Данас модерна наука открива све више његових невероватних, за здравље корисних својстава, укључујући блокирање упала и раста бактерија и помоћ при регулацији шећера у крви.
Цимет је одличан извор мангана, гвожђа, калцијума, бакра и цинка, а стручњаци препоручују да се овај зачин додаје кафи, воћним соковима, житарицама, пециву. Његова историја препуна је магија и враџбина. Спомиње се чак 2.000 година пре нове ере, али и у „Библији”, док се у азијским културама хиљадама година користи у медицинске сврхе.
Карактеристична егзотична арома цимета за многе је прва асоцијација на колаче, али многи не знају да цимет није само укусни додатак слаткишима, већ и природни лек. Прва белешка о цимету долази из старе Кине. Према кинеском предању, овај зачин је у исхрани користио Пенг Зуа, за кога се верује да је живео 888 година. Од цимета се, наводно, правило вино чија је само једна кап давала телу боју злата.
Био је један од првих зачина који је стигао на Медитеран. Стари Египћани користили су цимет за балсамовање и у разним ритуалима врачања, а могуће и у кулинарске сврхе. Цимет се помиње у Старом завету и у списима на санскриту.
Од давнина приписивала су му се магична својства, користио се за припрему „љубавног напитка“, а примењивао се и у лековите сврхе. Лекари у у Старом Риму преписивали су га за лечење прехладе, у облику врућих жестоких алкохолних пића у која су умакали штапиће цимета.
Данас модерна наука открива све више његових невероватних, за здравље корисних својстава, укључујући блокирање упала и раста бактерија и помоћ при регулацији шећера у крви. Повољно утиче на висину масти и холестерола у телу. Цимет обилује прехрамбеним влакнима, манганом, калцијумом и гвожђем, а у нешто мањој мери садржи магнезијум, селен, цинк витамин Ц и К. Сам зачин је његова кора, ољуштена с танких гранчица. Спољна кора се ољушти и баца, а унутрашња се увија у штапиће који су пречника око два и по сантиметра.
(Извор РТС)
