Повратак Ануна на Земљу је условљен астрономским поравнањем Сунца, Месеца и специфичне звезде. Према прорачунима независних астронома из 2014. године, који су радили на основу делимичног нацрта Елер Мајеровог превода, тај прозор поравнања се отвара у првој половини 21. века – тачније између 2024. и 2046. године. Таблица наводи да сврха повратка лежи у процени резултата биолошког експеримента, који укључује и развој модерних људи, а покренут је тачно навијеним сатом.
Анализа необјављеног транскрипта са једне од интернет платформи открива детаље о контроверзном археолошком проналаску који из корена мења конвенционално разумевање настанка Месеца и ране људске историје. Наратор видео-снимка износи хронологију открића, превода и садржаја шесте глинене таблице из Тел Абу Салабиха, која сведочи о томе да Земљин природни сателит заправо представља вештачку творевину високо развијене ванземаљске врсте. Према наводима изнетим у материјалу, прича почиње 1923. године на локалитету Тел Абу Салабих, смештеном 18 километара северозападно од древног града Нипура у јужном Ираку. Мала британско-немачка експедиција, којом је руководио Едгар Бенкс (Еdgar Banks), откопала је шест печених глинених таблица из слоја који датира приближно из 2600. године пре нове ере. Док је пет таблица садржало стандардне административне записе – инвентаре жита и пописе стоке – шеста таблица је представљала изузетак.
У теренским белешкама експедиције из 1923. године, које се данас чувају у архиву Британског музеја, Бенкс је забележио да је шеста таблица пронађена на дубини од око четири метра у зазиданој ниши иза слоја печене цигле. Ниша је накнадно додата након завршетка здаја и премалтерисана. Иако је Бенкс фотографисао таблицу на лицу места, те фотографије никада нису објављене и налазе се под ознаком ограниченог приступа, уз забелешку да је досије рекласификован 1947. године. Шеста таблица, написана на архаичнијем облику клинастог писма који стручњаци експедиције нису могли течно да прочитају, заведена је под генеричким каталошким бројем и отпремљена у Берлин. Године 1937. прешла је у руке приватног донатора у Женеви, где је деценијама остала непреведена. Данас се налази у приватној колекцији у Швајцарској, скривена од очију јавности.
Kомплетан превод текста урадио је швајцарски асиролог Фридрих Елер Мајер (Friedrich Eller Mayer), који је на овом пројекту радио од 1962. до своје смрти 1979. Елер Мајер никада није објавио целокупан превод, а белешке су, на његов захтев, остале запечаћене 20 година. Kада су 1999. године коначно отворене, научници који су их прегледали класификовали су текст као митолошки и религијску поезију, јер се садржај потпуно косио са прихваћеном сумерском космологијом. Међутим, у материјалу се наглашава да таблица стилски уопште не личи на друге митолошке текстове тог периода. Написана је попут инжењерског дневника: садржи пописе компоненти, димензије, имена и датуме. Kореспонденција Елер Мајера, сачувана на Универзитету у Цириху, показује да је он био све уверенији да текст није религијског карактера. У писму ћерки из 1976. које је универзитет уз њену дозволу објавио 2003. Елер Мајер је оценио да је овај документ „најближе техничком запису што је сумерски језик икада произвео”. Kо су били Ануна?
Отварање таблице доноси космогонију која се разликује од стандардних сумерских прича о стварању, попут оних у „Ериду генези” или епу „Енума Елиш”. Док ти текстови говоре о боговима који стварају људе и реке, таблица из Абу Салабиха описује врсту која је већ била на Земљи када су Сумери стигли. Текст их назива именом Ануна, што је реч коју су каснији Акађани превели као Анунаки. У академским круговима уобичајено је тумачење да Ануна значи „они који су дошли с неба”, при чему се то углавном сматра поетским описом богова времена. Према анализи изнетој у снимку, таблица из Абу Салабиха уклања сваку двосмисленост: експлицитно се наводи да су Ануна стигли из тачно одређеног правца, који је дат у звезданим координатама, с циљем да заврше специфичан грађевински пројекат. Месец, који текст назива „САР”, био је финална фаза тог пројекта пре њиховог одласка. Таблица даје прецизне физичке описе седам припадника ове врсте, чије карактеристике остају непромењене кроз цео текст, иако су имали различите улоге:
Физички изглед: Били су високи између два и по и три метра (описани као виши од северних кедрова). Имали су бледу, сивосребрну кожу („кожа од хладног метала”) и очи боје дубоке воде „осветљене изнутра”.
Технолошка опрема: Носили су „штапове подељене светлости” који су пројектовали снопове различитих боја, око зглобова су имали „траке за слух” (уређаје за комуникацију), а користили су и „прозор за гледање” – равну површину која је приказивала слике удаљених места.
У тексту се појављују имена позната из сумерске митологије: Ан, Енлил, Енки, Нинхурсаг, Нана, Уту и Инана. Међутим, уместо као апстрактна божанства, они су приказани као инжењери са конкретним задужењима на „горњој инсталацији”. Енлил је управљао нижом атмосфером, Енки је био задужен за водене системе, Нинхурсаг за биолошки рад, док је Нана описан као вођа пројекта за изградњу Месеца. Насупрот званичној научној теорији да је Месец настао пре 4,5 милијарди година услед судара Земље са протопланетом Теја, таблица тврди да је сателит конструисан. Градња је, према преводу Елер Мајера, трајала укупно 20 јединица званих сар. Будући да један сар износи 3.600 година, комплетна изградња трајала је тачно 72.000 година и одвијала се у три фазе:
Сакупљање прашине (6 сара/21.600 година).
