Али хипотеза је занимљива: да ли се само европска књижевност 19. века одликује тим натпросечним интересовањем за проблеме друштвеног статуса, богатства и дохотка? Или њу само најбоље познајемо?
Проф. др Бранко Милановић
Kада сам писао текстове за књигу „Богаташи и сиромаси” (Bogataši i siromasi), збирку вињета и три есеја на тему неједнакости (глобалне, те између и унутар држава), пало ми је на памет да бих за илустровање неједнакости у различитим земљама могао да употребим примере из књижевности.
На ту идеју сам дошао после неколико вечерњих разговора са супругом која је велики поштовалац Џејн Остен. До пре двадесетак година о Џејн Остен сам знао само то да је писала романе. Почео сам да их читам на женино инсистирање и био импресиониран духом, начином на који користи иронију и прецизним запажањима о друштвеном статусу и конвенцијама. Прво сам прочитао „Гордост и предрасуду”, затим „Ему”, па „Мансфилд парк” (преостала два још нисам прочитао).
Док смо једне вечери разговарали о Елизабети и Дарсију, моја жена је набрајала Дарсијеве приходе наводећи износе у фунтама и поредила их са приходима Елизабетиних родитеља. Тада сам помислио да бих податке из „Гордости и предрасуде” могао да употребим у једној од вињета за моју књигу. Од користи је било то што сам неколико година раније са Питером Линдертом и Џефријем Вилијамсоном објавио рад у ком смо користили социјалне таблице за Енглеску, укључујући таблице за период 1801-1803. које је израдио Питер Кахун. То се приближно поклапа са годинама у којима се одвија радња романа. На основу тога сам могао прецизно да их сместим на лествицу дистрибуције дохотка у Енглеској оног доба – Дарсија, Елизабету (у статус неудате жене) и Елизабету уколико одлучи да се не уда за Дарсија и настави живот са наследством мањим од 50 фунти годишње као јединим извором прихода, што је мрачна будућност којом је плаши пречасни Колинс приликом просидбе.
Илустрација (Службени гласник)
На табели у наставку приказане су могућности које стоје пред Елизабету – може да се прикључи популацији од 0,1% најбогатијих или да заврши на медијани. Разлика у дохотку између ове две опције је 100 према 1. (Ако се уда за Дарсија, доходак њиховог домаћинства износиће 5.000 фунти по члану; дакле: 5.000/50=100.) Kао што сам забележио у вињети, „подстицај да се заљуби у Дарсија готово је неодољив”. У последњој колони је приказано колико се та разлика смањила у последњих 200 година: одговарајуће позиције за 2004. годину (најсвежији подаци којима сам располагао у време писања књиге 2009) производе разлику од само 17 према 1.
| Доходак 1810. (£ годишње) |
Приближна позиција
у дистрибуцији дохотка 1810. |
Доходак 2004 (£ по глави годишње) |
|
| Дарси | 10.000 | 0,1% | 400.000 |
| Елизабетина породица | 3.000/7-430 | 1% | 81.000 |
| Елизабета сама | 50 | средњи | 11.500 |
| Добит | 100 према 1 | 17 према 1 |
Неједнакост пре два столећа и данас: Елизабетина дилема у Енглеској („Гордост и предрасуда”). Процене позиција за 1810. заснивају се на Кaхуновим таблицама за период 1801-1803. Подаци за 2004. преузети су из LIS, а за 0,1% из Pikettyja (Data-central).
Одлучио сам да у другој вињети употребим пример Ане Kарењине. Њена путања на доходовној лествици слична је Елизабетиној. Из само једне Толстојеве реченице сазнајемо да Анина породица по приходима припада средњој класи. Удајом за Алексеја Александровича Kарењина, са којим живи у раскошној кући, прикључила се једном проценту најбогатијих. Као и Елизабета са Дарсијем, Ана би са грофом Вронским ушла у најужи круг есктремно богатих – 0,1 проценат најбогатијих становника Русије око 1875. године. Ана би тако своје приходе увећала чак 150 пута, што је импресивније од Елизабетиног добитка.
| Доходак 1875. (Р годишње) |
Приближна позиција у дистрибуцији дохотка 1875. | Доходак око 2005. (Р по главигодишње) |
|
| Гроф Вронски | 100.000 | 0,1% | 3.000.000 |
| Карењин и Ана | 9.000/3-3000 | 1% | 340.000 |
| Анини родитељи | 200 | средњи (око 65. перцентила) | 53.000 |
| Добит | 150 према 1 | 19 према 1 |
Неједнакост пре 135 година и данас: Анино богатство у Русији („Ана Kарењина”). Подаци за 2005. преузети су из истраживања 05/ECA/RUS2005_3.dta. За 0,1 проценат на врху користим износ максималних доходака (помножен са 3).
