Мрежа тунела испод малог сибирског места заузима површину од 7.000 квадратних метара, што је, илустрације ради, веће од Беле куће.
Тунели се простиру дубоко у слоју пермафроста испод Нови Порта и представљају подземни лавиринт, који је реликвија неких прошлих времена и тријумф врхунског немачког инжењерства у једном од најнегостољубивијих делова света, пише „Сајбиријан тајмс”.
Мрежа тунела испод малог сибирског места заузима површину од 7.000 квадратних метара, што је, илустрације ради, веће од Беле куће.
Неки од подземних ледених тунела дугачки
су 140 метара, а заједно су чинили џиновско
и веома безбедно и поуздано складиште у
којем је температура стално минус 12
до минус 14 степени Целзијуса.
Ископали су их и исклесали у залеђеној земљи принудни радници, попут Немца Густава Бакмана, протерани у Сибир за време и после Другог светског рата. Направљен педесетих година прошлог века, овај интригантни инжењерски успех представља највеће складиште у пермафросту направљено људском руком.
Густав Бакман (Википедија)
Циљ је био да се очува тек уловљена риба пре обраде и извоза у западну Европу, тадашњем главном извозном тржишту СССР-а. Укратко, то је џиновски природни замрзивач. Задужен за изградњу тог амбициозног пројекта био је Немац Густав Бакман, који је као тридесетогодишњак био прогнан из Лењинграда 1942. године, док је трајала сурова опсада тог града.
Бакман је био потомак истакнуте немачке породице из Санкт Петербурга из периода царске Русије, а прогнан је да буде радник у арктичком постројењу за обраду рибе у Нови Порту, на ушћу реке Об. Брзо је постао техничар. Потом и инжењер који је предложио, а онда и надгледао градњу џиновског замрзивача.
Под његовим будним оком, даноноћне смене од 15 до 20 људи смењивале су се у копању пространих хоризонталних окана у као камен тврдом пермафросту. Оруђе које су користили, попут пијука, морало је често да се оштри и поправља због тврдоће земље.
Историчар Андреј Огородников објаснио је да су радници радили у три смене и да им је требало десет година да заврше читав пројекат. Радови су завршени 1956. године, три године након Стаљинове смрти.
Неки од подземних ледених тунела дугачки су 140 метара, а заједно су чинили џиновско и веома безбедно и поуздано складиште у којем је температура стално минус 12 до минус 14 степени Целзијуса.
Пермафрост је тло у нлизу површине, које се налази на температури тачке мржњења воде (нула степени Целзијуса) или испод ње у периоду од најмање две до неколико хиљада година. Термин је изведен је две енглеске речи –
perma, скраћеница од permanently (трајан) и frost (мраз). Буквални превод на српски био би „трајни мраз”.
(Извор РТС)
