Радикално преумљење појединаца и друштва је могуће уколико се практично, а не декларативно, вратимо у оквире струке и науке. Зато су потребни компетентни и одговорни стручњаци са интегритетом, а никако политичари-спаситељи, умиритељи или амбициозне незналице.
Проф. др Драган Делић
Донедавно сам искрено веровао да имамо славну прошлост и светлу будућност, а да нам је једини проблем садашњост. Однедавно, после појединих изјава политичара, академика и новинара, схватио сам да сам био у заблуди јер смо и у садашњости „најбољи”, да смо „одлично одговорили” у првој фази пандемије SARS-CoV-2 инфекцијом и „прошли боље” од великог броја држава у Европи.
Није спорно да у времену готово однеговане страсти за поделама, људи различито гледају на проблеме, али три чињенице демантују горе изнети тријумфализам. Прво, Европа је дубоко загазила у други талас пандемије, док је Србија на почетку већ трећег таласа с тешко предвидивим током, трајањем и последицама.
Друго, пандемија је у току и свако „свођење рачуна” је исхитрено и стручно неутемељено, поготово ако је најављена, с највишег места, евалуација досадашњих података о броју преминулих. Највероватније да ћемо крајем 2021. године, уколико се вакцина покаже ефикасном и безбедном, бити у позицији да објективно и свестрано сагледамо текућу пандемију кроз стручну експертизу.
И треће, непримерено је говорити да ли је неко бољи или гори, јер се овде не ради о такмичењу већ о напору, пре свега, здравствених система да из ове пандемије изађемо са што мање губитака. Као утисак, а мање као чињеницу, истичем да ме је протекли период поново уверио да у нашој средини сви о свему причају и сви о свему знају. Невероватно је колико имамо свезналица, мудраца и експерата по свим стручним питањима из било које области медицине. Можда је због сличне појаве, у некој другој области, једном приликом амерички писац Чарлс Буковски завапио: „Зашто свако мора да буде неко”.
Ми нисмо само жртве пандемије, већ и њени узрочници и саучесници. Овој својеврсној аутодеструкцији кумовали су и даље кумују незнање, површност, неозбиљност, неодговорност и неблаговременост деловања.
Уколико оставимо по страни испразне и излишне хвалоспеве и неутемељене монологе о надолазећој „победи” над ковидом-19, остаје болна чињеница да је ово време тешког пораза савремене цивилизације, без обзира на велелепност научних достигнућа. Ми нисмо само жртве пандемије, већ и њени узрочници и саучесници. Овој својеврсној аутодеструкцији кумовали су и даље кумују незнање, површност, неозбиљност, неодговорност и неблаговременост деловања. На другој страни, постојао је „калауз”, односно путовођа за сваку пандемију: знање, добро организован здравствени систем, нове технологије и свеприсутна одговорност.
Несхватљиво је да и данас поједини лекари говоре да „не знамо ништа о хронологији пандемија и вирусу коронa”, када су само од 1580. године описане 33 пандемије грипа или када се о ковиду-19, у бази података из беомедицине у Америчкој националној медицинској библиотеци, може наћи преко 69.000 публикованих радова и да је стечено практично искуствo лечењем више хиљада болесника. Посебно истичем нестварно брз развој молекуларне биологије, генетичког инжињерства, ИТ технологије, вирусологије и др. што је омогућилo да већ 10. јануара 2020. имамо дешифрован геном вируса или да ћемо, за нешто више од годину дана, добити (ефикасну и безбедну) вакцину. То се никада раније, у историји хумане медицине, није десило.
Текући, суштински проблем јесте, не само у нашој земљи, неспремност и немогућност здравственог система да се ефикасније и квалитетније супротстави овој пандемији због лоше организације рада, недостатка наменског простора и мањка едукованог, одморног и здравог медицинског кадра. Ипак, најслабија карика је свеприсутна неодговорност појединаца и небрига о другима. Ово је директна последица неедукованости становништва, егоизма, самовиђења проблема и самообмана, а и општеприсутног неповерења, пре свега, у Кризни штаб (КШ) који, иначе, и не постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести Републике Србије (закон).
Не заборавимо да закон комплетно предлагање и одлучивање током пандемије, у области здравствене политике, оставља Институту за јавно здравље, Републичкој стручној комисији за заштиту становништва од заразних болести и министру здравља.
Међутим, ово није време, нити проблем, који дозвољава да се слободно опредељујемо којим ћемо путем ићи, бирајући своју путању и будућност према сопственој савести, (не)знању и уверењима које гајимо. Схватимо да после ових тектонских поремећаја (пандемије) сигурно нећемо бити исти, као појединци и заједница. Једноставно, можемо бити бољи или гори.
Радикално преумљење појединаца и друштва је могуће уколико се практично, а не декларативно, вратимо у оквире струке и науке. Зато су потребни компетентни и одговорни стручњаци са интегритетом, а никако политичари-спаситељи, умиритељи или амбициозне незналице. Не заборавимо да закон комплетно предлагање и одлучивање током пандемије, у области здравствене политике, оставља Институту за јавно здравље, Републичкој стручној комисији за заштиту становништва од заразних болести и министру здравља.
Са више од охрабрења, прихватам и одобравам појаву на јавној сцени удружења „Уједињени против ковида” које чине, пре свега, млади лекари. Њихови стручни ставови носе зрнца смисла у пустињи бесмисла. Њихово бунтовно непристајање на супериорну надмоћ власти која жели да контролише и патронизује елиту убедљиво говори да не припадају страшљивој већини која ћутање доживљава као мудрост, а стручност и искуство као непотребан терет. Зашто се онда од стране Министарства здравља априори игноришу њихови ставови, предлози и поруке? Зашто свака власт сматра да су сличномишљеници и климоглавци кориснији?
(Извор Политика)
