АРГУСОВ ПОГЛЕД

ОГРАДИО СЕ ОД САМОГ СЕБЕ

Илустрација (РТВ Бор)

„Изјављујем да више не стојим иза тог извештаја. Наиме, на основу сазнања добијених разматрањем примедби упућених на извештај, а и пажљивијим разматрањем приложене конкурсне документације сам одлучио да се оградим од извештаја који сам потписао”, написао је редовни професор Сенату Универзитета у Београду!

Проф. др  Бранислав Симоновић


„Не чините ништа што се противи вашој
савести, чак и ако то од вас и држава тражи”
Алберт Ајнштајн

Ево кратког подсећања на причу о професору Милошу Н. Ђурићу. После окупације Београда 1941. године, квислиншке власти у Србији притискале су све виђеније српске интелектуалце да потпишу Апел српском народу. У њему се тражио „ред и послушност”, као и „родољубље у борби против комуниста”. Многи професори су га потписали. Професор Ђурић је то одбио. Рекао је да не може да га потпише јер је међу партизанима више од половине његових студената.

Притисци и претње су били велики, али је професор Ђурић све то одбио. Kад га је на последице непотписивања упозорио један професор музике, Ђурић му је рекао: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима предајем етику.” Није га потписао. Убрзо је пензионисан (1942), ухапшен и одведен у Бањички логор. Своју част и углед професора Универзитета у Београду није продао ни по цену отпуштања с посла, хапшења и одвођења у логор.

Илустрација (Википедија)

Била је то прва подела на Универзитету у Београду на „диплаше” и на оне који неће да буду „диплаши”, ни по коју цену. Број „диплаша” на Универзитету стално се повећавао, кад је прилика да се нешто незаслужено приграби (напредовање без испуњених услова, добро плаћено место). И „диплаши” су преплавили Универзитет. Повремено се понеко име појави у јавности (професор пребио професора, професори продавали испите и дипломе, куповали звања уз „предаторске” часописе, плагијате), али све се убрзо слегне. Број притајених „диплаша” је много већи.

Суд части је на захтев „диплаша” убрзо
укинут. Угасили су га они који су морали да
се баве духовним излечењем људи и друштва.

Тзв. демократске промене од 2001. унеле су трачак наде да ће и морал на Универзитету да се постави на право место. Основан је Суд части. Изражавана је сумња у његову делотворност. Чим је Суд изрекао прве „пресуде”, настала је паника међу „диплашима”. Међу пресудама била је и она професору медицине, свежем академику. То је изазвало престројавање и груписање „диплаша”. Суд части је на захтев „диплаша” убрзо укинут. Угасили су га они који су морали да се баве духовним излечењем људи и друштва. За добро обављени посао неки од њих су награђени напредовањем на друштвеној лествици. „Диплаши” су поново одахнули јер је поново наступило њихово време и наставили да делују.

Ево једног доброг примера. На последњој седници Сената Универзитета у Београду појавило се писмо редовног професора. У њему, знајући да више нема Суда части, он пише: „Изјављујем да више не стојим иза тог извештаја. Наиме, на основу сазнања добијених разматрањем примедби упућених на извештај, а и пажљивијим разматрањем приложене конкурсне документације сам одлучио да се оградим од извештаја који сам потписао”.

Редовни професор Универзитета у Београду потпише реферат, а није пажљиво „размотрио” приложену конкурсну документацију! На основу чега се пише реферат ако не на основу приложене конкурсне документације? Kако је онда могао да потпише реферат, кад се закључци доносе на основу добро „размотрених” свих доказа. Морао је, уместо „ограђивања”, да неспорним доказима побије сваки навод у реферату. И опет би скочио сам себи у уста јер побија све оно што је претходно написао.

Таквом изјавом тај редовни професор препоручио се декану, ректору и министру просвете за отказ. Признао је да свој одговорни посао професора није радио како налажу правила науке и закон. Његова препорука за отказ је још јача јер се, у истој изјави, „оградио” од извештаја који је сам потписао. Најблажа казна могла би да буде пребацивање на „одсек за дипле”. Kо га је натерао да се „огради”? Шта му је јаче од научних доказа? Појавило се ту још доста „диплаша”, на Факултетском већу, па на Универзитетском. Али је шеф оркестра остао скривен иза својих „диплаша”.

Поучност примера професора Универзитета у Београду Милоша Н. Ђурића није ни дошла до оваквих професора, нити им ишта казује. Срећом, у Сенату су „диплаши” остали у мањини. Ваљда ће честитост ректорке надхјачати вољу шефа оркестра „диплаша”? Можда ће се у следећем изјашњавању дозвати неки „диплаши”?

Ако бисмо се вратили Ајнштајну с почетка текста наилазимо на велики проблем. Да би неко радио по својој савести, морао би да има савест. А шта ћемо са онима који немају савести, а на местима су на којима је тако нешто цондитио сине qуа нон? Дакле, још нисмо достигли услове да би и код нас важиле Ајнштајнове речи. Док не достигнемо степен у којем би и његове речи важиле, биће онако како нам је. Наши „диплаши” би рекли: савест и морал су алиби за мање успешне и за неуспешне у овој земљи.

(Извор Данас)

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Готово савршена анализа стања у академској заједници у једном кратком напису. Бритке, јасне и непосредне погледе проф. бранислава Симоновића запазио сам раније, тај не уме да околиша. Ин медиас трес (посрбљена латинска мудрост). Бојим се да припадници академске заједнице нису више у стању да сами себе избаве из живог песка, на то указује још једна одлична колумна у Галаксији, Аутономија катедри (http://galaksijanova.rs/samoupravljanje-katedri/?script=lat). Ко ће да пресече Гордијев чвор на српским универзитетима?

Оставите коментар