ЕКСПЛОЗИЈА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

НЕДОКАЗИВЕ ИСТИНЕ

Вештачки и природни ум (Универзитет Вашингтон)

Вештачки и природни ум (Универзитет Вашингтон)

Појава звана свест се, дакле, не може ускладити са постојећим теоријама у физици, иако Роџер Пенроуз не сматра да би проучавање и разумевање менталних збивања требало тражити изван научног погледа на свет; постојећи погледи и увиди, нажалост, нису достатни за коначно одгонетање.

Станко Стојиљковић

После писма, арапских бројева, аналитичке геометрије и диференцијалног рачуна, рачунар је – према мишљењу Херберта Сајмона – четврта историјска прекретница у развитку цивилизације. Да ли је то, можда, осоколило извесне научнике да предвиде да ће вештачка интелигенција надмашити људску?

Херман Кан и Ентони Винер су још 1967. прорекли да ће „у години 2000. рачунари вероватно моћи да достигну, опонашају или надмаше и неке од најљудскијих способности, укључујући можда и естетске и стваралачке, а имаће неке способности које човек нема…”.

„Када човек размишља, он ништа
друго не ради осим што поима укупан
збир из сабирања делова, јер ум… није
ништа друго до рачунање”.

Вештачка интелигенција (назив сковао Џон Мекарти из МИТ-ија) као истраживачко подручје почела је да се помиње десетак година раније, иако философ Хјуберт Дрејфус, по свему судећи један од првих (а свакако најупорнијих оспоравалаца, што је подробно образложио у бритко написаној књизи „Шта рачунари не могу – критика вештачког ума” из 1972), приповеда да се у трагању за коренима можемо вратити, чак, у доба Сократа (450 лета пре наше ере) када је он (према Платону) од Еутифрона тражио „низ правила која нам говоре из часа у час како да се понашамо”. Зар то није наговештај алгоритма (коначан збир корака за решавање логичког и математичког проблема)?

„Када човек размишља, он ништа друго не ради осим што поима укупан збир из сабирања делова, јер ум… није ништа друго до рачунање”, писао је два хиљадугодишта доцније енглески философ Томас Хобс. Генијални математичар и философ Вилхелм Готфрид Лајбниц, пореклом Лужички Србин, записао је:

„Када се једном утврде карактеристични бројеви за већину појмова, тада ће човечанство поседовати нови инструмент којим ће се увећати интелект у далеком већем обиму него што су оптички инструменти појачали вид, а превазићи ће микроскоп и телескоп у оном обиму у којем је ум супериорнији од чула вида”.

Булова бинарна алгебра (Џорџ Бул), почетком 19. века, означила је велики корак у остварењу, што је Чарлс Бебиџ први (1832) преточио у тзв. аналитичку машину. Хауард Ејткен је 1944. довршио први програмирајући рачунар, са ваукуумским цевима и бушеним папирним тракама.

Појавио се Дрејфус

Чини се да је веома запажен чланак енглеског математичара Алана Тјуринга, под насловом „Рачунарске машине и интелигенција” (1950), на страницама философског часописа Мајнд (Минд), увелико подстакао настојања да се крене у израду „мислеће машине”.

Да би одговорио на то замршено питање, потписник је смислио својеврсну логичку проверу, познату као Тјурингов тест, која се и дан-данас сматра коначним испитом (и доказом) за потврду рачунарске интелигенције.

„Можемо се надати да ће машине евентуално да се такмиче са људима на свим чисто интелектуалним пољима”, образлагао је он. „Али која су она најбоља да би се отпочело? Чак је и о овоме тешко одлучити. Многи мисле да је апстрактна активност, као што је играње шаха, најбоља. Могло би, исто тако, да се заступа гледиште по коме је најбоље машину снабдети најбољим чулним органима и онда је подучавати у томе да разуме и говори енглески. Овај процес би могао да се одвија као и уобичајено подучавање детета. Ствари би се показивале и именовале и тако даље. Још једном да нагласим: не знам који је прави одговор, али мислим да би требало покушати са оба приступа”.

Исте године Клод Шенон, творац теорије информација, написао је чланак посвећен машинама које играју шах. Иако није измислио програм, веровао је да би „електронски рачунар, програмиран на овај начин, могао да игра сасвим јаку игру и то брзином која би могла да се пореди са људском брзином”.

