Kада неки приручник с упутствима за употребу језика пише социолошкиња и политиколошкиња и књижевна критичарка (како се потписују ауторке Приручника за употребу родно осетљивог језика) по налогу Владиног тела, а предговор се препусти министарки (по образовању доктору економских наука), онда заиста наука о језику добије политички контекст.
Др Светлана Слијепчевић-Бјеливук
Додуше, оваквом уопштеношћу бисмо се чак и огрешили о науку, јер у поменутом приручнику нема много тога научног, нарочито не из лингвистичког угла. Другим речима, да бисмо нешто политички контекстуализовали, нужно је да постоје одређени политички процес (демократизација друштва), одређена политичка активност (израда политичког акта за потребе Владиног тела) и да у њему учествују политички актери (министарка, институције и тела у оквиру Владе и томе слично).
Узимајући у обзир сврху и начин настанка овог приручника, а не занемарујући његов садржај, јасно је да је у његовој позадини пре свега политика, док је наука о језику овде само (зло)употребљена.
У самом приручнику дат је леп теоријски лингвистички оквир, али је реализација тог оквира врло слабашна: један широк појам, какав је родно осетљив језик, сведен је, невешто и нетачно, на употребу суфикса којима се стварају именице са значењем занимања, титуле и звања особа женског пола.
Можда се ни то не би чинило проблематичним да су за ову сврху ове именице начињене према творбеним моделима српског језика. Међутим, већина њих није: психолошкиња, социолошкиња, политиколошкиња и томе слично добијене су додавањем суфикса на придев, а не додавањем суфикса на именицу мушког рода, по моделу својственом српском језику (доктор-ка, професор-ка, активист-киња, феминист-киња).
На крају, остаје питање да ли се оваквим приступима најављује време у којем ће лингвисти (и лингвисткиње) моћи, на основу нацрта грађевинских инжењера, да направе пројектне планове за српске коридоре
Oвакве речи не задовољавају ниједан од шест критеријума за нормирање. Упитно је тврђење да су засноване на емпиријском истраживању публицистике будући да се и најједноставнијом претрагом на интернету види разлика у фреквентности именица мушког рода за означавање занимања, титула и звања оба пола наспрам именица женског рода (примера ради, у „Политици” 2006. године пише се о ухапшеним професорима Правног факултета у афери „Индекс” и када се говори о женама, а 2019. године, у „Вечерњим новостима” о малверзацијама декана Филолошког факултета иако је на тој функцији жена). Такође, фреквентност није пресудни критеријум за нормирање, што је лингвистички аксиом. Одатле и констатација с почетка да овај приручник нема много везе с науком.
Илустрација (Влада Србије)
С друге стране, када се прочита реаговање професорке емерите, немогуће је не уочити да је цео њен текст, заправо, изграђен на принципима и механизмима политичког дискурса. У политичком дискурсу заступљени су готово увек механизми делегитимизације опонента и механизми манипулације с циљем убеђивања публике да је легитимитет на страни онога ко се тим средствима служи. У конкретном тексту ове механизме налазимо на многим местима: опонирајући колегиници Николић, ауторка је најпре представља једнодимензионално – као председницу Форума жена ДС, занемарујући при томе да је Марина Николић доктор филолошких наука, научни сарадник у Институту за српски језик САНУ, ванредни професор универзитета, члан Одбора за стандардизацију српског језика, дакле, занемарујући све њене стручне компетенције да о стручном аспекту поменутог приручника говори.
Сводећи њен рад на функцију, ауторка јој приписује жељу за добијањем политичких поена управо користећи средства својствена самим политичарима! Истовремено, истурајући у први план њене политичке активности на рачун њеног (основног) научног ангажовања, доприноси мањој видљивости жена у науци, што је супротно тежњама за које се залаже приручник који је сама рецензирала!
Затим, замена теза и удаљавање од теме, својеврсни маркери политичког комуницирања, овде су очигледни када се као пример сексизма наводи захвалност у монографији колегинице Николић.
Желећи да одбрани приручник чији је рецензент, професорка емерита наступа из позиције моћи, такође врло својствене политичарима, тако што колегиници Николић даје савете за потенцијалне политичке активности у оквиру странке. Међутим, треба похвалити признање да се сарадници Центра за женске студије залажу за ставове супротне научним, какав је став да стандардни језик формирају сви чланови и чланице језичке заједнице током времена кроз које пролази процес нормирања. С оваквим упориштем, све написано у поменутом приручнику добија свој смисао, с тим да политичка позадина остаје (благо) замагљена.
На крају, остаје питање да ли се оваквим приступима најављује време у којем ће лингвисти (и лингвисткиње) моћи, на основу нацрта грађевинских инжењера, да направе пројектне планове за српске коридоре.
(Поводом текста „У позадини науке о језику увек је политика” професорке Свенке Савић, Данас, 15. август)
(Извор Данас)
Vrlo odmeren i potkrepljen komentar mlade naučne saradnice. Još jednom je rdonoravnopravna borkinja S. S. pokazala da se ne rukovodi naučnim merilima, već ideološkim pogledima.