ВАРИОЛА, НАТО, КОРОНА (или: моје три изолације)

Те 1999. године смо, наиме, штампали осам чланака у високорангираним међународним часописима. Занимљив догађај била је преписка са главним уредником престижног часописа Biomaterials, који је тада, а и данас, био најбоље рангирани у својој области. У јеку ратних операција, 15. априла, недуго након што је наш чланак о керамичко-полимерним композитима објављен на порталу часописа, напрасно је скинут одатле и на његовом месту је остала само велика белина.

Проф. др Драган П. Ускоковић

Прва у доба вариоле вере коју сам провео на Батајничком аеродрому на одслужењу војног рока, друга за време НАТО бомбардовања у Београду и околини, а трећа током пандемије корона вируса, почев од 20. марта, у својој кући у Малој Моштаници. Интензивни контакти и креативан рад у сва три случаја помогли су ми да лакше савладам помисао на огромна људска страдања.

Једног кишног септембарског дана, непосредно након Друге светске конференције о синтеровању, одржане крајем августа 1971. године у Херцег Новом, успешно сам одбранио магистарски рад на тему кинетике синтеровања у неизотермским условима и отишао на одслужење војног рока на аеродром у Батајници. Након завршетка обавезне тромесечне обуке, преузео ме је командант јединице за одржавање ваздухоплова. С обзиром да сам поседовао скромно истраживачко искуство и био запослен у Институту за нуклеарне науке у Винчи, дозволио ми је да слободно време организујем на себи својствен начин, што је подразумевало поприлично научног рада.

Често сам ишао у Винчу, у најмлађу, мада врло перспективну лабораторију за реакторске материјале. Уочи проглашења епидемије богиња, марта 1972. године, редовно сам ишао и на Сурчински аеродром да брату Слободану који је у то време са породицом живео у Бејруту пошаљем неке ситнице, најчешће новине. Сећам се гужви када су масе људи са исламским обележјима ишле на хаџилук у Меку. Kасније се испоставило да је тако у земљу унет вирус вариоле вере, познате као велике или црне богиње. Недуго затим, вирусна инфекција се распламсала и прерасла у епидемију која је однела 40 живота.

У гарнизону смо сви одмах вакцинисани, тако да смо изолацију лакше подносили јер није било страха од заразе. Најтеже ми је падало то што нисам могао да идем у Винчу. У то време сам са професорима Ристићем из Винче и Самсоновом из Kијева разрађивао концепт и писао поглавља за књигу „Активирано синтеровање”. Чак и без директних консултација и разговора, у карантину сам био посвећен развијању идеја које су на концу нашле место у књизи. Годину-две касније књига је штампана на руском језику и дуго времена била извор значајних информација истраживачима у овој области.

НАТО бомбардовање, марта 1999. године, затекло је моју супругу Јасмину, млађег сина Николу и мене у Малој Моштаници. Никола је таман ушао у период инкубације малих богиња, па је морао бити изолован од градске средине. Тог 24. марта, када сам напуштао САНУ и кренуо кући, срео сам старог друга који ме је на крају разговора упитао: „Да ли знаш да вечерас почиње НАТО бомбардовање?” У неверици да ће се тако нешто заиста догодити одвезао сам кући и уистину, недуго након вечере, зачули су се звуци сирена, авиона и уплашених људи; страшне речи мога друга искочише преда мном.

Сво троје смо отрчали у подножје степеништа у средишњем делу куће, за које смо мислили да је најсигурније. Kасније смо прешли у подрум испод бетонске терасе где су нам долазиле и комшије, да бисмо после неколико дана мирно спавали у својим креветима. Не сећам се да ли нам је било теже у Малој Моштаници док су бомбардовани Барич, Стражевицу и Батајницу или када смо ноћили у Београду, на Звездари, док су Генералштаб, ЦK и склониште код Градске болнице били на мети злокобних летача.

После вишемесечних припрема, пре неки дан смо поднели чланак који описује деветогодишњи рад (од 2011. до 2019) на пројекту „Од молекула до наночестица и функционалних материјала”, који је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Показало се да је пројекат и по квантитативним и по квалитативним мерилима најбоље рангиран од свих осамнаест на тему нанонаука и нанотехнологија.

Вук је непосредно пре почетка бомбардовања оверио визу за Холандију, са жељом да у априлу проведе извесно време с младим истраживачима на Универзитету Ајндховен универзитету. С обзиром да су из Србије били блокирани сви изласци, након дуге авантуре напустио је земљу теретним бродом из Бара, преко Барија, Рима, Марсеља, Париза, и Брисела, у штрокавој мајци U2-War, након дана неспавања, стигао у Ајндховен. Вратио се псоле ратних операција, дипломирао и прихватио понуду да спема докторску дисертацију у Институту „Јожеф Штефан” у Љубљани. Тих дана сам, препун ентузијазма, ишао у Академију, из Моштанице или из Београда, и памтим то време као период изузетне успешности. Те 1999. године смо, наиме, штампали осам чланака у високорангираним међународним часописима.