Шест лета касније Ален Њуел и Херберт Сајмон славодобитно су забележили да „интуиција, видовитост и учење нису више искључива својства људи: „сваки већи брзи рачунар може да се програмира како би их исто тако испољио”.

Сваки покушај да се програмирањем
машина оствари интелигентно
понашање раван је настојању
алхемичара да од олова направе злато.

Поље проучавања употребе дигиталних рачунара за опонашање разумног понашања постало је познато као – вештачка интелигенција.

Филмска научнофантастична скаска „2001: Одисеја у свемиру, Стенлија Кјубрика”, необуздано је разбуктала уобразиљу обичних људи, а Марвин Мински из Масачусетског Инститита за Технологију (МИТ), радећи на претечи робота ХАЛ-а у својој лабораторији, уверавао је редитеља да је Алан Тјуринг сувише опрезан.  Шта је то Алан Тјуринг тврдио?

Наиме, он је још 1950. изразио уверење да ће се при крају 20. века употреба речи и образовано мишљење изменити до те мере да ће човек помињати машине које мисле, не очекујући да му се противречи. Вештачкој интелигенцији, чини се, ништа није стајало на путу да се вине у царство слатких обећања.

Марвин Мински у чланку из 1965. „Материја, ум и модели” је утврдио: „Ментални процеси су слични… процесима који се налазе у програмима за рачунар – произвољне асоцијације симбола, схеме меморије сличне разгранатом стаблу, условни преноси и слично”.

Хуберт Дрејфус (Википедија)

А онда се појавио Хуберт Дрејфус! Сваки покушај да се програмирањем машина оствари интелигентно понашање, наглашавао је он, равно је настојању алхемичара да од олова направе злато, закључујући да би евентуална машина „која би била способна да се служи природним језиком и да препознаје сложене облике, морала да има тело”.

Он је, чак, сматрао да нема разлога „зашто, у принципу, не би било могуће конструисати вештачки организам, ако би се употребиле компоненте довољно сличне онима од којих је сачињено људско тело”. Једино у таквом роботу, са умом и телом, у недигиталном аутомату способном да обрађује неформалне информације, видео је могућу интелигентну машину и опонашање људског ума!

Али да би се остварио такав вештачки организам, неопходан је велики преокрет у науци која се упиње да проникне у људски разум. А до тада?

Хјуберт Дрејфус је препоручио да, присећајући се пророчанских речи Готфрида Вилхелма Лајбница, уважимо веома мудру поруку Волтера Розенблита: „Човек и машина су способни да постигну оно што ниједно од њих не може да постигне самостално”.

Те 1972. године вештачка интелигенција претрпела је пораз од којег дуго није могла да се опорави. Књига „Шта рачунари не могу – критика вештачког ума” покренула је, свакако, озбиљна преиспитивања која ни до наших дана нису окончана.

Ни Станислав Лем није пропустио прилику да у блиставом делу „Сума технологије” (1966), завири у интелигенцију записавши да  је „свака технологија у начелу вештачко продужавање природне тенденције, урођене у свему што живи, тенденције овладавања околином или бар неподлегања средини у борби за опстанак”.

Из тога су проистекли бројни покушаји израде појачивача интелигенције (хомеостати) сложености упоредиве са нашом људском. Природа је стварала у покушајима и промашајима који трају милијардама година, „кибернетска еволуција” би очас прескочила милионе или стотине хиљада.

„Када би човек, заиста, требало да сам себе преобрази под притиском технологија створених сопственим рукама, када би као свог наследника требало да призна робота са савршеним кристалним мозгом, била би то његова највећа лудост”, упозорио је пољски мислилац. „То би значило – ни мање, ни више – до искључиво скупно самоубиства расе, заклоњено привидом њеног продужетка мислећим машинама које чине део технологије: тако би, дакле, човек, у крајњој консеквенци, допустио да га технологија коју је он остварио потисне са места не којем је постојао, из његове еколошке нише и да ова технологија у неку руку прерасте у нову вештачку врсту која са историјске арене уклања лошије прилагођену врсту”.

Човек не може да мења свет, а да не мења самог себе.

Појавио се Серл

Још један философ, Џон Серл, упустио се у оспоравање сакупишви своја предавање између корица на којима је писало: „Свест, мозак и наука” (1986).

