„Све!” кажу једни. „Ништа!” кажу други. „Он је мртав!” говорио је Фридрих Ниче. „Он уопште не постоји!” кажу атеисти. Можда се питање, заправо мора поставити на другачији начин: не, шта ради Бог, већ што Он ради с нама?
Др Ханес Вајнелт
Покушао сам га наћи на крсту хришћана, но онде га није било. Ходао сам до храмова хиндуса и до старих пагода, но нигге му нисам пронашао трага. Тражио сам га у планинама и низијама, но ни у висинама ни у дубинама нисам га могао наћи. Ишао сам до Ћабе у Меки, али ни онде није био. Упитао сам учене и филозофе, но ни они га нису схватали. Проверио сам у свом срцу и онде се задржао. Нигде другде га нисам нашао.
Тим речима наговестио је перзијски суфијски мистик Руми (1207–1273) да нам ни наука ни филозофија, чак ни религије не могу рећи ко је или шта је Бог. За одговор на то питање морамо упитати наше срце. Слично се изразио хришћански мистик Мајстер Екхарт (1260–1328): „Бога не мораш тражити ни овде ни онде; није даље него пред вратима срца. Онде стоји и устраје и чека.”
Руми и Мајстер Екхарт слажу се у две ствари. Прво: Бог постоји. О постојању Бога или нечег божанственог говоре сви народи кроз сва времена, иако се данашње атеистичке струје грчевито труде да потврде атеизам свугде и у свим временима. У складу с тим, чак су пантеизам прогласили скривеним атеизмом. Но, тај Consensus gentium о универзалној вери у Бога повод је Цицероновом доказу о постојању Бога:
Не постоји народ који је толико дивљи и међу свима нико није толико сиров да не би у својој души носио мисао о боговима. Много људи о боговима има криво мишљење (што је подстакнуто лошим начином живота), но сви верују да постоји Божја снага и природа… Тим такозваним аргументом консензуса Цицерон сматра да је доказао постојање нечег божанственог. Но, овде не желим износити доказе о постојању Бога. Успут речено, Абрахам Линколн је једном реченицом аргументисао порицање а и постојање Бога: „Могао бих замислити човека како гледа на свиет и тврди да не постоји Бог; но није ми јасно да неко подигне поглед у небо и пориче постојање Бога.”
Осим што се Руми и Мајстер Екхарт слажу да Бог постоји, ту је и други консензус: Бога можемо наћи једино у нашем срцу. Нагласак је на једино.
Ако Бога можемо наћи само у нашем срцу, шта то значи? Претпостављамо да то подразумева да морамо кренути у потрагу за самим собом да бисмо пронашли Бога. Ово подсећа на често цитирани Gnothi seauton на Аполоновом храму: „Упознај самога себе”, а многи духовни учитељи су додали: „Тек тада ћеш спознати Бога.”
За Екхарта је јасно да је самоспознаја спознаја Бога јер је „темељ” људске душе „Божја искра”.
Удаљавање од тог темеља душе, дакле удаљавање од Бога, за Мајстера Екхарта је грех. Грех је одвајање, корак унатраг од Једног према мноштву. Данас бисмо рекли да губимо биће, губимо смисао нашег бивања човеком из вида и распршујемо се у безброј ужитака и у многобројним такозваним обавезама.
Наша слика Бога утиче на нас. Одређује како ћемо се понашати у животу, чему ћемо тежити и шта желимо избећи. Ако верујемо у личног, ванкосмичког Бога који у својој свемоћи све одређује и својевољно нам може дати све, али све и одузети, веројвтно ћемо се препустити том Богу. У нашим молитвама ћемо с њим преговарати.
У најгорем случају постаћемо духовни просјаци, ослањајући се на Божју милост кроз побожни нерад. Чак и пастор Мартин Лутер Kинг рогоборио је против таквог става: Ниједан проблем не решава се тако да лено чекамо да се сам Бог побрине око тога!
