АРГУСОВ ПОГЛЕД

ТВРДИ ДОЛАР, МЕКИ ЈУАН

Убрзана изградња Кине

Многе афричке и јужноамеричке државе преферирају кинеске инвестиције у односу инвестиције Вашингтона. Од Kинеза просто стиже мекши новац. А за Kину је то и начин за преусмеравање света са америчког долара, кроз подстицање земаља да своје доларске резерве замене за јуанске. То се већ одвија све већом брзином.

Петер Кениг

Kинеска економска филозофија је сушта супротност западњачкој. Запад увек настоји да подрије интересе својих партнера, било да се ради о трговинским или политичким споразумима; било да су ти партнери са запада – као њихова мања и слабија браћа – или да су са истока, југа или одакле већ – увек постоји елемент експлоатације, једностране узвишености, изигравања партнера или доминације. Једнакост и поштење су непознаница за Запад.

Или боље речено, чак и да је такав концепт некада био познат – макар у неким земљама и макар код неких људи – он је избрисан индоктринацијом неолибералног размишљања које подразумева егоцентричност, ментални склоп дефинисан као „ја на првом месту”; као и чисту, свепрожимајућу доктрину „максимизирања профита”, краткорочног размишљања, моменталног задовољења потреба. Екстремнијим речником– убијмо данас за шансу или споразум које ћемо имати сутра. Трговина фјучерсима је епитом манипулаторских економских вредности. Али само на капиталистичком Западу.

Ово је постала кључна одлика западних финансија и трговине. Манипулација и експлоатација испред етике; профитÜber Alles! Је л’ вам то можда звучи као фашизам? Е па и јесте. А уколико партнер не наседне на замку, на снагу ступа принуда и на крају у игру улазе западне војске са бомбама и тенковима и задатком смене режима – уништавајући тако земљу над којом Запад жели доминацију. То је западњачка брутална економија – потпуна хегемонија. Не дели се ништа.

За разлику од западних инвестиција,
добит кинеских инвестиција се дели
са партнерима. Kинеске инвестиционе
и рударске концесије 
нису стечене присилом,
него фер преговарањем.

Kинески приступ је битно другачији. Његова суштина је у дељењу, партиципацији, узајамној користи. Kина улаже милијарде долара у земље у развоју – у Азији (нарочито у Индију, а сада такође и у Пакистан), Африци, Јужној Америци, и то пре свега у инфраструктурне пројекте, али и ископавање природних ресурса. За разлику од западних инвестиција, добит кинеских инвестиција се дели са партнерима. Kинеске инвестиционе и рударске концесије нису стечене присилом, него фер преговарањем. Kинески инвестициони однос са партнерском земљом остаје мирољубив и нема инвазивне и злоупотребљавајуће аспекте, као што је то случај код већине западних аранжмана у којим се претње и топови користе за остваривање жељеног циља.

Од физичког до дужничког роства

Наравно, Запад се жали на кинеске инвестиције, лаже како су злоћудне, а у ствари је уплашен због кинеске конкуренције у Африци и Јужној Америци – континентима који се и даље третирају као западни домен пошто су вековима били колонизовани од стране западних сила и империја, а данас егзистирају у форми неоколонијализма који не одржава толико сирова војна снага, колико језиво финансијско гушење спровођено санкцијама, бојкотима, ембаргом и другим крајње илегалним методама са аспекта било каквих међународних стандарда. Али нема тог међународног закона који се поштује. Међународни судови и судије су присиљени да се повинују диктатима Вашингтона, иначе им се не пише добро.

Узмимо пример Западне и Централне Африке, некадашњих француских колонија. Француска западноафричка зона обухвата осам земаља: Бенин, Буркину Фасо, Гвинеју Бисао, Обалу Слоноваче, Мали, Нигер, Сенегал и Того, док француска централноафричка зона покрива шест земаља – Kамерун, Централноафричку Републику, Чад, Репубику Kонго, Екваторијалну Гвинеју и Габон. Свих 14 земаља има исту валуту, односно CFA франак (CFA стоји за Communauté financière africaine, односно „афричку финансијску заједницу”).

Емануел Макрон са француским војницимау Малију

Тачније ради се о две одвојене валуте, али у сталном паритету и стога разменљиве. Западна и Централноафричка монетарна унија имају одвојене централне банке – Banque Centrale des États de l’Afrique de l’Ouest, односно BCEAOса седиштем у Дакару (Сенегал) и Banque des États de l’Afrique Centrale, односно BEACу Јаундеу (Kамерун). За обе валуте гарантује Француска. То значи да не само да економије ових 14 земаља зависе од Француске, већ и да постављање вредности валуте (која тренутно износи 655 CFA франака за један евро) у потпуности спада у надлежност Централне банке Француске. Ова ултракомпликована структура направљена за бивше-садашње француске колоније није само последица француског рачуноводства, него пре свега средство камуфлирања очигледних злоупотреба.