Осврћући се на становиште јаке вештачке интелигенције да је мозак само дигитални рачунар, а свест само рачунарски програм, он је подсетио да је заљубљенике у знање столећима заокупљало може ли машина да мисли, а сада сазнајемо (осамдесетих прошлог века) да на Универзитету Карнеги Мелон имају такве (изјава Херберта Сајмона) и да је интелигенција питање баратања симболима, да није ни у каквој вези са ма којом посебном врстом биолошког или физичког материјала (мишљење Алена Њуела).

Џон Серл (Википедија)

И један и други су истицали, како је Џон Серл писао, да ништа не преувеличавају наводећи исказ нобеловца Фримена Дајсона да су, што се тиче еволуције, рачунари у предности над људима и најаву Марвина Минског да ће следећа генерација бити толико интелигентна да ћемо бити „срећни ако буду вољни да нас оставе у дворишту као своје љубимце”. Поврх су додали тумачење Џона Мекартија да се за „машине тако једноставне као што су термостати може рећи да имају веровања!”

Џон Серл је упозорио да је последица таквог става, најпре, да у „људској свести нема ничег суштински биолошког”, да је мозак, стицајем околности, један од неодређено много различитих врста рачунара са уграђеним програмом који чини људску интелигенцију.

„Према овом гледишту”, наставио је, „било који физички систем са одговарајућим програмом и одгоравајућим улазима и излазима имао би свест, баш у истом смислу у којем свест имамо ви и ја. Тако, на прмер, ако сте направили рачунар који енергијом напаја ветрењача и ако би имао одговарајући програм, он би морао да има свест. А поента није да би, упркос свему, он могао имати мисли и осећања, него пре то да би он морао имати мисли и осећања зато што је све што је потребно да би се имале мисли и осећања: уграђивање одговарајућег програма. Биће то вештачки мозак и свест који су у сваком погледу једнаки људском мозгу и свести”.

„Ниједан рачунарски програм није
сам по себи довољан да неком
систему подари свест. Укратко,
програми нису свесни и они сами по
себи нису довољни за поседовање свести”.

Може ли машина да мисли? „Прва претпоставка је: мозак узрокује свест, да су ментални процеси, за које сматрамо да конституишу свест, узроковани и то у потпуности, процесима који се одигравају унутар мозга”, објашњавао је он. Рачунарски програми су, у целини, описани и одређени својом синтаксичком структуром, али синтакса није довољна за семантику. Свест садржи више од тога, она има менталне садржаје, семантичке садржаје, а не само синтаксу.

Из тога је произишао коначни закључак Џона Серла: „Ниједан рачунарски програм није сам по себи довољан да неком систему подари свест. Укратко, програми нису свесни и они сами по себи нису довољни за поседовање свести”.

Ма какву творевину људи начинили, она би морала имати ментална стања иста као људска ментална стања, моћи истоветне моћима људског мозга. Другим речима, ментална стања су биолошке појаве! И крају остаје слободна воља: ако би неко направио машину за коју бисмо били уверени да има свест, остало би питање да ли она има и слободну вољу?

Прослављеног роботичара Ханса Моравеца претходна оспоравања нису обесхрабрила да 1988. (књига „Дечји разум”) изнова распламса надања у вештачку интелигенцију говорећи да ће „кроз педесет година роботи са људском интелигенцијом бити уобичајена појава” и да ондашње најбоље машине имају интелигенцију сличнију инсектима.

„Сви покушаји да се постигне интелигенција у машини опонашали су људску интелигенцију, мада су различити приступи дочаравали различите појавне облике оригинала”, тумачио је Ханс Моравец додајући да су „свесни процеси које називамо расуђивањем, верујем, најтањи слој људске мисли… апстрактна мисао је нови трик, стар отприлике нешто мање од 100.000 година”.

„Најбржи напредак”, упоран је он, „може се постићи опонашањем еволуције животињског ума, тежњом да се машини додаје по неколико способности одједанпут, тако да резултирајуће понашање подсећа на способности животиња са све сложенијим нервним системом. Наша интелигенција, као алат, би требало да нам омогући да следимо пут до интелигенције, као циља, већим корацима од корака којима је ишао ужасно стрпљив, али слеп, процес Дарвинове еволуције”.

Чак је предвиђао да се осећајним роботима постепено додају интелектуалне способности сличне људским, а да ће се у коначном исходу појавити „бића која на неки начин подсећају на нас, али су у сваком погледу нешто што свет до сада није видео”.

