Испитаницима је у контролисаном окружењу даван псилоцибин, психоактивни састојак који се природно налази у одређеним врстама печурака, познатим по називима магичне или луде. Иста твар се све више проучава у лечењу менталних поремец́аја. Насловна илустрација (горе) настала је у десетинама снимања мозга. Учесницима студије дали су псилоцибин и снимили их на маегнтној резонанци (MRI).
Kалеидоскопски вртлог боја је у суштини топлотна мапа промена у, при чему црвене, наранџасте и жуте одражавају значајна одступања од нормалних образаца активности. Плава и зелена приказују уобичајену активност у такозваним функционалним мрежама, неуронским комуникационим путевима који повезују различите регионе, пише New York Times. Снимања објављена у часопису Nature нуде редак увид у дивљу неуронску олују повезану са супстанцама које мењају ум. Истраживачи кажу да би могли да пруже потенцијалну мапу за разумевање како психоделична једињења, као што су псилоцибин, LSD и MDMA, утичу на ментално здравље.
„Псилоцибин, за разлику од било којег другог лека који смо тестирали, има огроман учинак на цео мозак што је било прилично неочекивано”, рекао је др Нико Досенбах, професор неурологије на Универзитету у Вашингтону и виши аутор студије. И додаје да је било прилично шокантно када су видели колико је то. Проучавање је укључивало седам здравих одраслих особа којима је дата или појединачна доза псилоцибина или плацебо у облику метилфенидата, генеричке верзије амфетамина риталина. Сваки је прошао 18 скенирања, пре, током и после иницијалног дозирања. Четири су се вратила шест месеци касније на додатну сесију псилоцибина.
Иако су скенирања испитаника који су узимали метилфенидат показала акутне промене у обрасцима мождане активности, неурални поремећај међу онима који су узимали псилоцибин био је три пута већи. Велики део догодио се у деловима мозга укљученим у интроспективно размишљање, као што су сањарење и памћење, областима које им помажу да дефинишу властити осећај себе. Можда више изненађују снимци направљени данима и седмицама касније. Они су показали да се мозак учесника који су узимали псилоцибин углавном вратио у нормалу, али је остала извесна промена, а то казује да су учинци супстанце остали дуго након што је напустила тело.
Др Џошуа Сигел, неуронаучник и водећи аутор, каже да студија оснажује идеју да је психоделичко искуство – интензивне визуализације, изобличења времена и простора и одвојеност од себе – суштински део терапијског процеса. Иако би таква претпоставка могла изгледати сама по себи очигледна, она није универзално прихваћена. Дотични неуронаучник мисли да би резултати могли послужити и као супротност хипотези која превише наглашава плацебо ефекат, с обзиром да знатан проценат учесника у проучавању психоделичних дрога пријављује побољшања менталног здравља упркос чињеници да нису примали психоактивну дрогу.
(Илустрација Sara Moser/Washington University School of Medicine)
(Н1)