Средином 19. века чувени пољски археолог и научник Тадеуш Волански прочитао је натпис на једном археолошком налазу као Јеракле (Херакле) Словен. Реч је о необичном керамичком предмету који је први објавио Теодор Момзен 1850. године. Званично је датиран у 9. век пре Христа, према облику и језику. Пољак је приметио да натпис Херакле нема почетно слово Х и чита се Јеракле (у складу са најстаријим писмима попут винчанског) . Друга битна информација је да је реч Словен јасно записана као Склабенс, а то је назив којим су антички Латини звали искључиво Србе Словене.
Теодор Момзен био је немачки историчар, новинар, политичар, правник и стални члан парламента Пруске. Зоран Сиришки, који се бави овом темом, посебно је истакао да је један од зачетника словеномржње видевши Словене као нижу расу, а то је утицало и на његове радове будући да је био политичар и новинар. Међу бројним натписима које је објавио у својем делу Die unteritalischen Dialecte, тај предмет посебно привлачи пажњу. За разлику од уобичајених натписа на камену, био је израђен од печене глине и имао је врло необичан облик. Већ тада, средином 19. века, место његовог налаза било је непознато. Сачувани су само цртежи, преписи натписа и различита тумачења која су за собом оставили истраживачи.
Према Момзеновом опису, предмет се налазио у збирци породице Де Миничи у Ферму. Купљен је у Напуљу, док је право порекло и тада било непознато. Сам Немац је претпостављао да би могао бити луканског порекла, али ту тврдњу није могао да поткрепи опипљивим подацима. Израђен је од теракоте, са испупченом горњом површином и натписом урезаним по ободу. На обе стране налазио се приказ Херакловог топуза, тољаге, насликан црном бојом. Управо је натпис постао предмет спорења. Момзен је признао почетак натписа садржи име Херкула, односно облик који је повезао са латинским Herculis. Тако је необични предмет ушао у научну литературу као један од споменика староиталских дијалеката.
Две године касније пољски истраживач Тадеуш Волански посветио му је знатно већу пажњу. У својем делу објавио је цртеж преузет од Момзена, али је натпис прочитао другачије. Према његовом тумачењу, у тексту се налазио облик који је тумачио као Herculi slaviensi – „Херкулу словенском”. На основу тога назвао га је словенски Херкул, а у словенском преводу помиње и Крѣпкобога, кога је сматрао словенским еквивалентом Херкула. Крепко је стара словенска реч која означава оно што је снажно, чврсто, јако и постојано. Потиче од прасловенског корена крěп који се среће у многим словенским језицима и повезан је са појмовима снаге, крепости и учвршћивања. У старим текстовима речи као што су крѣпокъ, крѣпость и укрѣпити означавају јачину, снагу, утврђеност или оснажење. У савременом српском језику исти корен препознајемо у речима крепак, окрепити, поткрепити и крепост. Због тога би назив Крѣпкобог дословно значио: снажни бог, бог крепости, или бог силе и снаге.
Овде преносимо цео текст Тадеуша Воланског преведен са немачког (Словенски Херкул): Код Момзена на табли XII под бројем 35 и описан на страни 190 налази се ова кугла од печене глине на постољу с натписом, чије је место налаза непознато, а која се данас налази у збирци Де Миничија у Ферму. На обе стране кугле насликана је црном бојом тољага (clava). Натпис на постољу, на којем је кугла причвршћена, урезан је грчким словима. Јасно се чита – ИЕПЕКΛЕОΣΣКΛАБЕНΣИИ – Herculi slaviensi – Славјанском Крѣпкобогу – Херкулу словенском – Словенском Херкулу – Херкулу Словена. Ово је, колико ми је познато, најстарији помен имена Словена. Крајем XIX века споменик поново објављује Роберт Симор Конвеј у делу The Italic Dialects. Он доноси ново издање натписа и задржава читање које садржи низ слова SKLABENS, облик веома сличан ономе који је Волански сматрао значајним. Ипак, не даје никакво тумачење натписа, а најважнија напомена односи се на судбину самог предмета и изричито наводи да је „сада изгубљен” (now lost).
Посебну пажњу привлаче сами топузи приказани на предмету. Херкулови топузи тј. буздовани се у том периоду појављују врло често и начин њиховог приказивања такође указује на овај период. Топузи су несумњиво била довољно важан елемент да их и Момзен и Волански посебно помену у опису. Тиме се завршава траг који можемо поуздано пратити. Предмет који је средином XIX века још постојао у Ферму, a нестао је краја века. Због тога данас није могуће поново испитати глину, начин израде, боју, дубину уреза или слова која су код различитих аутора изазивала недоумице. Све што је преостало јесу Момзенов опис, цртежи, Волансково читање и Конвејева каснија редакција натписа.
(Огњило)
