Немојмо никако пропустити да кажемо да је Завиши Јањићу, гласовитом српском и светском научнику, додељено 2013. године највеће признање у области метеорологије – награда ИМО, иза које стоји Светска метеоролошка организација (СМО). Она је пандан Нобеловој за физику, хемију, медицину и економију или, пак, равна највишем светском признању у математике – Филдсовој медаљи (на којој је исписана Архимедова крилатица: Transire suum pectus mundoque potiri, што значи „Уздигни се изнад себе и схвати свет”).
Последњег мартовског дана у Вашингтону је, у 71. години живота, преминуо проф. др Завиша Јањић, метеоролог светског гласа, дописни члан Српске академије наука и уметности. Јањић је рођен у Чачку, 26. фебруара 1949. године. Матурирао је у Чачанској гимназији као ђак генерације, поневши једини новоустановљену – Вукову диплому. Реч је о једном од најрелевантнијих светских метеоролога последње четвртине 20. века, а у првом индикту трећег миленијума, и у ово неколико година приде, Јањићево име и чувење, у стручним круговима, на фреквентности су само добијали. Бриљантни чачански гимназијалац, а потоњи студент Природно-математичког факултета дипломирао је и магистрирао метеорологију на Београдском универзитету. У 27. години је докторирао на Загребачком свеучилишту (одвели су га извесни етички разлози).
Радио је изнајпре у Београду, у Савезном и Републичком хидрометеоролошком заводу. Као редован професор, извесно време провео на београдском Физичком факултету. У Лондону се обрео средином седамдесетих – метеорологијом се бавио у тамошњем Европском центру за средњорочну прогнозу времена. Затим је боравио у Немачкој, упослење добио на Универзитету у Хамбургу. Потом је прешао у САД, где је истраживања наставио у Нациналном метеоролошком центру у Вашингтону.
Као научни сарадник по позиву, од 1999. ради у САД, у Националном центру за прогнозу животне средине, такође у америчкој престоници. Његов научни рад усредсређен је од почетка на проблеме математичког моделирања атмосфере, то јест на развој нумеричких модела за прогнозу времена. Још као студент треће године најављивао је, веома конкретно, извесна побољшања и новуме у израчунавању прогностичких варијабли и параметара. Језик на којем је у то време превасходно размишљао – а и годинама потом – беше језик математике, оријентисан и примењен на феномене из области метеорологије.
Већ крајем седамдесетих предложио је један од првих савремених, шире прихваћених, оперативних прогностичких система. Његови научни доприноси уткани су у теоријску основу такозваних регионалних модела атмосфере, који се користе широм света. Конкретно: задуго већ, у метеоролошкој служби САД, као и у одговарајућим установама у низу западноевропских земаља, за краткорочну временску прогнозу користи се модел Ета, Завише Јњића. И нови нехидростатички модел (NMM – Nonhydrostatic Mesoscale Model), који је синтеза његовог досадашњег рада, на велика врата постао је оперативан у метеоролошкој пракси САД (2009).
Бројни радови објављени су му у водећим научним и стручним часописима и преко 9.800 пута су цитирани. Неки од значајних појмова и поступака у метеорологији названи су и именом Завише Јањића: у области такозване влажне конвекције поступак Betts-Miler-Janjic Convection, као што стручњаци знају и за термин Mellor-Yamada-Janjic Turbulence.
Својевремено је обзнанио наилазак оног стравичног тропског циклона Изабел (ураган који је 2003. године, поткрај календарског лета – тачно 18. септембра – досегао до источне обале САД, па онда свом силином, набацујући поплавне таласе, протутњао Вирџинијом и северном Каролином, одневши око две хиљаде људских живота, да би се онда, кроз дан-два, прешавши преко западне Пенсилваније и западног Њујорка, распршио негде на просторима јужне Канаде)…
Године 2012, предвидео је касносезонски тропски ураган Сенди, спасавши многе животе (циклон се збио на подручју Кариба – Јамајка, Куба, Хаити, Бахами – и источних делова САД и Канаде… Бискајском олујом Кристи, иначе не баш екстремно снажном (брзина ветра око 135 километара на сат), такође се антиципативно позабавио (почетком 2014. године, погодила Бискајски залив, подигла Кантабријско море, жестоко испљускала и разровашила обалу Аквитаније…
Своју истраживачку активност од 2000. наовамо Завиша Јањић углавном усмерава ка изналажењу комплексних физичко-математичких модела, то јест таквих парцијалних нелинеарних диференцијалних једначина какве би у прецизним просторно-временским координатама могле поуздано да предвиде и опишу испољавање свих већих и великих временских непогода, а нарочито оних најснажнијих и најразорнијих. Сневао је о томе да једног дана – у сфери прогностике малих размера – буде освојено тачн предвиђае и описивање временских прилика за површине радијуса не већег од једног километра или, пак, за оне које у пречнику имају тек стотинак метара.
У таквим пројекцијама беше и врло прецизно израчунавање времена настанка и трајања турбулентних дешавања у атмосфери. Маштао је о моћним рачунарима какви ће изузетно усавршене и комплексне нумеричке моделе моћи непогрешиво оперативно да третирају и потврђују кроз тренутно добијање резултата. Зацело, Завиша Јањић је словио за једног од водећих светских научника у стварању физичко-математичких модела атмосфере у свету. Креатор је четири генерације аналитичких симулација, све су операционализоване и широм света се примењују.
Немојмо никако пропустити да кажемо да је Завиши Јањићу, гласовитом српском и светском научнику, додељено 2013. године највеће признање у области метеорологије – награда ИМО, иза које стоји Светска метеоролошка организација (СМО). Она је пандан Нобеловој за физику, хемију, медицину и економију или, пак, равна највишем светском признању у математике – Филдсовој медаљи (на којој је исписана Архимедова крилатица: Transire suum pectus mundoque potiri, што значи „Уздигни се изнад себе и схвати свет”).
Током безамло тридесет минулих година Завиша Јањић био је тежак инвалид; Не баш као Стивен Хокинг, али приближно толико. Три деценије проживео је као квадриплегичар, у колицима на акумулаторски погон. Могао је рачунати само са врло ограниченим покретањем једне подлактице и шаке. Даноноћну помоћ и неуморну подршку имао је од своје супруге Гордане и две кћерке, Ксеније и Тијане. Након саобраћајне несреће и тешке повреде кичме, изгубио је моторику. Успео је, међутим, да поврати ментални и умни потенцијал, неопходан за творење научно употребљивих идеја и за креирање драгоцених побољшања код помињаних метеоролошких математичких модела.
У престоном граду Сједињених Држава почиваће велики научник из Чачка, вековаће надомак реке Потомак, а не у брежју које гледа на завичајну Западну Мораву. Ипак, и у будућности, обретаће се Завиша и на вољеној Морави, још како. Завиша Јањић није добио ни Октобарску, ни Децембарску награду града Чачка. А и како би дошао на ред?
Братислав Јевтовић