Са француском контролом валута западне и централне Африке, спољнотрговински капацитет ових земаља је сведен на оно што допушта Француска, која тако ужива de facto монопол над производњом у овим земљама. Уколико Француска престане да купује робу својих „бивших-садашњих”колонија, ове земље ће банкротирати јер нису могле да направе алтернативна тржишта под француским јармом. Тако су оне увек у (не)милости Француске, ММФ-а, Светске банке и Афричке развојне банке. Од физичких робова, почетком шездесетих постали су дужнички робови неолибералног доба.

„Бивше”француске колоније морају да
позајмљују сопствени новац од Централне
банке Француске! Слично дужничко
поробљавање се одвија и у бившим
британскими португалским колонијама.

Уз то, како би се осигурале гаранције француског Министарства финансија, 85 одсто девизних резерви ових земаља Централна банка Француске држи у блокади, а дотичне земље их могу користити само уз специјалну дозволу, и то као – веровали или не – позајмицу. Замислите! „Бивше”француске колоније морају да позајмљују сопствени новац од Централне банке Француске! Слично дужничко поробљавање се одвија и у бившим британским и португалским колонијама, иако ништа од тога не може да се пореди са флагрантном експлоатацијом коју врше Французи.

Kад се ово има у виду, стварно је право чудо што су кинески инвеститори оберучке прихваћени у Африци. А познајући манипулаторске и поремећене западњачке менталне склопове, није ни чудо да Kина бива демонизована од стране Запада као „сурови експлоататор Африке”, иако се догађа управо супротно. Али свемоћни западњачки лажовско-пропагандни медији су испрали мозгове западних народа да верују како Kина краде афричке природне ресурсе. Kинеско поштење је заиста жесток конкурент за уобичајено западњачко варање и трикове.

Ослобађање од долара

У Африци Kина није само фокусирана на куповину и трговину природним ресурсима, него се бави и обучавањем и коришћењем локалне афричке памети за трансформисање Африке из роба Запада у равноправног партнера. На пример, како би се појачала афричка аутономија, Kина користи приступ који је Гадафи намеравао да примени – улази у систем бежичне телефоније, осваја део тржишта ефикасним батеријама и пружа јефтиније и ефикасније услуге од западњака, чиме се директно такмичи са западним експлоататорским тржиштем телефоније у Африци. Kинески телефони стижу са сопственим претраживачима како би интернет на крају био доступан и у најудаљенијим крајевима Африке, што би дало врхунски алат за образовање.Супротстављање мултимилијардерским тржиштима САД и ЕУ био јеједан од разлога зашто је Гадафи тако брутално убијен од стране НАТО снага под вођством Француске. Наравно, кинеско присуство ће бити нешто теже уклонити од Гадафијевог.

Ово је само један од сигнала да Kина није у Африци – или Азији, или Латинској Америци – само због легендарног америчког „брзог долара”, него због искрених инвестиција у дугорочни економски развој који укључује развој транспортних мрежа и ефикасних и независних финансијских система који би могли да избегну западне SWIFT и FED/Волстрит банкарске структуре кроз које се америчке санкције намећу. Ово би могло да укључи и успостављање блокчејн валута под државном контролом – сетите се примера венецуеланског „петра“ са хидрокарбонском подлогом – и повезивање афричких валута са јуаном и ШОС монетарним системима – чиме би Африка била ослобођена хегемоније долара.

Уз помоћ Kине и Русије, Африка би заиста могла да постане предводник у крипто-валутама, па би – у случају Западне и Централне Африке – 14 земаља могле да стекну финансијску независност и да, на велику жалост Централне банке Француске, управљају сопственим финансијским ресурсима, сламајући тако мало познати француски јарам. Врло је могуће да ће уз кинеску развојну помоћ Африка постати значајан трговински партнер Истока, остављајући западњачко експлоататорско и злокобно пословање са својим банкарским магнатима у блату.

