Покушаји споља да се кинеска држава спречи у спровођењу успешних политика имају смисла колико и захтеви да се страним конкурентима забрани улазак на наше тржиште.
Проф. др Дани Родрик
Kада је ковид-19 из Kине стигао у Европу и потом Америку, земље погођене пандемијом панично су се дале у потрагу за медицинским производима – маскама, респираторима, заштитном одећом. Њихова потрага се обично завршавала у Kини.
У тренутку избијања кризе, Kина је већ била највећи светски извозник кључних медицинских производа и обезбеђивала је више од половине потреба за личном заштитном опремом у Европи и Америци. „Kина је припремила терен за доминацију на тржишту заштитне и медицинске опреме у долазећим годинама”, констатује се у чланку недавно објављеном у „Њујорк тајмсу”.
Истина је да је у тренутку када је почела да се окреће глобалним тржиштима Kина на својој страни имала предност готово неисцрпних резерви јефтине радне снаге. Али данас је очигледно да доминација кинеских произвођача није резултат само неспутаног деловања тржишних сила.
Значајно увећање удела кинеских произвођача на глобалном тржишту медицинских производа и опреме било је дефинисано као један од циљева државе још 2015. у стратешком плану Made in China 2025. У чланку у „Њујорк тајмсу” детаљно је описано како је држава додељивала јефтине плацеве за изградњу фабрика, одобравала субвенционисане кредите, упућивала државна предузећа да производе најважније сировине и стимулисала локалне ланце снабдевања инсистирањем да болнице и предузећа купују локалне производе.
На пример, у Сечуану, другој по величини кинеској провинцији, број категорија у којима је дозвољен увоз медицинске опреме из иностранства био је преполовљен. Већина болница је морала да се снабдева код локалних произвођача и само неколико врхунских установа је имало право увоза.
Западни медији су данас пуни извештаја о „решености Kине да преузме контролу над полугама и зупчаницима глобалне индустрије”, као што је речено у „Њујорк тајмсу”. Улога коју Kина има у светској економији не описује се више у духу цивилизујућих и благотворних ефеката трговине, већ као пројекат отворене империјалне агресије. Растући ауторитаризам кинеског председника Си Ђинпинга и ескалација трговинског сукоба са Сједињеним Државама свакако доприносе таквом наративу.
Од тога су највећу корист имали сами Kинези, наравно, пошто су искусили најбржи пад стопа сиромаштва забележен у историји. Али ту корист нису остварили на штету остатка света. Далеко од тога. Државне политике раста, сада на мети жучних напада из многих земаља света, претвориле су Kину у огромно ново тржиште за западне извознике и инвеститоре.
Стратешке и геополитичке тензије између Сједињених Држава и Kине су реалност. Њихов извор је раст економске и војне моћи Kине и одбијање америчких лидера да се помире са неизбежношћу настајања мултиполарног света. Ипак, не смемо дозволити да економија постане талац геополитике или, што би било још горе, наставити да продубљујемо ово стратешко ривалство.
За почетак морамо прихватити чињеницу да је од самог почетка темељ кинеског економског успеха био хибридни економски модел којим је управљала држава. Ако је половина кинеског економског чуда проистекла из окретања тржишту, друга половина је резултат активних државних политика којима су старе економске структуре – као што су државна предузећа – заштићене, док су нове индустрије развијане применом широке лепезе развојних политика.
Од тога су највећу корист имали сами Kинези, наравно, пошто су искусили најбржи пад стопа сиромаштва забележен у историји. Али ту корист нису остварили на штету остатка света. Далеко од тога. Државне политике раста, сада на мети жучних напада из многих земаља света, претвориле су Kину у огромно ново тржиште за западне извознике и инвеститоре.
Конфуције (Pixabay)
Ипак, нису ли кинеске индустријске политике, сличне онима које примењују у производњи медицинске опреме, нефер према конкуренцији?
Морамо добро размислити пре него што прихватимо такав суд. Уобичајено образложење за државне политике индустријског развоја јесу технолошке екстерналије, ширење знања и друге користи за друштво у целини, због којих се подршка државе у неким случајевима сматра оправданом. Али економисти на западу верују да државе нису нарочито добре у препознавању индустрија које завређују подршку и да највећи део цене њихових промашаја сносе домаћи потрошачи и порески обвезници. Другим речима, ако су кинеске државне политике индустријског развоја погрешно одабране и усмерене, штету од тога ће трпети искључиво кинеска привреда.
По истој логици, ако су креатори политика у Kини успешно одабрали делатности које стварају већу друштвену него приватну корист и доприносе побољшању економских перформанси земље, зашто би странци у томе видели проблем? У економији је то познато као „интервенција у случају пада тржишта”. Покушаји споља да се кинеска држава спречи у спровођењу успешних политика имају смисла колико и захтеви да се страним конкурентима забрани улазак на наше тржиште.
То нарочито важи у случају глобалних екстерналија, као што су климатске промене. Kинеско субвенционисање соларних панела и ветрогенератора довело је до пада цене енергије из обновљивих извора – што је велика корист за читав свет.
Економија индустријских политика компликује се када се појаве монополи или компаније способне да манипулишу одређеним тржиштем. Зато се неке индустријске политике оправдано могу ограничавати, ако доприносе успостављању тржишне доминације на рачун остатка света.
Али кинеске произвођаче нико не оптужује за намештање и подизање цена, што је први симптом доминације. Чешће их оптужују за супротно. Зато су страховања оправдана једино у случају америчких и европских корпорација које доминирају на тржишту високих технологија.
То не значи да друге земље треба да стоје по страни и гледају како Kина осваја све софистицираније индустрије. Америка има дугу историју успешних индустријских политика, нарочито у домену технологија везаних за одбрану. На америчкој политичкој сцени влада широк консензус да су земљи неопходне јасно формулисане индустријске политике усмерене пре свега на отварање нових радних места, иновације и зелену економију. Чак Шумер, водећи демократа у Сенату, изложио је нацрт закона у коме предлаже инвестирање 100 милијарди долара у нове технологије у наредних пет година.
Предлози нових индустријских политика у Сједињеним Државама и Европи углавном су мотивисани страхом од кинеске „претње“. Али са економске тачке гледишта то је погрешан фокус. Сви проблеми и решења су на домаћем терену. Уместо трчања за Kином или покушаја да се њен економски раст некако осујети, наш примарни циљ треба да буде изградња сопствене продуктивније и инклузивније економије.
(Извор Пешчаник)
