Čuva se u Britanskom muzeju u Londonu. Pod prirodnim je svetlom bledozelene boje, ali se čudesno transformiše u crveni kada se osvetli straga. Visine je 15,8 centimetara, prečnika 13,2 i težine 700 grama.
Među najiznimnijim, a manje poznatim eksponatima Britanskog muzeja nalazi se i pehar od dikroičnog stakla koji menja boju zavisno od osvetljenja: kad je osvetljen spreda, zelene je boje, ako je straga postaje crven. To je jedini primerak rimskog stakla takve vrste koji potiče iz 4. veka i pronađen je gotovo netaknut.
Kustos Ašmolian Donald B. Harden opisuje ga kao „najspektakularniji stakleni pehar tog vremena s najsenzacionalnijim, ikad viđenim ukrasima”. Taj pehar je jedan od retkih u potpunosti očuvanih primeraka tzv. diatreta, staklenih pehara reljefno izbrušenih oboda čiji spoljašnji čipkasti sloj oponaša metalnu korpicu. Diatrete se same po sebi zbog svoje složene izrade i lepote smatraju pravim dragocenostima i bez dikroičnog efekta (učinak šarenog stakla).
Kod većine pronađenih diatreta izveden je neki apstraktni ukras pravilnog geometrijskog oblika, što pojednostavljuje izradu. Na ovom peharu, međutim, nalazimo više ljudskih figura. Tu je mitski kralj Likurg koji u napadu ludila pokušava ubiti nimfu Ambroziju. (Likurg, kralj Edona iz Trakije, bio je žestoki protivnik kulta boga Dionisa, dok su Edoni bili poznati po svom orgijastičkom poštovanju Dionisa). Ona se transformiše u vinovu lozu, veže i zarobljava Likurga. U pozadini stoji satir iz Dionisove pratnje koji drži pastirski štap i uhvaćen je u pokretu bacanja kamena na Likurga. Desno od Likurga pojavljuje se panter pretećeg izgleda, jedna od simboličkih Dionisovih životinja, a sledi je sam Dionis koji drži štapove omotane lišćem vinove loze i grozdom grožđa ili lišća bršljana i bobica, nošen tokom helenskih svetkovina i verskih ceremonija. Obično se povezuje s bogom Dionisom, predstavlja simbol blagostanja i plodnosti.
Dionis se osvećuje zbog Likurgovog svetogrđa. U Ilijadi se navodi da – kada je Dionis kao dete obilazio svoje zemlje, Likurg ga je napao na brdu Nysa i naterao u beg hijade, Atlantove kćeri iz Dionisove pratnje. Likurg je počeo seći svetu lozu koja je nicala iza svakog koraka boga Dionisa koji je bio prisiljen pobeći. Zaslepljen ludilom koje mu je poslao Zevs, Likurg je raskomadao vlastitog sina za koga je, u borbi s lozom, poverovao da je jedan od čokota i na kraju, prema mitu prikazanom na čaši, umire.
Neki autori pretpostavljaju da se zelena boja pehara pretvara u crvenu evocirajući zrenje grožđa koje iz zelene prelazi u crvenu boju te se može transformisati u vino, nektar Dionisa ili Baha u doba Rimljana. Taj pehar su verovatno koristili u svečanostima u čast boga Baha, jednom od religijskih običaja Rimljana oko 4. stoleća posle Hrista. Pehar simbolizuje godišnji ciklus transformacije vinove loze i utelovljuje putir u koji se stavljalo dionizijsko piće.
U zbirci biografija rimskih careva, Historiae Augustae, pominje se postojanje dikroičnih čaša i to u pismu koje je, po svemu sudeći, car Hadrijan poslao svom zetu Servianusu. On spominje poklon koji se sastoji od dve dikroične čaše: Šaljem ti posebne čaše što menjaju boju, a koje sam dobio na poklon od jednog sveštenika iz hrama. Darujem ih tebi i mojoj sestri. Nadam se da ćete ih koristiti na banketima i svetkovinama.
Dikroični efekt se postiže kada se u tekuću staklenu masu doda jako mali postotak nanočestica zlata i srebra koje se u koloidnom stanju rasprše u staklu. U staklenu masu ovog pehara majstori su na milion čestica stakla dodali 330 čestica srebra i 40 čestica zlata. Veličina tih nanočestica je neverovatna: imaju prečnik od oko 50 nanometara, što znači hiljadu puta manji od kristala soli. Kada se osvetle, ovi metali u koloidnom stanju zaustavljaju svetlosne talase plavog spektra, hladnu svetlost, a propuštaju one crvenog spektra, izazivajući na taj način promenu boje pehara. Boja se vraća u svoju prirodnu bledo zelenu čim se isključi osvetljenje.
Iako su neki mišljenja da je taj učinak nastao slučajno, studija sprovedena na ostacima rimskog dikroičnog stakla pokazuje da je to bio proces dobro poznat rimskim zanatlijama visokog ranga. Pretpostavlja se da su se radionice nalazile u Rimu i u Aleksandriji i da su majstori znali izračunati srazmeru nanočestica zlata i srebra u koloidnom stanju prema ukupnoj masi stakla koja će se koristiti. Ipak, samo su vrsni majstori znali proizvoditi dikroično staklo i skulptorski da ga obrade.
Međutim, do danas nije pronađen nikakav zapis koji bi razotkrio tu izvanrednu formulu i tehniku. Pehar je dugo intrigirao naučnike sve do 1990. i pojave moćnih mikroskopa misterija nije razjašnjena. Neizbežno se nameće pitanje na koji su način majstori u to vreme mogli proizvesti nanočestice, ali i zaključak da su stare civilizacije zapravo poznavale neke složene tehnološke procese i da je sve novo možda samo zaboravljeno staro znanje.
(Nova Akropola)
