U eksperimentima kojima se ispituje društveno ponašanje miševi su uglavnom agresivni u konfliktnim situacijama. Međutim, naučnici su pronašli način da ih privole da se ponašaju kooperativnije.
Konflikt interesa postoji i kod životinja, pa one nesvesno usvajaju različite strategije kako bi pobedile svoju konkurenciju. Naravno, jači ostvaraju svoje interese na račun slabijih, a takva strategija može da bude i skupa ukoliko zahteva korišćenje sile.
Sa druge strane, postoje i manje nasilne i ređe primenljive strategije koje se uče ponavljanjem istih situacija. Tako teorijska i eksperimentalna istraživanja pokazuju da saradnja zavisi od kognitivnih procesa koji treba da nadvladaju impuls za ostvarivanjem opipljivih nagrada. Ovu teoriju nedavno je potvrdila studija koju su sproveli istraživači na čelu sa Il Hvanom Koenom sa južnokorejskog Instituta osnovnih nauka, objavljena u časopisu Nature Communications.
Oni su pokazali da par miševa može da nauči da koordiniše svoje ponašanje kako bi postigli podjednaku distribuciju nagrada, ali samo onda kada nagrada nije hrana, već se isporučuje direktno u mozak.
Kao što je i očekivano, kada je miševima
nagrada bila hrana, onaj dominantniji je
naterao drugog, slabijeg, u centralnu
startnu zonu kako bi igra opet počela
i onda monopolizovao nagradu.
Miševi su, inače, vrlo fleskibilni kada je reč o ponašanju u društvu. Kod niske gustine naseljenosti, oni agresivno brane svoju teritoriju, dok kod veće gustine razvijaju strogu hijerarhiju u kojoj postoji mužjak koji dominira i ima svoje podređene. Međutim, ni u jednom od ova dva scenarija nema mnogo mesta za saradnju. Kod mužjaka miševa društveni rang se stiče i utvrđuje veličinim, agresivnošću i upornošću. Na osnovu toga oni odlučuju da li vredi boriti se za nešto, pa ukoliko njihov protivnik daleko prednjači u pomenutim karakteristikama, oni će odustati.
Kako bi utvrdili da li miševi imaju kapacitet da nadvladaju svoje urođene tendencije ka rešavanju problema agresijom, Koe i njegovi saradnici suočili su ih sa jednim zadatkom povezanim sa kooridinacijom u prostoru. Postavili su kutiju koja je dvema pregradama podeljena na tri komore i trenirali miševe da sa centralne startne pozicije, odnosno iz centralne komore, prate vizuelni znak i odu u levu ili desnu komoru da prime nagradu. Potom su postavili prethodno istreniran par miševa da zajedno isprobaju ovaj eksperiment.
Na čekanju (Vikipedija)
Na početku su se oba miša našla na centralnoj startnoj poziciji. Prvi miš koji je prateći vizuelni znak ušao u pravu komoru dobio je nagradu u vidu hrane ili bežične stimulacije mozga (WBS) koja nadilazi sve druge nagrade, uključujući vodu, hranu i seks. U WBS eksperimentima stimulans je bio nagrada ukoliko bi i drugi miš ušao u pravu komoru. To, naravno, nije bilo moguće kada je nagrada hrana.
Kao što je i očekivano, kada je miševima nagrada bila hrana, onaj dominantniji je naterao drugog, slabijeg, u centralnu startnu zonu kako bi igra opet počela i onda monopolizovao nagradu. Nasuprot tome, Koe i njegovi saradnici su ustanovili da su one životinje kojima je dat stimulans kao nagrada razvile i zadržale „pravilo alternativnog dodeljivanja” tako da svaki miš u paru monopolizuje samo jednu komoru sa nagradom i ne odlazi u drugu i to odlazi u onu u koju je naučio da ide dok je bio treniran pojedinačno.
Jedan miš je dobijao nagradu onda kada se ona nalazila u levoj komori, a drugi kada se ona nalazila u desnoj. Ukratko, miševi su naučili pravilo koje kaže da kada svetli lampica pored njihovog startnog mesta, onda odlaze u komoru bližu lampici. Prateći ovo pravilo miševi su povećali i ukupan broj nagrada, ali i ravnopravnost dodeljivanja.
Zaključak istraživanja jeste da postoje
određeni faktori koji ograničavaju
saradnju, kao što su lišavanje hrane i
prisustvo snažnog apetitivnog
stimulusa kao što je ovde hrana.
Eksperiment je pokazao da je stimulans uspeo da nadvlada hijerarhiju i despotsko ponašanje koje se razvilo kada je nagrada bila hrana. U eksperimentima u kojima je korišćen ovaj stimulans miševi su pratili pravila i pokazali veoma malo agresije koja je imala minimalni efekat na njihov izbor ponašanja. Čak ni asimetrija u veličini uparenih miševa, koja je ključna karakteristika socijalnog statusa, nije uticala na saradnju izazvanu stimulansom.
Čak i onda kada su istraživači napravili nove parove u kojima su oba miša već bila trenirana i imala su svoju stranu koju preferiraju, životinje su veoma brzo primenile pravilo alternativnog dodeljivanja čime su pokazala neverovatnu fleksibilnost. Zaključak istraživanja jeste da postoje određeni faktori koji ograničavaju saradnju, kao što su lišavanje hrane i prisustvo snažnog apetitivnog stimulusa kao što je ovde hrana.
Hrana je svim miševima bila vidljiva u eksperimentima u kojima je korišćena kao nagrada. Sa druge strane, iako je svetlosni signal pokazivao prisustvo WBS stimulansa, miš koji nije dobijao nagradu nikako nije mogao da zna za njeno postojanje. Ovo istraživanje je, prema mišljenju eksperata, dragoceno kada je reč o proučavanju saradnje među životinjama, naročito danas kada je tu saradnju teško ali i kontroverzno proučavati u laboratorijama.
(Ivana Nikolić, CPN)