Онда ми је пало на памет да додам и пример из Балзака, из романа „Чича Горио” који сам одувек волео, а ценио га је и Маркс (види Karl Marx i svetska književnost S. S. Prawera), највише због његових немилосрдних анализа функционисања финансијског капитализма у Француској. Прикупио сам доста података, али сам закључио да би још једна слична вињета била сувишна. Зато сам је изоставио. (Неколико година касније Тома Пикети је нешто слично урадио у „Kапиталу у 21. веку”, где је користио доста примера из Балкаца).
У новој и узбудљивој књизи „Književnost i nejednakost: devet pogleda od Napoleonove ere do prvog zlatnog doba” Данијел Шавиро проширује овај приступ и примењује га на три епохе и девет књига. У првом делу (Енглеска и Француска у доба револуције), за потребе прикупљања података о друштвеним и економским аспектима неједнакости (много детаљније него што сам ја то чинио), Шавиро претреса Џејн Остен („Гордост и предрасуда”), Балзака („Чича Горио” и „Банка Нуцинген”) и Стендала („Црвено и црно”). За други део (Енглеска од 40-их година 19. века до почетка Првог светског рата) одабрани су Чарлс Дикенс, Ентони Тролоп и Е. М. Форстер. Kоначно, у трећем делу, окреће се америчком златном добу (Марк Твен и Чарлс Дадли Ворнер, Едит Вортон и Теодор Драјзер).
Приказ књиге спремам за следећу објаву на блогу. Али морам признати да, за разлику од писаца из првог дела, са писцима из другог и трећег дела књиге нисам добро упознат (са изузетком Е. М. Форстера), па зато о њиховим књигама нећу имати много тога да кажем. Жао ми је што Шавиро није укључио и Франсиса Скота Фицџералда, јер верујем да је он савршен избор писца за златне двадесете: можда чак више у „Блага је ноћ” него у „Великом Гетсбију”. Али било која од те две књиге би одлично послужила.
Балзак (Wikipedia)
Завршио бих једним запажањем. Пошто сам објавио „Богаташе и сиромахе”, заинтересовао сам се за проналажење сличних социолошки корисних и емпиријски утемељених књижевних дела (са довољно детаља и тачним износима доходака) у другим књижевностима. Распитивао сам се код неколико студената из више земаља да ли у њиховим књижевностима постоји нешто слично. Нисмо пронашли готово ништа. Наравно, има књига које садрже податке занимљиве за социологе и антропологе, али нема бројки на основу којих би емпиријски економисти могли исплести причу и сместити ликове на доходовну лествицу (под условом да такви подаци за дато време и место постоје). Изгледа да већина писаца не мари много за оно што је Балзак опсесивно радио кроз читаву „Људску комедију”.
То запажање није резултат темељне претраге и сасвим је могуће да нисам у праву. Али хипотеза је занимљива: да ли се само европска књижевност 19. века одликује тим натпросечним интересовањем за проблеме друштвеног статуса, богатства и дохотка? Или њу само најбоље познајемо? Ипак, рекао бих да су у књижевности 20. века емпиријски подаци знатно ређи. На пример, Пруст у својим књигама описује друштвене сукобе и компромисе између скоројевића, буржоазије и аристократске елите којима се бавио и Балзак. Али за разлику од Балзака, код Пруста нема употребљивих података. Зато Пруст није од велике користи за емпиријске економисте. Сличан утисак остављају и други писци које познајем.
Ипак, надам се да још има књижевних дела која се могу користити онако како сам ја користио „Гордост и предрасуду”, а Пикети и Шавиро „Чича Горија”. Један од циљева овог текста је да подстакне читаоце да потраже ауторе и књиге из којих се могу извући подаци за скицирање контура неједнакости у различитим друштвима и епохама.
(Извор Пешчаник)
