„Блиски сусрет” одиграће се за отприлике 240.000 до 470.000 година. Из Ортовог облака мноштво мањих и већих ледених небеских тела биће избачено – једна у далека космичка пространства, друга у смеру наше планете. Шта се збило пре, отприлике, 70.000 година када је савремени човек излазио из „еволуционе сенке” својих претеча, а неандерталац се увелико налазио на стази ишчезавања?
Британска списатељица Џејн Тејлор, веома вична и у бакрорезу, почетком 19. века запитала се у својој песми: „Звездо мала, звездо сјајна, реци шта је твоја тајна?”
Једна од две у загрљају (бинарна
звезда), сувопарно названа HP 85605,
проћи ће покрај Сунчевог система.
Можда се одгонетка скрива у сазвежђу Херкула, 16.000 светлосних година од Земље. (Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је отприлике 9,6 хиљада милијарди километара).
Једна од две у загрљају (бинарна звезда), сувопарно названа HP 85605, проћи ће покрај Сунчевог система. Када? За отприлике 240.000 до 470.000 година. На којем растојању? На око 8.000 пута већој раздаљини која раздваја Земљу од Сунца или, астрономским речником, на 8.000 астрономских јединица.
Иако се видљиви космос у свим смеровима простире 46 милијарди светлосних година, то је „блиски сусрет” јер ће се одиграти на само 50 светлосних дана од нас (светлосна година се, дакле, може математички поделити). Колико је то опасно?
У секунди 30 километара
У скорашњем научном чланку др Корин Бејлер-Џонс, из Макс Планковог института за астрономију у Хајделбергу, изразила је стрепњу – на темељу властитих прорачуна – да би пролазак утицао на Ортов облак, огроман прстен састављен од безброј малених ледених небеских тела (остаци заостали из доба уобличавања планета).
Многа од тих ледених небеских тела,
мањих и већих, биће избачена –
једна у даља космичка пространства,
друга ка нашој планети.
Према претпоставци холандског астронома Јана Хендрика Орта, по коме је добио име, он окружује Сунчев систем на одстојању од 50.000 до 200.000 астрономских јединица. Нема сумње да ће долазећа звезда проћи кроз ово подручје брзином од 30 километара у секунди (или готово 110.000 на сат!) и пореметити га. Шта ће се, у том случају, догодити?
Многа од тих ледених небеских тела, мањих и већих, биће избачена – једна у даља космичка пространства, друга ка нашој планети. Људски род суочиће се с последицама – према тумачењу Корин Бејлер-Џонс не сувише великим – које би потрајале милион година.
Оваква мимоилажења су доста ретка, уобичајена су у „двојним звездама” (бинарни системи) када су „бели патуљци” или неутронске звезде ухваћени – захваљујући међусобном привлачењу (и надвлачењу) – у својеврсни „космички плес”, у којем једна око друге обигравају. Две неутронске се, чак, напослетку обједине у једну.
Након проучавања више од 50.000 у нашој галаксији, Корни Бејлер-Џонс предвиђа да ће најављена, од свих које ће се приближити Сунчевом систему, пропутовати на најмањем растојању. С готово 90 одсто тачности она је израчунала да се нешто слично збило пре 3,8 милиона година: звезда Гама Микроскопи, два и по пута масивнија од Сунца, прошла је на око три пута мањој до један и по пута већој удаљености, узрокујући велике сметње у Ортовом облаку.
На Земљи су тада на две ноге гегали (и рукама се у ходу испомагали) аустралопитеци с мањом мајмунском вилицом. Уколико су прорачуни тачни, следећи „блиски сусрет” са звездом патуљком (GL 710) требало би да буде за 1,3 милиона година.
А шта је са Немезом?
Чувени научни часопис „Астрофизикал џорлан летерс” објавио је да је пре отприлике 70.000 година када је савремени човек излазио из „еволуционе сенке” својих претеча на путу из Африке, а неандерталац се увелико налазио на стази изчезавања, две звезде – „црвени патуљак” и „браон патуљак” – промакле надомак Земље у „заносном загрљаљу”.
Добро, немојте помислити да су се дословце обгрлиле. Не, обигравале су једна око друге тако што је већа привлачила мању, а мања се опирала. Ни у космосу сила Бога не моли, то на време схватите!
Скорашњи прорачуни су Немезу или
„звезду смрти” отпремили у сетно
сећање. Никада није ни постојала.
Пројуриле су довољно близу – на краће од једне светлосне године – спољашњим подручјем Ортовог облака, што је, свакако, разбудило комете из „леденог дремежа”. Да ли је нека (или неколико) била избачена ка Земљи? Извесно је да наши рани преци нису били угрожени. Хиљадама година доцније већу су прозвали Шулцовом звездом, у славу немачког астронома.
То се одиграло на растојању које 53.000 пута надмашује удаљеност Земље од Сунца, брзином од 83 километра у секунди (299.000 километара на сат), што је малтне троструко брже од оне поменуте на почетку. Слични проласци се, у просеку, дешавају сваких девет милиона година.
„Црвени патуљак” достизао је тек осам одсто Сунчеве масе, у пратњи „браон патуљка”.
Астроном Ерик Мамаџек, са Универзитета Рочерстер у Њујорку, готово је 98 посто уверен да су неочекиване „космичке скитнице” пропутовале Ортовим облаком. Интернет је, ако сте приметили, претрпан свакојаким нагађањима да је то била звезда Немеза, која сваких 26 милиона година ниоткуда бане у „Сунчево двориште”.
Такву претпоставку су изнели 1984. двојица палеонтолога, Дејвид Рауп и Џек Сепковски, наводећи да тајанствена посетитељка покрене кишу комета које изазову велики помор на Земљи. На први поглед испада да се Шолцова звезда прилично уклапа у ово предвиђање.
Скорашњи прорачуни су, међутим, Немезу или „звезду смрти” отпремили у сетно сећање. Никада није ни постојала. Сунцу најближа посестрима, Проксима Кентаури, далеко је 4,3 светлосне године.
Црвени или браон
Претпостављало се да је Немеза једна од две врсте звезда – црвени или браон (мрки) патуљак, који кружи око Сунца на растојању од једне до две светлосне године, даље од Ортовог облака.
На путу ка Земљи (НАСА)
„Црвени патуљци” су најмање активне звезде, најбројније су у Млечном путу (70 одсто) и имају масу од 8 до 67 посто Сунчеве. „Браон патуљци” су прошли исти пут настанка као звезда, али никада нису накупили довољну масу гаса и прашине да би у њиховој унутрашњости започела фузија. Знатно су мањи од Сунца.
Отисак у спектру
Како се одређује старост звезда? „Ниједној звезди не пише на челу колико има година, али некима се то види у спектру”, наводи астрофизичар Нил Деграс Тајсон. „У спектралној анализи свака врста атома и молекула прича своју засебну причу. Свака боја – свака таласна дужина и учесталост светлосних таласа које посматрамо – садржи причу о томе како је материја саздала звездану светлост или како је утицала на њу док се ова отискивала са звезде.”
Нарочито је један хемијски елемент користан при утврђивању година најмлађих – то је литијум. Залихе трећег по реду, уписаног у Периодној таблици (Дмитриј Иванович Мендељејев), непрекидно се смањују у космосу. Звезде више не стварају нови, само уништавају постојећи.
Михајло Терзински
