektive, isto je tako ljudima nemoguće imati uvid u onostrani svet”.
Jedino što možemo je dati smisao pojedinačnim situacijama naše svakodnevice. No, celina ima nadsmisao u koji možemo samo verovati, a ne možemo ga dokazati. Jer nikako ne možemo videti sve. Redukcionizam koji danas vlada u nauci u kojem je čovek tek biološki robot, čisti proizvod vlastitog genetskog materijala i okoline, obezvređuje čoveka i lišava ga svake slobode.
To je jedan od razloga naše egzistencijalne praznine sa svim njenim posledicama. Ta praznina mnoge ljude vodi u agresiju, zavisnost od zabave, alkohola i droge, do sindroma sagorevanja na poslu i depresije.
Za Frankla je Bog apsolutna vrednost koju čovjek svesno ili nesvesno pretpostavlja. Sve ostalo, materijalna imovina, čak i naši bračni partneri ili naša deca u tom višem svetlu postaju relativni. No, ako se grčevito držimo nečeg spoljnjeg, ako ga više ne možemo pustiti, ako na prier nismo u stanju žrtvovati privatni izlet za vikend za viši cilj kao što je podrška prijatelju u teškoj situaciji, onda je baš to idolopoklonstvo materije razlog za očaj i rezignaciju.
Onaj koji može pustiti i žrtvovati prepoznaje nešto više i tako može prihvatiti relativnu vrednost onog zemaljskog. No, onaj koji se drži zemaljskih stvari kao najvišeg i jedinog apsoluta, on pati zbog stalnog straha da ih ne izgubi, a ako ih izgubi, pada u duboki očaj i rezignaciju. Zbog nadsmisla koji je ukorenjen duboko u čoveku, a mnogi ga nazivaju Bogom, možemo nadići strah i očaj jer se ono najvrednije u našim životima nikad ne može izgubiti.
(Nova Akropola)