Занимљив догађај из тог периода била је преписка са главним уредником престижног часописа Biomaterials, који је тада, а и данас, био најбоље рангиран у својој области. У јеку ратних операција, 15. априла, недуго након што је наш чланак о керамичко-полимерним композитима објављен на порталу часописа, напрасно је скинут одатле и на његовом месту је остала само велика белина. Празна страна, без икаквог објашњења. Сместа сам написао поруку професору Дејвиду Вилијамсу, главном уреднику, и саопштио му да таква одлука није фер и да подсећа на уклањање неподобних руских политичара са групних фотографија у време Стаљинових чистки у СССР-у. Одговорио ми је да је то била одлука издавачке куће Еlsevier, те да ће он учинити све што је у његовој моћи да се чланак врати тамо где му је место. И заиста, неколико дана након наше преписке враћен је на сајт. До данас је, као куриозитет, цитиран више од 300 пута од истраживачких група из Америке, Јапана, Немачке, Швајцарске, Kине, Kореје и педесетак других земаља.

Графитна бомба (Wikipedia/Марко М.)

Исто тако сам био пресрећан када смо открили да тзв. графитне бомбе којима је НАТО деловао на наша електроенергетска постројења и проузроковао тренутне нестанке струје, нису графитна влакна коришћена у Заливском рату у Ираку 1991. године, већ знатно софистициранија комбинација слепљених влакана алуминијума и алуминијумсилицијумоксида, пречника десетак микрометара. То сазнање допринело је да радници Електропривреде започну чишћење високонапонских водова са маскама на лицу да би заштитили плућа и друге дисајне органе од токсичних честица.

У самоизолацији у Малој Моштаници сам од 15 марта након што је проглашено ванредно стање. Радим на чланцима, а и по кући и око ње. Месецима нисам долазио и користим лепо време да прошетам околним ливадама. Пуно времена проводим на отвореном, у природи и зеленилу. Добијам вести од мени драге особе. Три месеца након хируршког захвата, резултати су добри, зато сам срећан.

Интернет много користим, са сарадницима и колегама сам у контакту. На скајпу свако вече причам са Вуком, који је након Љубљане већ четрнаест година у САД, тако да растојање од 10.300 километара ни не осећамо. Никола долази два пута недељно и доноси све што је потребно. Науштрб свега, имам невоље с кабловском телевизијом, недостају ми на које сам се навикао у Београду.

После вишемесечних припрема, пре неки дан смо поднели чланак који описује деветогодишњи рад (од 2011. до 2019) на пројекту „Од молекула до наночестица и функционалних материјала”, који је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Показало се да је пројекат и по квантитативним и по квалитативним мерилима најбоље рангиран од свих осамнаест на тему нанонаука и нанотехнологија. Све што је било предвиђено, остварено је. Осамдесет публикација је штампано у високорангираним светским часописима. Седам младих истраживача је промовисано у докторе наука и, што је још важније, остали су да раде у нашој средини.

Међународна промоција је обављена кроз организовање девет YUCOMAT конференција и исто толико конференција младих истраживача. Регистровано је пет националних патената и идејно формулисан један spin-off пројекат. Формирана је не најскупља, али једна од најпродуктивнијих и најбоље опремљених лабораторија за добијање наночестица и функционалних материјала. Пуно порука је проистекло, укључујући ову „да се не треба одрицати успешних истраживача због година у којима су”. Руководио сам пројектом од своје 67. до 75. године и био плаћен само четири месеца рада од укупно девет година.

Веома сам задовољан и што смо након 17 година обновили Међународни институт за науку о синтеровању (IISS). Дизајнирали смо сајт (www.iiss-sci.org) на којем се лепо види каква смо снага били, ми Југословени, нарочито у доба Хладног рата. Једина земља где су научници и са Истока и са Запада могли доћи, упознати се, поразговарати, разменити идеје, спријатељити се и разбити политичке границе и предрасуде. Млади научници из света су долазили код нас да се уче, да би десетак година касније направили значајне истраживачке продоре, понекад и финансијске империје кроз разне светске академије, експертске конзорцијуме, те академске и индустријске центре изврсности и иновација.

Свакодневно разговарам са сарадницима, понајвише у вези са организовањем овогодишње YUCOMAT 2020 конференције (www.mrs-serbia.оrg.rs). Уколико нам ове ситне, али врло веште природне силе, као што је корона вирус, допусте, она ће се одржати друге недеље септембра у Херцег Новом. Истовремено планирамо да обележимо 25 година од прве YUCOMAT конференције, одржане 1995. Те године нисмо имали ниједног иностраног предавача, да бисмо након две године добили двоје. Прошле године било их је више од стоtinu. У септембру очекујемо излагања неких од најзначајнијих имена из области нових материјала и нанотехнологија.

Док размишљам, багреми, свеже ошишана трава и друго зеленило око куће чудесно миришу. Локални узгајивач цвећа ми је управо донео петоније да их посадим у бетонским жардињерама. Ово је шеста година како то чиним без Јасмине, можда ме она одозго гледа.