И поред великих политичких тензија, трговина између Турске и Аустроугарске током 18. и 19. века је цветала, а самим тим и проток робе и људи. А да путници намерници са собом не би пренели и најтежу пошаст тог времена – кугу, бринула је војска која је са осматрачница контролисала прелазак.
Како се болест ипак ширила, Беч је одлучио да радикализује борбу против епидемије и направи заштитну зону која би штитила Монархију. На простору данашњег Земунског парка од 1730. до 1881. године постојао је карантин – контумац, незаобилазна станица за све који баш на овом месту улазе у Хабзбуршку монархију. Путници, роба и животиње су били заустављени како би се извршио детаљни преглед и задржавање оних који имају и најмањи симптом болести.
Сам карантин је био опасан високим зидом и дубоким каналом пуним устајале воде. О посетиоцима су бринули лекари, а био је забрањен сваки контакт са путницима. Једини изузетак од тог правила био је контант у парлаторији (разговорница), месту где су, уз надзор, путници задржани у контумацу могли да поразговарају ако би неко дошао да их види. Задржавање у карантину је првих година трајало до 42 дана, али је потом период смањен на 3 недеље. Уколико путници преброде тај период без тегоба, могли би наставити путовање али уз писмено одобрење лекара.
Сва роба је током изолације одлагана у посебне одаје, а иста правила су важила и када је реч о пошти коју су санитетски радници дезинфиковали сирћетном паром.
Сви који су били заражени кугом или неком смртоносном болешћу остајали су у Контумцу. Ако би неко од њих преминуо, сахрањиван је у посебном делу карантинског простора, а посмртни остаци су затрпавани кречом. О људима у изолацији бринула је послуга, али и читав низ другог особља – лекари, писар, санитетски радници, два свештеника (православни и католички) а записи кажу, средином 18. века 56 душа живело је на овом месту. Постојала је гостионица, пекара, а они у карантину могли да једу и добију било шта, докле год су то могли да плате. Забележено је да су током зиме морали да сами финансирају и огрев.
Земунски парк (Wikipedia)
У току постојања карантина у њему су боравиле многе значајне историјске личности, приликом њиховог преласка из Београда, који је тада био у Турској, у Земун, који је тада био у Аустрији. Овде је 1833. године боравио и француски књижевник Ламартин, а 1842. дански књижевник и путописац Ханс Кристијан Андерсен. Наравно, у карантину су задржаване и личности без којих је данас немогуће замислити српску историју – Карађорђе, Јоаким Вујић… а и Вук Караџић. Овај последњи, у земунском контумцу боравио је у јесен 1832. када је, разочаран начином на који је књаз Милош водио државу, напустио Србију и кренуо назад за Беч.
Гашење карантина, почело је 1883. године после периода од 150 лета. Тада су имовина и земљиште на овом простору продати земунском Магистрату и Угарској финансијској дирекцији.
По одлуци власти подигнута је четворогодишња школа Реалка и Велика седмогодишња школа. Тада је на делу некадашњег карантинског простора изграђен тзв. Мали парк који се временом ширио све док није попримио данашње димензије, преноси Б92.
(Извор Спутњик)