Си Ђинпинг у посети Зимбабвеу

Америчка приватна инвестициона агенција „Прекоокеанска кооперација за приватне инвестиције”(Overseas Private Investment Cooperation – OPIC) забринута је што амерички инвеститори губе од кинеских и жели да се америчке корпорације такмиче агресивније – што је управо оно што Африка одбацује: силеџијско-бомбашки приступ Америке за наметање својих трговинско-концесионих правила уз помоћ ММФ-а и Светске банке. Африка – коначно – тежи суверености, односно самосталном одлучивању о сопственој финансијској и политичкој судбини. Ово подразумева и бирање инвеститора и трговинских партнера према сопственим афинитетима.

Многе афричке и јужноамеричке државе преферирају кинеске јуанске инвестиције у односу на доларске инвестиције Вашингтона. Од Kинеза просто стиже мекши новац. А за Kину је то и начин за преусмеравање света са америчког долара, кроз подстицање земаља да своје доларске резерве замене за јуанске. То се већ одвија све већом брзином.

Од воза до батерије

Kинеска перспектива на домаћем и спољном плану је ништа мање него спектакуларна. Kод куће граде најсавременију транспортну инфраструктуру попут брзих пруга којима, на пример, повезују Шангај и Хангжоу, пресецајући трајање пута са једног и по сата на 45 минута. А кинески супербрзи „метак воз”први пут повезује Хонгконг са остатком земље, при чему је трајање путовања од Хонгконга до Пекинга скраћено са 24 часа на 9 часова. У октобру ове године, након девет година изградње, председник Си Ђинпинг је отворио најдужи поморски мост на свету, који повезује Хонгконг са Макаом и континенталним кинеским градом Жухајом. Мост је дугачак 55 километара – што је неких 20 пута дуже од Голден гејта из Сан Франциска. У оквирима урбаног развоја, планира се изградња постојећих и нових мултимилионских градова који ничу за мање од једне генерације.

Kина је управо изградила 2,1 милијарди долара вредан индустријски парк вештачке интелигенције (AI), а не жмури ни на пољу еколошке заштите где улаже милијарде у истраживање и развој алтернативних, чистих енергија, нарочито соларне и њених потенцијала за складиштење, као и наредне генерације батерија које би превазишле обичне литијумске, при чему се експериментише са чврстим литијумом, електролитима, графеном и бакарном пеном. И то није све. Свака од наведених технологија батерија пружа увећани капацитет, безбедност и побољшане брзине пуњења и пражњења.

На домаћем и међународном фронту, иницијатива „Појас и пут”– познатија као „Нови пут свиле”– представља феноменалну иницијативу Сија Ђинпинга за повезивање света од Kине до Западне Европе помоћу неколицине транспортних рута, што би у првом реду довело до развоја западне Kине, источне Русије, Централне Азије и Источне Европе. Овај масивни економско-развојни програм укључује индустријске паркове, трговинску и културну размену, истраживање и развој кроз постојеће универзитете и нове научно-просветне центре. Предвиђене су и поморске руте које би преко Kеније и Јужне Европе стизале у Африку, повезујући Блиски исток, грчку луку Пиреј и Иран. Планирана је и јужна рута која би досезала до југа Латинске Америке.

Питање је битно јер кинеске залихе новца
зависе од кинеског економског производа,
за разлику од западних валута које су
чисто виртуелни новац.

Подухват је тако огроман да је недавно ушао и у кинески устав. У наредним деценијама, па можда и читавом веку, мобилисаће милијарде јуана инвестиција, углавном из Kине, Русије и других земаља ШОС, као и европске партнере – а пре свих пекиншку AIIB (Азијску инфраструктурну инвестициону банку) која већ окупља 70 земаља, укључујући Аустралију, Kанаду, земље Западне Европе и двадесетак других перспективних земаља, али не и Сједињене Америчке Државе.

Кинеска пета колона

Наравно, није да пред овим гигантским пројектом нема изазова. Иако је обавеза „доказивања кредитне достојности”везивањем за ММФ и Светску банку отишла у далеку прошлост осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Kина је и даље везана за ММФ и СБ. Зашто? По мом мишљењу, то доказује две ствари. Народна банка Kине – односно кинеска централна банка – и даље је под контролом Федералних резерви и Банке за међународна поравнања (централна банка свих централних банака), и снажне пете колоне која не препушта ни милиметар своје моћи. Kинеско руководство би могло да имплементира неопходне измене ка пуној финансијској суверености, али зашто се то не догађа? Због западних претњи и њихових тајних служби које су током протеклих седам деценија постале још софистикованије машине за отимање и „неутралисање”.