Појавио се Пенроуз

Најсмелије се до сада укоштац са мислећим машинама и свешћу ухватио чувени енглески физичар и математичар Роџер Пенроуз размотривши један од највећих (ако не и највећи) научних изазова из свих углова, на самом почетку задивљујуће књиге „Царев нови ум” (1998):

„Укратко и помало варљиво, могу бар да тврдим да моје становиште укључује и став да нас садашње неразумевање темељних закона физике спречава у објашњењу поимању ,ума’ посредством физичких и логичких појмова. Не сматрам да ће нам ови суштински закони заувек измицати”. И одмах је растумачио саму суштину Тјуринговог теста на основу којег се просуђује да ли је нешто интелигентно или није.

Поједностављено речено: за
објашњење разума и свести
довољна је вештачка интелигенција
и ништа више!

Ма каква скаламерија (у овом случају рачунар) и људско биће требало би да буду скривени од погледа претпостављеног испитивача, који би пропитивањем морао да установи ко је ко. Питања – и што је важније – одговори се прослеђују безлично, рецимо куцањем на тастатури и приказују се на екрану. Човек одговара истинито и настоји да убеди пропитивача да је збиља људско створење, а справа је програмирана да обмањујући постигне исти циљ. Уколико у неколико провера испитивач не препозна живо биће, може се сматрати да је рачунар (или програм) прошао.

Алана Тјуринга занимало је и нешто друго, што се протеже до наших дана: да ли је људски мозак само једна Тјурингова машина. Ако је, то би значило да је већ сада могуће саставити машину која би имала разум и свест, под условом да смо у стању да напишемо одговарајући програм јер и најмоћнији савремени рачунари нису ништа друго до Тјурингове машине. Поједностављено речено: за објашњење разума и свести довољна је вештачка интелигенција и ништа више! И то се може узети као поуздан показатељ да рачунар поседује способност мишљења, интелигенције, разумевања или свести.

„Другим речима, ако би рачунар био у стању да на сва питања одговори истоветно као човек и тако потпуно и доследно превари пропитивача” – саопштава Роџер Пенроуз – „тада бих, уз одсуство доказа да је супротно, закључио да рачунар уистину мисли, осећа и тако даље”. Зато се он успротивио, истичући да то није могуће, бар не када је свест у питању; разум би, можда и могао да се досегне.

Очигледно је да питање: Да ли су рачунари у стању да опонашају људску интелигенцију? има велике друштвене последице, иако је човечанство веома далеко од подражавања ма чега што би се могло тако назвати. Помињани Џон Серл је осамдесетих година набројао примере у којима су програмирани рачунари положили поједностављен Тјурингов испит, али је образложио да нису испољили ментално својство – разумевање.

Математичар Даглас Хофштатер, један од главних заговорника вештачке интелигенције, написао је, отприлике у то време, расправу „Разговор са Ајнштајном”, у којој замишља књижурину са исцрпним описом мозга „оца теорије релативности”. На ма које питање које би неко поставио стварном научнику, добио би одговор прелиставањем и праћењем упутстава.

Књига је, у начелу, поистовећена са Тјуринговим тестом, а испада да би мислила, осећала, разумела и била свесна. Одједном се роји мноштво питалица, од којих је најбезазленија: Ако никад не буде отворена или је стално листају, како ће она знати за разлику?

„Свест ми изгледа тако важан
феномен да једноставно не могу
да поверујем да је она нешто
сасвим ,случајно’ призвано
компликованим прорачуном”.

Вратимо се, напослетку, запажњима Роџера Пенроуза, сажето исказаним на почетку и на крају изузетно подробног просуђивања.

Роџер Пенроуз (Википедија)

„Своја гледишта сам изложио у овој књизи у два правца”, упутио је он знатижељног читаоца. „Први је покушај да се покаже, ослањањући се на резултате Геделове (и Тјурингове), да је математичко размишљање (и свесно мишљење уопште) нешто што се не може обухватити било којим чисто рачунарским моделом мишљења. Овај део моје аргументације критичари су најчешће покушавали да оспоре. Други правац је настојање да се покаже како постоји крупна пукотина у нашој физичкој слици света, на нивоу који би требало да буде мост што спаја субмикронски свет квантне физике са макроскопским светом класичне физике. Према мом уверењу, недостајућа физика унутар те пукотине, када буде пронађена, играће суштинску улогу у физичком разумевању свесног ума. Штавише, морало би постојати нешто изван чисто израчунљивог дејства у овој траженој области физике”.

