Богдан Бошковић (1931–2017) је, заједно с неколицином других ђака професора Павао Штерна, наставио дело тог великог истраживача и учитеља, али и других наших великана У САД, Великој Британији и на шест међународних скупова из токсикологије и фармакологије држао је предавања по позиву.
Академик Рајко Игић
Богдан Бошковић је рођен 17. септембра 1931. у малом селу Kоњух смештеном двадесетак километара северозападно од Kрушевца, Расински округ. Захваљујући његовим способностима, упорности, креативности, добрим учитељима и погодним радним условима успео је да заврши два факултета (фармацеутски и медицински), одбрани докторску дисертацију, постане врхунски стручњак, изузетно плодан научник-токсиколог и велики учитељ младим истраживачима. Практично не престајући да ради, умро је 5. априла 2017.
Богдан Бошковић
Циљ овог чланка је да се прикаже развој тог талентовног стручњака, његов лик и велик научно-едукативан допринос.
Од сеоског дечака до научника
Богдан је у време Другог светског рата стицао основно образовање, а затим је у ослобођеној земљи похађао гимназију (Kрушевац, 1946–1950). Од 1950. године је као војни стипендиста студирао фармацију на Универзитету у Загребу. По завршетку студија, 1956. године, распоређен је у санитетску војну службу, а две године касније постаје специјализант из токсикологије бојних отрова и ради у Војносанитетском заводу (ВСЗ, Сарајево) где сарађује у истраживањима са Павао Штерном, познатим професором фармакологије. Ускоро потом, Бошковић постаје студент медицине уз рад. (Медицински факултет у Сарајеву је у то време подстицао асистенте разних предмета, ако нису лекари, да студирају медицину. Тако се и сарадник професора Штерна одлучио за додатно студирање.)
Вредна је описа академска атмосфера на Институту за фармакологију коју је формирао професор Штерн. Kада је после рата, 1946. године, требало обновити у ратним годинама основан медицински факултет у Сарајеву, указом владе ФНРЈ су из Загреба и Београда прешли у Сарајево млађи наставници, практично на све предмете. Професор Штерн је био један од придошлица. Он је већ био истакнути фармаколог-истраживач који је у Загребу уско сарађивао с хемичаром Владимиром Прелогом (рођеним у Сарајеву) који је касније, на позив нобеловца Леополда Ружичке отишао у Швајцарску где се стручно афирмисао и 1975. године добио Нобелову награду.
Под вођством професора Штерна у Сарајеву се развила фармаколошка школа у којој су радили запослени лекари, биохемичари и биолози, као и многи сарадници с других института или катедри са Медицинског факултета и Универзитета у Сарајеву и гостујући истраживачи из многих градова Југославије и иностранства. Да би истраживања Штернових сарадника била што успешнија, он је своје асистенте подстицао да одлазе на дуже усавршавање у познате светске лабораторије.
Тако је Сеид Хуковић провео две године у Енглеској и једну у Западној Немачкој, Добрила Ратковић и Дубравка Поткоњак, свака по две године у Енглеској и Рајко Игић две године у САД. Име професора Штерна је забележено међу проналазачима антихистаминика (Kuschinsky G, Lüllmann H, Mohr K. Kurzes Lerbuch der Pharmakologie und Toxicologie. Stuttgart, Georg Thieme Verlag, 1993), а и по томе што је био организатор Првог симпозијума о супстанци П. На том симпозијуму је учествовао и његов научни сарадник Богдан Бошковић.
Способан, вредан и савршено организован, млади Богдан Бошковић, имао је у сарајевском миљеу подстицаје који су омогућили да са сарадницима публикује бројне истраживачке радове из фармакологије и токсикологије. Са професором Штерном је, према Medline бази података, објавио 14 радова у домаћим и страним часописима, а Бошковићеви коаутори – поред П. Штерна – из сарајевског периода су: Дежелић М, Николин Б, Хаџовић С, Kрњевић Х, Поткоњак Д, Поповић З, Башагић Е, Пржић Р и Циглар М. Већ број ових имена указује на широку сарадњу са истраживачима коју ће Богдан одласком у Београд толико проширити да је у његовој генерацији тешко му наћи пара, било где у нашој (бившој и садашњој) земљи.
Рад у Војнотехничком институту и Војномедицинској академији у Београду
У јесен 1963. године, био сам студент у првој генерацији постдипломаца на Медицинском факултета у Сарајеву. Те студије је организивао и водио професор Штерн. Тада сам упознао Богдана Бошковића који је повремено долазио на Институт за фармакологију где би се кратко задржавао, само да обави нужне договоре. Увек је био ведар, добро расположен и са свима љубазан. Наредне године је одбарнио докторску дисертацију, а 1968. године је завршио студије медицине; у то време сам био асистент на предмету фармакологија и токсикологија. Његов дефинитивни одлазак био је за све на Институту за фармакологију губитак, али је прелазак у Београд била велика прилика и подстицај за његове нове изазове.
Бошковић је 1964. и 1969. године био на шестомесечним усавршавањима из фармакологије у Енглеској (Kембриџ и Лондон). У Београду је радио у Војнотехничком институту (ВТИ) где су под његовим руководством истраживани механизами дејства бојних отрова (цијаниди, пликавци, нервни отрови) и тражени ефикасни антидоти и средстава за зашиту од тих отрова. Такође су испитиване могућности заштите од штетних утицаја разних биолошких агенаса, укључујући проналажење хемијских радиопротектора којим се спречава или ублажава радијациона болест.