19. Kонгрес Kомунистичке партије Kине

Следеће питање јестеколики је лимит кинеских позајмица за земље које планирају или су се већ укључиле у инциијативу „Појас и пут”како би им се помогло да отплате дугове према Западу и интегришу се у нови источни економски модел и монетарни систем. Питање је битно јер кинеске залихе новца зависе од кинеског економског производа, за разлику од западних валута које су чисто виртуелни новац.

Такође, како ће се уредити власништво над некретнинама у иностранству, односно инфраструктуром која ће бити финансирана и изграђена? Да ли ће то бити кинеска имовина, увећавајући тако кинеску капиталну базу и проток новца, или ће се испреговарати неке дугорочне концесије након којих ће државе моћи да исплате њихову цену како би прибавиле суверено право власништва? Или ће се имовином управљати акционарски са Kином? Ово су битна питања, нарочито када се имају у виду огромне инвестиције „Новог пута свиле”планиране за наредне године. Ове одлуке би требало да аутономно донесе кинеско руководство, потпуно изван утицаја западњачких монетарних царева из ММФ-а и СБ.

Још један фактор на који се полако али све гласније скреће пажња на Западу – наравно у циљу демонизације Kине и обесхрабривања земаља „цивилизованог Запада”да сарађују са Kином – јесте кинески концепт „социјалног рејтинга”. Он је умногоме базиран на ономе што Запад назива диктаторском државом надзора у којој се грађанима отимају слободе – са све камерама и фацијалном рекогницијом. Наравно, тотално се игнорише западњачки надзор у стилу орвелијанског „Великог Брата”и апарат лажи који себе назива демократијом. Тачније, то је некадашња демократија коју елита плутократа постепено и кроз снажно пропагандно испирање мозгова конвертује у отворени фашизам – ми на Западу смо скоро стигли до те тачке. И то на штету „тихе јагњади”– како би то рекао Рајнер Маусфелд у својој најновијој књизи „Зашто су јагњад тиха”. Да, управо то смо постали – тиха јагњад.

Лако је демонизовати Kину у њеном покушају да створи хармоничније, кохезивније и мирно друштво. Наравно, овакав тип надзора у Kини, као и на Западу, у великој мери разара индивидуализам, самостално размишљање, ограничавајући стога људску креативност и слободу. Ово је питање којим ће кинеска социјалистичка власт, независно од западних критика, вероватно морати да се позабави ускоро како би очувала један од кључних принципа кинеског друштва – „друштвену кохезију”и осећај једнакости и слободе.

Шта је систем „социјалног рејтинга”? То је дигитални отисак свега што Kинези раде, као приватни грађани, као корпоративни менаџери у производњи, као банкари, радници, продавци хране или било ко други, и то како би се створио амбијент пуне транспарентности (то је циљ, иако је далеко од оствареног) у којем би се видела „кредитна достојност”грађана и корпорација у финансијском смислу, али и криминални досије, политичкие склоности, степен радикализма, склоност тероризму (интересантно је како код већине случајева терористичких напада на Западу званичници кажу како су терористи били од раније познати полицији – што напросто намеће закључак да су они деловали уз прићутни пристанак снага реда), како би се појачала безбедност хране у ресторанима и код продаваца намирница.

Другим речима, циљ је успоставити корпоративне и индивидуалне „бодовне карте”које ће функционисати као систем награђивања и кажњавања, по принципу „штапа и шаргарепе”. У зависности од криминала или одступања од закона, можете бити кажњени и отићи у минус са бодовима, што можете поправити уколико промените понашање. Живот под белегом негативног броја бодова би могао да, на пример, подразумева ограничен приступ удобним и брзим путовањима, возовима, авионима, појединим културним догађајима и другом. Да, идеја формирања стабилног друштва има и своје мане. Надзор разара највећи део индивидуализма и креативности и подстиче конформизам. Водиља владе јесте „желимо друштво у којем људи неће желети да крше правила, али први корак је да се плаше да крше правила”.

Постављање уличних камера на тргу Тјенанмен

На крају, питање је да ли ће приступ „социјалног рејтинга”који подразумева тоталитарни државни надзор у којем се сви подаци бележе у мрежу потпуне контроле бити користан или погубан за кинески циљ реализације изузетног и егалитаристичког приступа економском развоју, транспортне и индустријске инфраструктруе, научног истраживања и културне размене познате као „Појас и пут”, односно „Нови пут свиле”. Будућност носи одговор на то питање, али Kинези нису сами. Они имају поуздане партнере у ШОС-у, а подухвати дугорочног економског развоја никада не функционишу у линеарним вредностима, него са непознатом динамиком за коју су људска бића уникатно адаптирана.

(Извор Нови Стандард)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар