U PČELINJAKU SLOVNOM

Taj tihi slovni bruj pčela sa smilja i bosilja u Lici, Teslinom i njenom prapočelu, pronosi sveplodno jednoglasje zemaljskim šarom, da posvedoči gospodstvo, moć i genijalnost najblistavijeg Srbina i građanina sveta. Iz tog je istog narodnog i rodoljubivog pčelinjaka i Mira Maoduš.

Vesna Bašić

„[…] Veliki čovek je onaj koji svojim umnim darovima i sposobnostima natkriljuje ostale ljude, koji kao što pčela prikuplja med, prikuplja znanje, i otkriva nove istine, ali sve to kruniše ljubavlju prema čovečanstvu, da mu pomogne da što pre izađe iz beda koje ga pritiskaju: straha, gladi, neznanja, bolesti. […]¹

Kada su Ćirilo i Metodije stvarali osnove slovenske pismenosti, u svojoj hrišćanskoj prepodobnosti zacelo nisu ni pomišljali da će za svoje zasluge biti ovenčani svetačkim oreolom, i da će biti određen dan u godini, u kojem će zahvalno potomstvo slaviti uspomenu na njihovo poslanstvo. Još je sigurnije da oni, i pored svoje bogonadahnute vidovitosti, koja jedina može pokretati smrtnika na besmrtna dela, nisu mogli predvideti put koji će morati da prevale to pismo i taj jezik, čijoj su izvornosti i lepoti pripremali visoko uzvinut oblik duha. Oni su svojim posleničkim radom natkrilili minula stoleća i zadužili potomstvo. Njima dugujemo zimzelenu lepotu Liturgije na crkvenoslovenskom jeziku, postojbini slovenskih jezika.Na tom mističnom venčanju Slovenstva sa Bogom stoje sa svećama kumovske radosti ovi svetitelji.

To slavoslovlje Bogu i Rodu naselilo je srce Mirjane Mire Maoduš, i sada u njemu postoji pčelinjak od slovenskih ikoničnih slovâ. U njemu pčelare njeni preci, oni pevaju pčelinje psalme… Gospodu našem Ocu pčela². Taj tihi slovni bruj pčela sa smilja i bosilja u Lici, Teslinom i njenom prapočelu, pronosi sveplodno jednoglasje zemaljskim šarom, da posvedoči gospodstvo, moć i genijalnost najblistavijeg Srbina i građanina sveta. Iz tog je istog narodnog i rodoljubivog pčelinjaka i Mira Maoduš. To je njena tačka oslonca. Otuda i njen talenat za umetnost i snaga u životu. Taj njen lički, epski, viteški predak, u njenom je duhu i dahu. Zato ona, uznoseći hvalu Tvorcu i može da oblikuje likovno uzbudljivaslikarsko-ćirilska slovna zdanja (zlatovrhe hramove), prinoseći tako svoje uzdarje – svojevrsno pčelojavljenje. I među pčelama svetlo je // kao među slovima.

„[…] Pčele su svojom pojavom delovale inspirativno na sveukupnu imaginaciju čovekovu. Od iskona pčele i njihovi proizvodi nalazili su u drevnih naroda povlašćeno mesto u magiji, mitu, u poeziji, u prirodnjačkim spisima; kasnije u naukama, u umetnosti. To je zato što su pčele i same umetnici u proizvodnji životnog Smisla kao trijumfa nad smrću, hladnoćom i ništavilom. […]”³

Noseći u sebi dar i odgovornost za odabiranje najstarijeg korenja, najstarijih zaveta i znamenja, najdubljih duhovnih spona, opredelila se za ćirilicu, tajnu sabornosti bratskih slovenskih naroda. Za Miru svako slovo je znamen koji ima duhovni smisao i po(r)uku. Zato nije mogla svoje nadahnuće obezbediti na tvrđem, a uzvišenijem mestu. Ćirilica je naše bogoslužbeno pismo, vertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Slovo je Svetlost na ovim rodoljubivim platnima, što nas sa večnošću spajaju. Jedinstvenim likovnim jezikom, Mira slikajući slova proslavlja Logos, nudeći našem čuvstvu slikarsko-poetske propovedi, što je cilj pravoslavne slovesnosti.

Mirjana Madouš

Bogotražiteljska umetnost Mire Maoduš, vodi nas kroz crkvenoslovensku, odnosno srpsku i rusku ćirilometodijevsku tradiciju. Ovo slovno putovanje je i pojanje, kao odjek nesebične ljubavi u Svetoj Trojici, u kojem još boje vizantijski sviću… (kod pravoslavnih naroda, naslednika tog moćnog, umetničkog Carstva) u likovnom odrazu prisustva Svete Trojice u „čudu” Liturgije. Ison – taj tihi bruj Svetoga Duha Boga Ishodećeg iz Tišine Oca.

Ison je let orlova u duhu, treći, najvažniji sastojak jezika, sadržan u pravoslavnoj punoti Pedestnice.

Umetnost doprinosi ucelinjenoj radosti teologije. Nadahnuti i talentovani neimari Svete Sofije znali su drevnu helensku tajnu, zato je osveštani prostor tog hrama u potpunosti bio posvećen hvaleniju Božanskog Logosa. Mira je spoznala tu tajnu, i zato na njenim slikama, izdancima duše i duha, plamte boje u ritmu srpskih i ruskih pismena koje tvore reči s akcentima, jer znak je carstvenosti i orlovskog uzleta jednog jezika, da on može naglaskom da bude ovaploćena „Muzika Boga”. Zato ova milozvučna slova, slavopoj Bogu, donose čudesnu Svetlost, Bogojavljenje i radost duhu. Mira je zadivljena likovima svetih ratnika, svetih mučenika i svetih arhanđela. Njena slikarska poetika svedoči da pravoslavni umetnik ima mudrost razlikovanja: on saglašava (umetnički postupak) samo sa lepotom preobraženjskog sveta – otkrivenost u Hristu Bogu. Zato mu Najveći Umetnik i daje hrabrost da menja najpre sebe, pa i svet oko sebe – unošenjem i čudesnim umnožavanjem hlebova Lepote Božije…

Kuda nas je Mira povela? U slovenske predele pčelinjeg raznobojnog molitvenog bruja u Svetlosti koju duša doziva (jektenija). U one predele i prostore duhovnosti koji zahtevaju molitvenu iskrenost i čistotu. Ka čudesnom i čudotvornom izvoru Savine vode – to je naša izvorno čista vera pravoslavna, koja izvire iz krsta što ga je Svetitelj načinio u našoj žednoj duši. Sa tog nepresušnog vrela, oradostimo se svetosavskom ljubavlju, dobrotom i milošću. Prizori koje ćemo za koji čas upiti vlažnim okom, pokazaće nam Mirin način stvaralačkog čina, da vidimo harmoniju oblika u sazvučju boja, poput majstora sa Kosova i Metohije – prestonice srpskog umetničkog carstva, Svete gore fruškogorske i Matuške Rusije, jer ti su nam zaveti tako blizu srcu. U ovom beskrajnom roju slovenskih slova, Mira Maoduš je uspela da dočara čaroliju košnice. Ta mistična Tajna, sadržana je u njenom umetničkom slovnom putovanju kroz vaseljensku duhovnu istoriju.

Nadarena i strpljiva ruka, zadivljena lepotom srpskih i ruskih pismena (Svetlost dolazi sa Istoka), potvrđuje da je nepresušan svetosavski medotočni izvor i nepobediva snaga svetih srpskih i ruskih predaka. Jer, Logos se očovečio, da bismo se mi obožili.