Појава звана свест се, дакле, не може ускладити са постојећим теоријама у физици, иако Роџер Пенроуз не сматра да проучавање и разумевање менталних збивања требало тражити изван научног погледа на свет; постојећи погледи и увиди, нажалост, нису достатни за коначно одгонетање.

Закључна разматрања завршио је речима: „У овој књизи представио сам више аргумената који би требало да покажу неодрживост становишта – очигледно владајућег у савременом мишљењу – да је наше размишљање суштински исто као и дејство веома сложеног рачунара. Свест ми изгледа тако важан феномен да једноставно не могу да поверујем да је она нешто сасвим ,случајно’ призвано компликованим прорачуном. То је феномен којим се сазнаје о самој егзистенцији универзума. Може се тврдити да универзум којим управљају закони, али који не дозвољава свест и није, уопште, универзум. Само је феномен свести онај који може призвати хипотетички ,теоријски’ универзум у стварно постојање”.

Шта се дешава са нашим током свести када умремо: где је он био пре него што смо рођени; да ли смо могли постати или бити неко други; због чега ма шта опажамо; зашто, уопште, постоји универзум у којем бисмо могли да будемо? И још безброј загонетки које извиру са буђењем свести и самосвести.

Најумесније је да завршимо исказом Ентонија Етингера који је, поводом покренуте расправе, казао да је она „сувише научна да би се препустила философима, а исувише философска да би се препустила научницима”.

Умало да заборавимо блиставог математичара и логичара Курта Гедела који је још 1931. обелоданио да постоје проблеми који имају решење, али се оно не може доказати у оквиру датог формалног система! Другим речима, постоје истине које се не могу доказати.

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Колико је 1 + 1?
    Од ЧОВЕКОВЕ СВЕСТИ саздан компјутерски програм, „способан“ да ово израчуна, садржи једну једину подразумеваност која не мора бити унапред задата. А то је, да се ради о једнакоистим ( Намерно Написано Заједно – ННЗ) расположивостима. Било којим, али једнакоистим, расположивостима. И решење компјутера је увек = 2. Било које и било какво 2. Али, ако од ЧОВЕКОВЕ СВЕСТИ саздан компјутерски програм садржи задату посебност да прва 1 представља расположивост = јабука а друга 1 представља расположивост = јабука, решеље = 2 је условно тачно, ако од ЧОВЕКОВЕ СВЕСТИ није компјутерском програму задата другачија подразумеваност, рецимо укупан број семенки. ЧОВЕКОВОЈ СВЕСТИ је потребан тај податак и она користи алатку преливања тог задатка у од ње створени алат – компјутер. ЧОВЕКОВА СВЕСТ је направила алат која је њу ослободила од нужности да то сабира већ јој је омогућила расположивост за друге, можда сасвим другачије мисаоне активности, чија истовременост (ННЗ) не би била могућа да своју потребу за решењем тога збира није изместила у, од ње, сачињен алат. Вештачка интелигенција увек носи „ОТИСАК СВЕСТИ“ неког или одређених људи који се налазе у оквиру неког садејства. Без унапред уграђеној подразумеваности о једнакоистим раположивостима, вештачка интелигенција не би поставила себи питање : 1+1=?, јер јој није потребно; или би бесконачно рачунала јер прва 1 може бити и јабука и галаксија и сунчев систем и тако у бескрај, а друга 1 исто тако бескрајно могућности које су пак опет разложене на бесконачно много могућности једнакоистих расположивости; или би израчунала 2, па шта год то било. Да ли би образложила резултат?
    Замислимо да тестирамо вештачку интелигенцију „ОТИСАКОМ СВЕСТИ античког мислиоца АРИСТОТЕЛА“. И његово поимање свега постојећег – ЗЕМЉА,ВОДА,ВАЗДУХ,ЗЕМЉА и ЕТЕР ( по ондашњем схватању – СТАНИШТЕ БОГОВА).
    Који би одговор дала?
    Да ли би га образложила?
    Да ли би постављала нова питања?
    Да ли би отишла даље од тог „АРИСТОТЕЛОВОГ ОТИСКА СВЕСТИ“?

Оставите коментар