Према новом истраживању, једноћелијски организам без мозга или живчаног система може стварати неку врсту сећања и преносити је будућим генерацијама. Наиме, научници су открили да се свеприсутна бактерија Escherichia coli неколико сати сећа прошлих искустава и да то сећање може пренети будућим генерацијама. Ради се о првом таквом открићу, но треба напоменути да се такозвано памћење бактерија разликује од свесне људске меморије. Феномен памћења код бактерија заправо описује како информације из прошлих искустава утичу на њихово тренутно доношење одлука.
„Бактерије немају мозак, али могу скупљати информације из своје околине. Ако су се често сусреле с истим окружењем, могу похранити те информације и касније им приступити по потреби”, рекао је молекуларни бионаучник Соувик Бaтахарија са Уиверзитета Тексас у САД, а преноси Sience Alert. Он и сарадици су направили су више од 10.000 тестова на бактеријама да би утврдили обрасце понашања. Хтели су видети хоће ли се ћелије E. coli окупити на узорку у једну мигрирајућу масу. Такво понашање често указује на то да су се ћелије удружиле у делотворној потрази за одговарајућим окружењем. У почетним експериментима изложили су их неколиким чиниоцима околине да би сазнали који услови најбрже подстичу окупљање. Открили су да количина унутарћелијског гвожђа у томе игра значајну улогу.
Мали износи гвожђа били су повезани с бржим и успешнијим стварањем активног роја бактерија, док су веће количине водиле до мирнијег начина живота. Међу ћелијама прве генерације ово се чинило као интуитиван одговор. Али након само једног масовног окупљања бактерије с ниским износима гвожђа биле брже и делотворније у стварању роја него раније. Штавише, пренеле су „гвоздено памћење” на најмање четири узастопне генерације потомака – који настају дељењем матичне ћелије у две нове. До седме генерације нових ћелија ово се памћење природно изгубило. Научници тек треба да открију молекуларни механизам иза потенцијалног система памћења и његовог наслеђивања, али изгледа да постоји снажна повезаност између унутарћелијског железа и понашања међугенерацијског роја.
Епигенетика игра улогу у преношењу запамћених биолошких поставки кроз генерације E. coli искључивањем или укључивањем поставки специфичних гена, но истраживачи сматрају да то није примарни механизам у овом случају с обзиром на кратко трајање наслеђених информација. С друге стране, гвожђе је повезано с реакцијама бактерија на стрес па има еволуционог смисла да се око њега формира међугенерацијска мрежа памћења. Меморијски систем базиран на железу могао би помоћи да се прилагоди лошим условима или антибиотицима.
„Пре него што је у Земљиној атмосфери било кисеоника, рани ћелијски живот је за многе процесе користио гвожђе. Оно није важно само у формирању живота на Земљи већ и током еволуције. У сваком случају, што више знамо о понашању бактерија, то се можемо лакше борити против њих”, закључује Батахарија. Истраживање A heritable iron memory enables decision-making in Escherichia coli објављено је у часопису PNAS.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
