Савремени бетон који се користи у свему – од путева преко зграда до мостова – може да попусти за пола века. Али хиљадама година након што се Римско царство распало, његова бетонска здања и даље стоје. Научници су коначно схватили зашто: то је посебан састојак који чини цемент јачим, а не слабији током времена.
Своје трагање су започели древним рецептом који је смислио римски инжењер Маркус Витрувиус 30. године пре нове ере. Справљан је од вулканског пепела, вапненца и морске воде, помешаног с вулканским стенама, наливан у дрвене калупе и више пута потопан у морску воду.
Историја садржи многе доказе издржљивости римског бетона, укључујући тајну белешку 79. године пре Христа која описује бетон изложен морској води као „камену масу натопљенуталасима и сваког дана све јачу”. Шта ово значи? Да би сазнали, истраживачи су извадили узорке у заливу Позуоли близу Напуља. Када су их проучили, установили су да је морска вода растворила састојке вулканског пепела, што је омогућило раст нових везивних минерала.
За једну деценију у бетону се створио веома редак хидротермални минерални материјал алуминијум тоберморит, одавно познат да јача римски бетон. Може се добити у лабораторији, али га је врло тешко уградити у бетон. Када морска вода струји кроз цементну матрицу, она реагује с вулканским пепелом и кристалима и образује алуминијум тоберморит и порозни минерал филипсит.
Дакле, хоћемо ли ускоро видети јаче стубове и лукове? Потребно је да прохује векови да би оба минерала ојачала бетон, зато данашњи научници увелико раде на томе да смисле савремени облик римског цемента.
