Потпуно исти покрет, у улози споменика, памтимо из више стотина примера коришћења, јер су на тај начин многи градови на целој територији СССР-а и у земаљама чланицама Варшавског договора, градили дуралуминијумска спомен-обележја.
Академик Драган Раденовић
Пре неколико година јавност је с нескривеним узбуђењем прочитали предлог уредника Научне рубрике у дневном листу „Политика”, Станка Стојиљковића, да се на платоу између Ректората Београдског универзитета и Академског парка изгради Пантеон српске науке. Поред споменика Петру II Петровићу Његошу, Доситеју Обрадовићу, Јовану Цвијићу, требало је да стоје трајна обележја Николи Тесли, Михајлу Пупину, Милутину Миланковићу, Руђеру Бошковићу…
Била би то својеврсна ода захвалности великанима српског народа. Међутим, тадашња власт Београда, ношена странпутицом дневнополитичког лицемерја и протекционизма, решила је супротно. Расписан је конкурс за промену урбанистичког изгледа простора платоа и самог Академског парка. Победнички рад искључио је сваку могућност да се оствари величанствена идеја београдске „Агоре великана”, коју су плебисцитом љубави према Београду и Србији дочекали грађани престонице. Лапидарност награђеног пројекта у потпуности ниподаштава традицију скоро сакралног поштовања реченог простора.
Стрела је долетела одозго, ударила
у макадам, у земљу, у асфалт – у
реалност, пукла, а затим је хируршком
интервенцијом и с видним оштећењем
помоћу протетике окренута у небеса.
Минулих дана писана и друга гласила нису штедела ступце и минуте да говоре о догађајима у вези са изабраним радом на другом јавном конкурсу, који би требало да представља спомен-обележје трагично преминулом премијеру демократске Србије Зорану Ђинђићу.
На будућем тргу између Ректората и Студентског парка, који је потпуно намерно и крајње дилетантски пројектовао познати архитекта Борис Подрека, требало би да стоји стрела што стреми у небо. Симбол препознатљив и јасан сваком ововременом човеку, јер га свакодневно виђамо на патикама и другим деловима одеће, производима познате компанијпе спортске опреме. Готово идентичну стрелу као споменичко обележје видели смо на фотографијама неких наших дневних новина, снимљених у Португалији и на још неколико места у свету.
Потпуно исти покрет, у улози споменика, памтимо из више стотина примера коришћења, јер су на тај начин многи градови на целој територији СССР-а и у земаљама чланицама Варшавског договора, градили дуралуминијумска спомен-обележја. Тамо стрела представља метални траг издувних гасова реактивног мотора борбеног ловца пресретача, авиона типа „миг”, „сухој” или неког другог. У Руској Федерацији и данас постоји велики број обаквих обележја, неинвентивног натуралистичког карактера. Те наивне, искрене и непретенциозне покушаје инжењера да по властитом аматерском осећању дају допринос уметничком стварању, вајари су гледали с пуно разумевања и толеранције. Један такав био је постављен на војном аеродрому у Батајници.
Пошто је објављено који је рад победио на међународном конкурсу за споменик у центру академског дела града Београда, није могуће отети се суду, заснованом на знању и искуству струке, да постоји лоша и зла намера девастирања урбанизма и споменичке културе главног града Србије. Тобожња ингениозност идеје стреле усмерене увис садржана је у протези која повезује њена два дела. Поред те ортопедске интервенције, на стрели је много ожиљака, трагова политичког живота, уцртаних лењиром као на мапи подељених колонијалних поседа. Једино је то „оригинално”, поред могућности да чујемо и никада не заборавимо аутентичан глас почившег премијера.
Невешто прикривена истина визуелне метафоре стреле, поломљене илизаровским захватом (по славном руском хирургу Генадију Абрамовичу Илизаову који је продужавао екстремитете) поново састављене, говори о суштини разлога за расписивање конкурса и избора победничког рада. Стрела је долетела одозго, ударила у макадам, у земљу, у асфалт – у реалност, пукла, а затим је хируршком интервенцијом и с видним оштећењем помоћу протетике окренута у небеса. Симболично то је продужетак практичне политике Зорана Ђинђића у лику новог лидера, настављача идеје. Народ на ивици егзистенције неми је посматрач безнадежног континуитета, а сви ми заједно делимо кривицу и осуду коју нам будућност наговештава.
Било би примерено околностима да политичари споменике себи подижу на Дедињу, Сењаку и другим велепоседима, заробљеним у транзицији, политичари су се окренули отимању традиционалних оаза академских простора. На несрећу грађана Београда, одлучили су да отму традиционалне оазе академских простора. То се никада раније није дешавало. Ниједан окупатор у бурној и трагичној историји наше земље није до те мере потценио интегритет академске заједнице, студената, наставног особља, научника, уметника и других.
Желимо да верујемо да ће се арогантни политички и економски моћници призвати разуму и устукнути пред моралним ауторитетом родољуба и добротвора Србије и Београда, који су вековима градили здања образовних институција и уређивали просторе у околини. Генерације младих људи посвећених знању и учењу имају право да баштине наслеђе које су створиле плејаде хуманиста верујући у будућност Србије.