Обликовање шкољке (10 сара/36.000 година).
Сејање на високој стази (4 сара/14.400 година).
Материјалне спецификације наведене у сумерском тексту описују спољашњи слој састављен од „небеског камења” (метеорског материјала), док је унутрашња структура изграђена од „метала из дубоке земље”, које је Елер Мајер идентификовао као никл и гвожђе. Средиште је описано као „тихо место”, које је намерно остављено празно. Према томе, Месец поседује дебелу спољашњу шкољку од метеорских стена, густу металну подструктуру и огромну, шупљу унутрашњост. Наратор истиче да су ови подаци у складу са савременим научним аномалијама које званични модел не успева чисто да објасни компјутерским симулацијама:
Густина: Средња густина Месеца износи 3,34 грама по кубном центиметру, док је густина Земље 5,51 грама по кубном центриметру. Да је Месец настао од материјала одбаченог са Земље, вредности би морале бити сличније.
Сеизмички феномен: Током мисије „Аполо 12”, 1969. године, сеизмометар на лунарној површини забележио је да је Месец након намерног рушења узлетног дела модула вибрирао и „одјекивао попут звона” скоро сат времена. Чврста небеска тела брзо апсорбују енергију удара, док овакав ехо указује на шупљу унутрашњост.
Маскони (Мascons): Области необично концентрисане масе на површини Месеца, које ремете орбите сателита, позициониране су у правилном обрасцу испод највећих ударних басена, што теже објашњавају природни процеси хлађења.
У погледу геометрије, пречник Месеца (око 3.474 километара) и пречник Сунца (око 1,39 милиона километара), и њихове удаљености од Земље, налазе се у размери 1 према 400. Због тога посматрано са Земље оба тела изгледају идентичне величине на небу, што омогућава савршено потпуно помрачење сунца без преклапања или празнина – феномен који модерна наука сматра чистом коинциденцијом.
Према тексту са таблице, Ануна су конструисали Месец са четири јасне намене које директно утичу на живот на Земљи:
Стабилизација ротације („Умиривање доњег света”): Месец својом гравитацијом одржава нагиб Земљине осе на стабилних 23,4 степена. Без тог утицаја, он би током милиона година варирао између 0 и 85 степени, изазивајући климатски хаос под којим комплексни биолошки системи не би могли да се развију. Месец је морао имати тачно одређену масу и удаљеност да би обезбедио стабилну климу.
Покретање плиме и осеке („Привлачење вода”): Постављен на специфичну дистанцу, Месец ствара ритмичко кретање мора које обогаћује плитке воде кисеоником. Текст то назива „дисањем ивица”, описујући међуплимне зоне где модерни биолози лоцирају настанак првог сложеног вишећелијског живота.
Надзорна станица („Место за посматрање”): Месец је функционисао као платформа са које су Ануна посматрали површину Земље. У тексту се описују прозори, места за уређаје за гледање и унутрашњи систем коридора.
Маркери повратка: Месец је постављен у специфичну орбиталну позицију да би за неку будућу сврху означио локацију Земље.
Одлазак Ануна са Земље описан је у три фазе. Прва, која је трајала 3.600 година (један сар), подразумевала је окупљање 3.600 инжењера и пратећег особља на локацији „Висока капија”, односно у Еридуу – граду који се у месопотамској традицији сматра првим основаним градом на Земљи (савремени локалитет Тел Абу Шахин).
Друга је била успињање становништва ођедном, помоћу предмета које текст назива „Ановим чамцима” (у другим текстовима се преводи као „небески бродови”). Kада се сумерски календарски запис преведе у модерно рачунање времена, овај догађај се смешта у период око 9800. године пре нове ере. То време се поклапа са завршетком млађег драјиса (наглог климатског догађаја који је окончао последње ледено доба) и почетком пољопривредне цивилизације. Таблица нуди објашњење да се клима стабилизовала управо зато што су Ануна завршили свој рад на стабилизацији Земље и напустили планету да би омогућили наредну фазу развоја.
Kао трећа наводи се крајње одредиште. Таблица даје три референтне звезде са угаоним мерењима: Сиријус, Процион и звезду у сазвежђу Лира. Пресек тих координата указује на звездани систем Вега, удаљен око 25 светлосних година од Земље. Текст имплицира да одлазак није трајан. Глагол који се користи означава путовање између градова, а не коначно напуштање. Повратак је условљен астрономским поравнањем Сунца, Месеца и специфичне звезде. Према прорачунима независних астронома из 2014. године, који су радили на основу делимичног нацрта Елер Мајеровог превода, тај прозор поравнања се отвара у првој половини 21. века – тачније између 2024. и 2046. године. Таблица наводи да сврха повратка лежи у процени резултата биолошког експеримента, који укључује и развој модерних људи, а покренут је тачно навијеним сатом.
На крају материјала се поставља питање због чега се о овим подацима не расправља јавно. Разлог је, како се тврди, структуралне природе академског система. У свету постоји око 200 активних сумеролога који зависе од малог броја институција, грантова и професорских звања, где одступање од усвојеног консензуса може окончати каријеру. Фридрих Елер Мајер је имао беспрекорне лингвистичке акредитације и детаљно документовану методологију, те критика колега није усмерена на то да је погрешно превео речи, већ да је превео садржај који према важећим историјским оквирима не би смео да постоји. Због тога је академска заједница изабрала да игнорише овај случај, остављајући јавности избор између званичне претпоставке која се ослања на низ мало вероватних космичких коинциденција и дословног читања 4.000 година старог техничког записа из Тел Абу Салабиха.
(Webtribune)
