Сви покушаји да се проблеми постојања преместе на логичну раван су ништавни. Филозофи су сувише умишљени да би признали свој страх од смрти, сувише дрски да би прихватили духовну плодност болести.
Емил Сиоран
У основи постоји само страх од смрти. Оно што зовемо разноликост страха није ништа друго него манифестација различитих аспеката наспрам исте темељите стварности. Индивидуални страхови су сви заједно кроз скривена слагања повезани са суштинским страхом од смрти.
Они који на основу извештаченог тока мисли теже да се ослободе страха од смрти силно се варају, јер је апсолутно немогуће отупети органски страх апстрактним мисаоним конструкцијама. Kо озбиљно постави проблем смрти не може бити изједен страхом. Чак и они што верују у вечност страх од смрти заводи у њихово веровање. У веровању у вечност укорењен је болни напор човека, чак и свет вредности без апсолутне извесности, усред којег је он живео и којима је доприносио, да спасе, да савлада Ништавило у светском и да утемељи универзално у вечном. Пред смрћу, која се прихвата без религиозног уверења не постоји ништа што заварава човечанство створено за вечност.
Само у демонији времена могуће је осећање неизлечивог које нам се намеће као неизбежност наспрам свих наших најинтимнијих стремљења. Бити потпуно уверен да не можеш умаћи горкој судбинн коју си прижељкивао друкчију, да си подређен неумољивом фаталитету и да ће време само још предочити драматични процес уништења: то су изрази неизлечивог и агоније.
Цео свет облика и апстрактних категорија показује се пред смрћу као потпуно ирелевантан, а захтев за универзалношћу формалног и категоријалног пропада пред неопозивим преласком у Ништа кроз смрт у обичну варку. Јер, никада једна форма или категорија неће обухватити постојање у његовој битној структури, као што никада неће схватити најдубље узроке живота н смрти. Шта идеализам или рационализам могу да им супротставе? Ништа. Све друге представе и доктрине не уче скоро баш ништа о смрти.
Једини важећи став био би апсолутно ћутање или очајни крик.
Они који тврде да страх од смрти нема дубљег оправдања, јер докле год је присутно Ја, нема смрти а кад умреш то Ја се расплињује, заборављају особени процес постепене агоније.
Kакво олакшање може да пружи вештачко раздвајање између Ја и смрти некоме ко је узбуђен силним осећањсм смрти? Kаквог смисла може имати ситничаво петљањње или логична аргументација за неког ко је дубоко прожет осећањем непоправљивог? Сви покушаји да се проблеми постојања преместе на логичну раван су ништавни. Филозофи су сувише умишљени да би признали свој страх од смрти, сувише дрски да би прихватили духовну плодност болеети. У њиховим разматрањима о смрти лежи заварана радост: у стварности они дрхте и тресу се више од свих других. Али не сме се заборавити да је филозофија уметност маскирања осећања и унутрашње патње да би се свет обмануо о правим коренима филозофирања.
Осећање непоправљивог и неизлечивог које стално прати свет и осећај агоније може најбоље да објасни болно и са страхом помешано подношење. ни у ком случају љубав или симпатија према смрти. Уметност умирања не може се научити, јер не показује ни технике нити правила или норме. Неизлечивост агоније подноси се у бићу појединца с бескрајним боловима и напетошћу.
Већнни људи недостаје свест о полаганој агонији у њиховој унутрашњости. Они познају само агонију која претходи коначном уласку у Ништа. У њиховој свести само тренуци ове агоније допуштају важна откровења постојања, због чега они очекују све до краја, уместо да примете значење лагане агоније, богате откровењем. Међутим, крај ће им мало тога открити и они ће тако умрети несвесно као што су живели.
То што се агонија временски развија доказује да је пролазност не само суштинска црта или услов стварања, него и смрти, драматнчног процеса умирања. Овде се манифестује демонски карактер времена у којем пролазе рађање и смрт, стварање и уништење, а да из тог устројства не штрчи конвергенција у било којој трансдендентној равни.
Само у демонији времена могуће је осећање неизлечивог које нам се намеће као неизбежност наспрам свих наших најинтимнијих стремљења. Бити потпуно уверен да не можеш умаћи горкој судбинн коју си прижељкивао друкчију, да си подређен неумољивом фаталитету и да ће време само још предочити драматични процес уништења: то су изрази неизлечивог и агоније. Зар Ништа није спас? Kако може уследити спас у Ничему? Ако је спас у постојању скоро немогућ, како може бити замислив у апсолутном одсуству сваке егзистенције?
Пошто ни у Ничему, ни у Бићу нема спаса: Нека се овај свет заједно с његовим вечним законима претвори у прах и пепео!
Емил Сиоран
(Пулсе)
