Може се рећи да су Пупин и Вилсон заједнички деловали у прикупљању помоћи српској војсци и народу у тешким годинама Великог рата.
Др Александар Лукић
Ускоро ће нови булевар који треба да споји Булевар војводе Мишића и Карађорђеву улицу добити име по 28. америчком председнику, Томасу Вудроу Вилсону, а према предлогу председника Србије на том потезу биће му подигнут и споменик. Сама чињеница да је то барем четврти амерички председник који у Београду добија велику улицу, говори нам много о историјским везама Србије, тј. Југославије и Сједињених Америчких Држава.
Чак ни нехумана и бесправна агресија из 1999. године није довела до тога да се америчким председницима одузму улице, што на пример није важило за совјетског маршала Толбухина и генерала Жданова који су 1944. године ослобађали Београд, а да никакве агресије није било, чак напротив. Генерал Жданов изгубио је и живот у авионској несрећи на Авали 19. октобра 1964. године када је требало да допутује у Београд на прославу 20 година од ослобођења Београда. Њему је 1997. године одузета улица у центру града са образложењем да се улици само враћа првобитан назив, а можда ипак и зато што се управо у тој улици налази британска амбасада.
Ко је био Вилсон и зашто је заслужио да у главном граду Србије, после Вашингтона, Рузвелта и Кенедија, добије своју улицу, а за разлику од претходника и споменик? Вилсон је по рођењу, 1856. године, добио име Томас, али када због блиског сродства није могао да се ожени Хенријетом Вудро, узео је њено презиме као своје друго име, које је временом сасвим заменило оно прво, тако да је данас познат као Вудро, а не Томас Вилсон. Године 1886. одбранио је докторску дисертацију из политичких наука на Универзитету Џон Хопкинс. На Принстону је 1902. постао ректор и на том месту остао све до 1910. године, а 1913. је постао амерички председник, први са докторском титулом и за сада последњи.
Можда би, међутим, могао да буде допуњен тако што би се сачинио заједнички споменик Вилсону и Пупину, чиме би се у сећање призвало српско-америчко пријатељство на личном, националном и државном плану
„Ако хоћеш себи да створиш непријатеље, пробај нешто да промениш”, говорио је Вилсон, свестан тога какве све потешкоће и препреке унутар и сопственог естаблишмента могу да се појаве када покушаваш да владаш, руководећи се филозофским начелима правичности. На сличне препреке унутар онога што се данас одређује као „дубока држава”, наилази и данашњи амерички председник, наравно у другачијем историјском контексту. Међутим, уједињује их пацифизам и намера да нешто промене. Иако може да делује чудно, утисак је да је и Трамп пацифистички оријентисан, као и Вилсон. (Обратити пажњу рецимо на последњи његов говор у Уједињеним нацијама, али и на то да није покренуо ниједан „свој” рат и да се одмерено понаша у кризним ситуацијама као што је рецимо она у Сирији). Иако је Вилсон, дакле, био свестан тога да промене доносе невоље, његова владавина (1913-1921) обележена је сталном тежњом за променама, како на унутрашњем плану, тако и у међународним оквирима.
Оно што је за нас посебно важно, међутим, јесте његово пријатељство са нашим научником и великим патриотом Михајлом Пупином. Из тог пријатељства и свега онога што је Вилсона, као доктора политичких наука, одликовало и, наравно, херојске борбе српског народа за слободу у Великом рату, проистекла је и његова наклоност према Србији. Може се рећи да су Пупин и Вилсон заједнички деловали у прикупљању помоћи српској војсци и народу у тешким годинама Великог рата.
Дана 28. јула 1918. године, на четврту годишњицу аустроугарске објаве рата Србији, Вилсон је у Сједињеним Државама прогласио Српски дан и тада се српска застава вијорила на зградама институција у Америци, па и на Белој кући. Тим поводом Вилсон је послао знамениту поруку српском народу у којој се између осталог каже: „Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила, иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећање са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом.”
У то име, Вилсон је позвао амерички народ свих вероисповести да у богослужењима у недељу 28. јула те године искажу саосећање „са овим подјармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама”.
Из свега наведеног произлази да је Томас Вудро Вилсон заслужио и булевар и споменик у главном граду Србије и да је председников предлог примерен. Можда би, међутим, могао да буде допуњен тако што би се сачинио заједнички споменик Вилсону и Пупину, чиме би се у сећање призвало српско-америчко пријатељство на личном, националном и државном плану. А садашњи амерички председник Доналд Трамп који, као што смо навели, има додирних тачака са принципима Томаса Вудроа Вилсона, у прилици је да у историју уђе на сличан начин, делујући у корист мира и толеранције међу народима, иако за то вероватно неће добити Нобелову награду. Када дође време за свечаност око, надајмо се, заједничког споменика Вилсону и Пупину, америчком председнику свакако треба упутити добро образложен позив да заједно са српским председником и открије споменик.
(Извор Политика)