Човек који је седeо на своjeм крову док је поплава расла такође је чекао Бога. Сваки пут кад би ватрогасци наишли у чамцу, он их је одбио говорећи: „Бог ће ме спасити!” Kад се на крају утопио, пожалио се Божјем престолу да га није спасио. Бог је одговорио: „Три пута сам ти послао ватрогасце, а ти ниси ушао у њихов брод”. Kао многе анегдоте, и ова има своју озбиљну страну.
Још драматичнија је слика свемогућег Бога што кажњава и освећује се, који својим верницима обећава величанственији рај што више неверника обрате на праву веру или их чак уништи.
Верски ратови и верски мотивисан терор вероватно су најгори изданци погрешне слике о Богу. Реформатор Мартин Лутер је говорио: „Kако верујеш у Бога, таквог ћеш га имати. Ако верујеш да је добростив и милосрдан, имаћеш га таквог.”
Та се идеја једнако може пренети на атеистичке и уопште нерелигиозне идеологије. Kако верујемо у свет, такав ће нам и бити. Вера у Бога Мамона (материјално богатство), шта нам она чини? Вјера у вјечни напредак, шта нам она чини?
А кад не верујемо више ни у шта, кад поричемо икакав смисао живота а и објективно важеће вредности и истине, што нам то чини? Чини ли нас то егоистима без вредности који само следе своје нагоне и склоности?
Води ли нас та бесмисленост у осећај мање вредности, очај и депресију?
Из тог стања које Фридрих Ниче назива нихилизмом, у којем се човек дословно и очајнички налази у ништавилу, по Ничеу постоји само један спас: човек се мора замислити над собом. Будући да се до тада изгубио у Богу, сада може постати истинским човеком. Тај „натчовек” је човек ослобођен Бога који сам постаје смислом ове земље. Успева му „превредновање вредности”; он потврђује неизбежну судбину и тако постаје освајач ништавила.
Лудвиг Витгенштајн сматра да веровати у Бога значи увидети да живот има смисла. Виктор Франкл религију сматра вољом за крајњим смислом. Тај „крајњи смисао” или „смисао цјелине” Франкл назива „надсмисао”. У свом делу Патња због бесмислена живота пише: „Kао што животиње не могу разумети људе и њихов свет из своје перспективе, исто је тако људима немогуће имати увид у онострани свет”.
Једино што можемо је дати смисао појединачним ситуацијама наше свакодневице. Но, целина има надсмисао у који можемо само веровати, а не можемо га доказати. Јер никако не можемо видети све. Редукционизам који данас влада у науци у којем је човек тек биолошки робот, чисти производ властитог генетског материјала и околине, обезвређује човека и лишава га сваке слободе.
То је један од разлога наше егзистенцијалне празнине са свим њеним последицама. Та празнина многе људе води у агресију, зависност од забаве, алкохола и дроге, до синдрома сагоревања на послу и депресије.
За Франкла је Бог апсолутна вредност коју човјек свесно или несвесно претпоставља. Све остало, материјална имовина, чак и наши брачни партнери или наша деца у том вишем светлу постају релативни. Но, ако се грчевито држимо нечег спољњег, ако га више не можемо пустити, ако на приер нисмо у стању жртвовати приватни излет за викенд за виши циљ као што је подршка пријатељу у тешкој ситуацији, онда је баш то идолопоклонство материје разлог за очај и резигнацију.
Онај који може пустити и жртвовати препознаје нешто више и тако може прихватити релативну вредност оног земаљског. Но, онај који се држи земаљских ствари као највишег и јединог апсолута, он пати због сталног страха да их не изгуби, а ако их изгуби, пада у дубоки очај и резигнацију. Због надсмисла који је укорењен дубоко у човеку, а многи га називају Богом, можемо надићи страх и очај јер се оно највредније у нашим животима никад не може изгубити.
(Нова Акропола)
