Пола године пре свог 90. рођендана преминуо је и у најужем породичном кругу сахрањен је професор Владимир Глишин, неоспорно наш најпознатији и међународно најугледнији генетичар.
Проф. др Зоран Радовановић
Мада је био дипломирани хемичар, целог живота се бавио молекуларном биологијом и генетиком. Почео је у Институту Винча под руководством чувеног Павла Савића (за младе ваља поменути, сарадника Марије Kири, Титовог шифранта у Главном штабу и, касније, председника САНУ).
Постдипломске и постдокторске студије обавио је код Пола Дотија на Харварду, у једној од најпрестижнијих светских лабораторија за област којом се бавио. Из тог периода потиче његова међународна репутација, а конкретна открића су сувише компликована да би се препричавала чак и образованим лаицима (рецимо, реконституисање раздвојених ланаца ДНK цезијумхлоридом).
По повратку у земљу, руководио је лабораторијама за молекуларну биологију у Београду и за молекуларну ембриологију у Kотору, а свој највећи организациони подвиг постигао је пре 33 године оснивањем Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство. Захваљујући својој међународној препознатљивости, та установа је имала довољно средстава за научни рад чак и у време најцрњих санкција, а већ годинама представља (нажалост, за цео свет, а не за нас) раскошан расадник врхунски обучених кадрова.
Мада је имао низ међународних признања, Глишин је на домаћој сцени остао ускраћен награда и одличја (један од ретких изузетака је његов избор за Витеза позива 2009). Био је доброћудан човек, али је, када би се повела реч о науци, постајао брутално отворен и директан. Развејавао је митове и претеривања (један од примера је фама о тзв. београдском пацову, као револуцинарном лабораторијском биолошком моделу).
Демистификовао је страх од генетски модификоване хране као наводне претње здрављу, подсећајући да људи већ миленијумима интервенишу у процесу оплодње (укрштање животиња, калемљење воћа). Био је резервисан према клонирању, али се залагао да одлуку о томе доносе научници, а не политичари.
Суочен са снижавањем вредносних критеријума у нашој све бројнијој академској заједници, изазовно је предлагао да се отпусте сви универзитетски професори, па да поновни избор не обављају локалне, већ иностране комисије састављене од признатих експерата. Мада је и предлагачу било јасно да је та идеја неостварива у пракси, она већински није доживљавана као апел да се буде бољи, већ као реална егзистенцијална претња, а њен покретач као потенцијална опасност.
Такве конфронтације Глишин је сматрао својом професионалном дужношћу, изразом научног поштења и обавезе да поправља свет око себе. Последице јаза између њега и душебрижника уверених да је за нашу науку најбоље ако се не чује ниједан критички глас јасно илуструје један догађај од пре седам година.
У кратком размаку у Београду су се нашли Мауро Ђака, генерални директор Међународног центра за генетичко инжењерство и биотехнологију у Трсту и Брус Албертс, током 12 година председник најугледније америчке научне установе, Националне академије наука и, у том тренутку, главни уредник часописа Science, једног од два најпрестижнија научна гласила у свету.
Италијани су Глишину били захвални што је, као члан мале групе експерата УН одлучујуће утицао да се Међународни центар гради у њиховој земљи, а Албертс је каријеру започео у харвардској лабораторији где је радио Глишин, па се пријатељство наставило и пренело на супруге. Албертсови су дошли у Београд само да би се срели са Глишинима, али је то била прилика и да чувени научник одржи предавање.
Глишину се чинило да је најбоље да оба странца своја истраживања прикажу лекарима, па се преко посредника писмено обратио декану Медицинског факултета. Да ли због Глишина (касније је понуђено оправдање да је он „незгодан” човек) или због посредника, одговор никад није стигао, а сажетак Албертсовог предавања „Прошлост и будућност биологије” узалудно је нуђен. (Истини за вољу, тадашња продеканка за науку Тања Симић, однедавно чланица САНУ, покушала је да спречи бруку, али је било касно).
Догађај је добио анегдотске размере када је Глишин довео брачни пар Албертс у једну скучену кафану на крају Симине улице, у намери да сретну бар неке јавне раднике из Србије. Ту се окупило више од 20 чланова Пасуљске академије новинара и уметника (ПАНУ), непретенциозне групе пријатеља, међу којима, додуше, има и академика САНУ (најстарији и најугледнији је књижевник Драгослав Михаиловић). Било је и гостију, укључујући бившу ректорку, Марију Богдановић. Албертсовима су свечано уручене дипломе ПАНУ.
Врхунац је уследио неколико месеци касније, када је Брус Албертс поносно послао своју фотографију за писаћим столом са дипломом ПАНУ изнад своје главе и замолио да му се подробно објасни природа тог високог признања из Србије. Иза Владе Глишина остаје значајно научно дело, Институт као својеврсни споменик који је себи подигао за живота, али и низ неспоразума са средином у којој је живео и чији је научни ниво, сходно сопственим високим критеријумима, настојао да уздигне на светски ниво.
(Извор Данас)
ОВДЕ прочитајте један од бројних разговора са проф. др Владимиром Глишином из пера Станка Стојиљковића.