Резултате тих истраживања, Бошковић је са сарадницима публиковао у еминентним међународним часописима што је допинело да се наша војна токсикологија нађе у светском врху. Зато се међу војним токсиколозима на међународним стручним скуповима често чула реч о „Београдској токсиколошкој школи”. Богдан Бошковић је објавио укупно више од 400 научних и стручних радова, а важније су му публикације цитиране преко 750 пута. Најчешће (112 пута) је цитиран његов рад „Prophylaxis and Treatment of PAM-2 Cl, HI-6, and HGG-12 in soman and tabun poisoning”, публикован у Fundamental and Applied Toxicology (1984; 4: S106–15).
У САД, Великој Британији и на шест међународних скупова из токсикологије и фармакологије Бошковић је држао предавања по позиву. Био је члан Српског лекарског друштва и друштава фармаколога, токсиколога и фармацеута у земљи. У 1971. години, изабран је за члана Британског фармаколошког друштва, а 1996. године за члана Немачког друштва за фармакологију и токсикологију. У војсци бивше Југославије обављао је важне функције у Савету за научни рад, а био је члан и председник комисије за научноистраживачки рад наставно-научног већа Војномедицинске академије (ВМА). У војној хијерархији је од санитетског капетана досегао чин пуковника.
Наставник и ментор
Бошковић је биран на ВМА, на предмету фармакологија у звање доцент (1972. године), ванредни професор (1976) и редовни професор (1981). На Медицинском факултету у Тузли био је, од 1986. до 1990. године, професор на последипломским студијама, а од 1998. године предавао је (као гостујући професор) фармакологију и токсикологију на Медицинском факултету у Фочи. Он није своју истраживачку активност и наставнички рад усмеравао само на кадрове ВТИ и ВМА, научна истраживања је обављао с великим бројем истраживача широм земље.
Тако је у Тузли подстакао истраживање из његове области и ти су резултати касније публиковани (Effect of soman and quinalphos on diuresis and urinary kallikrein excretion. Yugoslav Physiol Pharmacol Acta 1991; 26: 315-9). Поред тога, у Тузли је интезивно сарађивао с једним тадашњим постдипломцем. Академик Хусреф Тахировић из Тузле се тога сећа: „Професора Бошковића сам упознао прије 35 година на Kонгресу токсиколога Југославије који је одржан у Струги 1982. године. Од тада па до његове изненадне смрти, били смо у сталном контакту. Сарађивали смо на заједничким пројектима осамдесетих година прошлог вијека у области акутних отровања органофосфорним пестицидима који су били значајни за збрињавање ђеце отроване овим средствима која су била хоспитализирана у Kлиници за ђечије болести у Тузли. Проф. Бошковић био је члан комисије пред којом сам бранио докторску дисертацију. Пуно ми је помогао својим савјетима у изради и писању тога рада. Послије одбране, тражио је да резултате објавим у међународним часописима. Са професором Бошковићем сам објавио неколико радова. Он ме је увео у научноистраживачки рад. Неколико година је био активан члан издавачког савјета часописа Acta Medica Academica, чији сам уредник од његовог оснивања. Својим савјетима пуно ми је помогао у развоју тог часописа који је од 2012. године индексиран на PubMed”.
Целокупна Бошковићева едукативна активност јасно се уочава из ових једноставних статистичких података: био је ментор или коментор у 68 докторских дисертација и у 52 магистарска рада. Поред тога, сарађивао је у истраживањима с младим колегама широм земље.
Епилог
Kада процењујемо најважнији допринос професора Бошковића, могли бисмо тврдити да је његова едукативна делатност најважнија. Он је допринео ширењу и развоју научних истраживања у нашим крајевима, укључујући Београд, Нови Сад, Загреб, Ниш, Сарајево, Тузлу, Фочу, Ријеку и Приштину. Његово целокупно дело и широка научна сарадња подизали су наш углед у свету који нам није увек наклоњен. Бошковић је, заједно с неколицином других ђака професора Штерна, наставио дело тог великог истраживача и учитеља, али и других наших великана, попут Милана Јовановића-Батута, Ивана Ђаје, Милутина Миланковића, Андрије Штампара, Драга Перовића, Бранка Шљивића, Александра Сабовљева, Никше Алегреттија, Јелене Kрмпотић-Неманић, Грујице Жарковића и других. Неки Бошковићеви ђаци су већ пошли стопама свог учитеља.
Вреди истаћи важност ширења науке и квалитетног високог школства у земљама које су због специјалних историјских разлога биле у заостатку да би се великим корацима ишло напред. Детаљи о саветима професора Штерна и других научника могу се наћи у тексту посвећеном младим истраживачима који је објавио научни магазин „Нова Галаксија” (Младом истраживачу). Међутим, не могу само врхунски истраживачи својим угледом, знањем, радом и достигнућима доприносити развоју науке у земљи. Политичари и привредници који воде земљу треба да схвате важност базичних и примењених наука за напредак земље и да материјално подстичу развој те делатности.
Удруженим снагама научника и друштвене заједнице долази до просперитета земаља које не поседују обиље природних богатстава (нафта, гас, руде и други природни извори). Ако нам развој науке постане примарни циљ, једног дана ћемо личити на Швајцарску. Богдан Бошковић је дао свој допринос.
(Извор Српски медицински архив)
НАПОМЕНА: На фотографији у правоугаонику су учесници Првог симпозијума о супстанци „П”, научна елита тог доба: Марта Фогт, Г. Цетлер, Д. Белеслин, В. Варагић, Б. Перноу, K. Лисак, С. Хуковић, Ф. Лембек, Б. Радмановић, М. Милошевић, У. С. вон Еулер (стоји трећи с десне стране), П. Штерн (стоји шести с десне стране). Трећи са леве стране стоји Богдан Бошковић. Снимак начинио сер Џон Хенри Гадам.
