АРГУСОВ ПОГЛЕД

БРЗО УЧЕЊЕ (И ЖВАКАЊЕ)

Брзо знање (Википедија)

Брзо знање (Википедија)

Основни циљ „невидљиве руке” је постигнут јер се ефикасност значајно повећала: на неким факултетима је у последњих неколико година степен доктора наука стекло приближно онолико кандидата колико укупно у претходних двадесет година! То је доминантни образац понашања друштва које уређује невидљива рука похлепе, тржишта и конкуренције.

Проф. др Мирко Вујошевић

У својим погледима на страницама „Политике” уважени колега Душан Теодоровић, дописни члан САНУ, и цењени новинар Станко Стојиљковић указали су својевремно на „доктороманију” и низ других лоших ствари које карактеришу наше универзитете. Овде бих желeо да у вези с тим укратко коментаришем утицај општеприхваћеног става да се морамо убрзано прилагођавати околини која се сама мења брже него икада. Све брже се морају извршавати задаци, задовољавати потребе, учити, професионално напредовати…

То је доминантни образац понашања друштва које пристаје да га уређује невидљива рука похлепе, тржишта и конкуренције, а она изнад свега осталог фаворизује временску ефикасност. Типична последица је свеприсутна пракса брзе хране. Савремени човек је њу прихватио, он захтева брзо сервирање оброка и навикао се да брзо једе. Слично, потребу са знањем жели да задовољи брзо и чини му се да и то може постићи.

Високе оцене су се тешко
зарађивале, а десетке су
биле права реткост.

Ја сам већ у нижим разредима основне школе имао другове понављаче. У међувремену, донесен је закон по коме деца у основној школи не могу да понављају разред. Тај принцип ће касније бити имплицитно пренесен на средњу школу. У последњих неколико година, под паролом „болоњизације”, сличан приступ се намеће високом школству.

Студирање је данас суштински различито од оног седамдестих година двадесетог века када сам ја био студент. Прва година факултета била је строги филтер: многи студенти су напуштали факултет јер је за њих друга година била недостижна. Просечно студирање је трајало и до 50 одсто дуже од номинално прописаног. Високе оцене су се тешко зарађивале, а десетке су биле права реткост. Данас се прописују обавезујући високи проценат пролазности и расподела оцена.

Има на гугла (интернету)

Огромна разлика постоји и у погледу расположивости уџбеничке литературе. Моја генерација на одсеку електронике морала је да изучава тада нове полупроводничке технологије о којима у домаћим уџбеницима скоро да није било ни речи. Привилеговано је било врло мало студената који су имали неки савремени и скупи уџбеник на енглеском језику и уз то, срећом, знали енглески који се тада ретко учио у школама. Фотокопирање није постојало.

Као што човек брзо осети
да је сит, тако брзо стекне и
утисак да зна оно што је
видео на интернету.

Садашњи студенти су од забавишта расли уз компјутере и интернет, а енглески су уз цртане филмове са ТВ-а и ЦД-а учили упоредо с првим речима матерњег језика. Обиље информација им је увек било расположиво на притисак дугмета. Нема теме или појма о којима на интернету не могу пронаћи неке информације и знања. Настала је изрека: „Ако нема у вугла (глави), има на гугла (интернету)”. А када је то тако, зашто ишта мора да буде у глави кад се интернету може приступити увек и било где?

Као што се брзо сажваће сендвич купљен на шалтеру ресторана брзе хране, тако се брзо прелети и преко информације са интернетског сајта. Као што човек брзо осети да је сит, тако брзо стекне и утисак да зна оно што је видео на интернету.

И у области последипломских студија и истраживачког рада повећава се ефикасност. Магистарске студије су мени биле озбиљан изазов јер су статистички подаци говорили да их завршава тек десетак, па и мање процената од укупног броја оних који су се уписали. Дипломе доктора наука биле су још ређе. Данас магистарских студија нема.

Углавном су њихови програми олакшани и препаковани у програме докторских студија у којима се, у циљу акредитације и у складу са неким стандардима, прецизно наводи шта све и за које време (а највише пет година) треба научити, истражити и открити да би се стекла докторска титула.

Да се упише и буде упоран

Основни циљ „невидљиве руке” је постигнут јер се ефикасност значајно повећала: на неким факултетима је у последњих неколико година степен доктора наука стекло приближно онолико кандидата колико укупно у претходних двадесет година! Изгледа да су правила из основне школе допутовала на докторске студије: студент треба само да се упише и буде упоран, а за евентуални неуспех крива би била наводна неорганизованост факултета.

Без етичке димензије нема
стварног напретка у области
високог образовња и
научноистраживачког рада.

После завршених докторских студија мора се брзо напредовати. Некад није било ретко да се са универзитета оде у пензију са звањем ванредног професора. Сада би се сматрало личном катастрофом када неко не би испунио формални бирократски услов за редовног професора још пре педесете године живота.

Конзументи брзе хране изложени су високим здравственим ризицима који су препознати као озбиљан социјални проблем. У циљу заштите становништва доносе се све строжији прописи и медијски шири свест о опасностима брзе хране.

Када је у питању брзо знање и стицање диплома, мени се чини да смо у фази масовног ширења те појаве и тек почетног препознавања повезаних ризика. Наравно, и овде бирократија покушава да оствари извесну заштиту прописивањем инструмената за мерење квалитета истраживачког рада појединца.

И док се у области хране у сврху одређивања квалитета могу применити знања из фундаменталних наука, (хемије, биохемије, биологије…), у области брзог напредовања на основу знања, фундаментална научна знања не постоје иако је формирана дисциплина „сциентометрике”. Сведоци смо да се као најзначајнији и скоро једини критеријум за оцену квалитета истраживача намеће број радова објављених у часописима са фамозне листе SCI.

Такав приступ пресудно утиче на перверзно понашање истраживача: у први план се уместо обогаћивања ризнице знања ставља објављивање тзв. научних радова. Бирократска правила су на тај начин учинила легитимном похлепу у оквиру успостављене тржишне утакмице у области образовања, знања и стицања диплома. Зато она не онемогућавају, већ напротив, подстичу њено суштинско коруптивно дејство.

Без етичке димензије која је данас веома потиснута, иако је о њој широко писао и Адам Смит као протагониста друштвено корисне похлепе и невидљиве руке тржишта, нема стварног напретка у развоју друштвених односа у области високог образовња и научноистраживачког рада.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар